Дјевојка је сунцу говорила:
„Јарко сунце љепша сам од тебе!
„Ако ли се томе не вјерујеш.
„Ти изиђи на то равно небо,
„Ја ћу изаћ' за гору на воду. 5
Када јутро ведро освануло,
Излазило на небо сунашце.
А дјевојка за гору на воду.
Угледа је лијепо сунашце,
Угледа је кроз јелово грање: 20
Кол'ко је се ашик учинило,
Три пут је се сунце заиграло.
Па одвуче лијепу дјевојку
Да је узме себи за љубовцу. —
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 9.
