Сунце и мјесец просе дјевојку
(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМ0РЈА)
Паде магла по Бојани
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ' не може,
Него једна боса Маре:
Ни она је проћ' не може. 5
Нога јој се попљужнула
Прстен јој се оскочио,
Маре Марка потворила;
"Ти ми, Марко, прстен нађе."
Марко јој се кунијаше: 10
"Нијесам ти прстен наша'
Но сам синоћ с војске доша',
"Пуштах хрте и огаре,
"Пуштах хрте низ ливаде,
"А огаре уз дубраве. 15
"До Дунава доходише,
"На Дунав се надзираху.
"Ал' су у град девет братах,[1]
"Деветина сестру мају.
"Но их сестру сунце проси, 20
"Ни један је брат не даје,
"Најмлађи је брат даваше,
"Она браћа говораху:
""А не, брате, један брате!
""Јер је сунце огњевито, 25
""Сестру ће ти изгорети.""
"С друге стране мјесец проси,
"Ни један је брат не даје,
"Најсредњи је брат даваше.
"Сва га браћа послушаше: 30
"Јер се мјесец промјењује.
"Она има својте доста:
"Све звијезде за јетрве,
"Преходницу другарицу,
"А даницу заовицу." 35
