Сјајном сунцу вила говорила:
„Сјајно сунце, љепша сам од тебе,
„И од тебе и твојих сестрица,
„У по ноћи на небу звјездица!“ -
То је сунцу врло жао било, 5
Па је сунце Богу тужбу дало.
„Шут', не туж' се, моје јарко сунце.
„Шут', не туж' се, на загорку вилу.
„Већ пошетај преко неба равна,
„Л’јепој вили ти преплани лице. 10
„Сагори јој црне обрвице,
„Сагори јој крила и окриље:
„Нек' не лети небу под облаке.“
То је сунце једва дочекало.
Па на небо ведро ишетало, 15
Бјелој вили преплануло лице,
Сагорјело црне обрвице,
Сагорјело крила и окриље.
Нек' не лети небу под облаке.
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 8.
