Sumnjiva priča

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sumnjiva priča
Pisac: Dragiša Vasić
Vitlo i druge priče


Pa šta, baš sve da priznam! I kad poverim sve, znam, odlaknuće mi; mučiće me manje ona grozna slika koja mi često, noću, kad sam rasejan i nervozan, kad me zlostavlja nesanica i kad se nimalo ne nadam, iskrsne u svesti da me prestravi.

Ispričaću brzo i površno, jer i ne mogu i ne smem duboko i dugo da mislim na ono, niti da se udubljujem, niti sve da zamislim, niti svega da se podsećam. A greh nije, daleko od toga, jer sam mlad bio i pust i lud i ratnik, i svaki drugi na mome mestu doživeo bi isto. I ponešto već o tome znaju intimni moji drugovi koji su još slučajno živi i pred kraj one okupacije bili sa mnom u simpatičnoj rezidenciji Esad-pašinoj, u čijem smo konaku kraljevski nameštenom, očekujući da sutra padne Jedrene, četiri besna meseca pili i lumpovali i krvnički satirali onu ofarbanu vodu iz grčkih česama koju smo mi držali za vino, čisto kao suza, i od koje su nam se, za sve to vreme, crnile bluze i prsti i nokti i usne kao od varzila.

Lepo je bilo, i veselo je bilo, i svega smo imali i svačega. Svega i svačega sem žena. I gordili smo se vrlo (o, još kako!) divljenjem meštana u čijim smo očima važili kao hrabri i humani pobednici „na sablji izgubili na sablji povratili“, i čudna neka rasa koja kao da je poneka važna muška svojstva sasvim bila zaboravila da ponese iz zemlje Srbije odakle je pošla. I kartali smo se mnogo i u velike sume, u lire i napoleone, i nove novcate novčanice, hladnokrvno, cinički, kao da igramo s tuđim parama, i kao da je ono slama a ne novac, po grupama, satima skrštenih nogu, na mekim svilenim šiljtetima jedne velike i vidne, pune visokih prozora sobe koja je gledala u park pun čempresa, i u kojoj se nalazila bogata francuska biblioteka koja nas nije interesovala, baš nimalo, ni onako: kao što je interesovala vatrene žene Esadove što su nekad ovde čitale Lotoja, Mopasana i druge, leškareći na leđima i obratno, ogledajući svoje snežne zube i šarene šalvare u zlatom uokvirenim ogledalima.

Pred veče jednoga od takvih dana, sasvim kao crkveni miš, čist i olakšan, nisam više imao potrebe da sedim skrštenih nogu, niti da se paštim oko one kockarske psihologije, te izađoh na jednu od zelenih terasa bogatoga konaka koji smo prisvojili, da proračunam tačno: koliko mi ostaje dana (ne do pada Jedrena, njegova se sudbina znala) nego do onog idućeg prvog, kad ću opet moći da one svoje, onako navikle, noge vratim u onaj stari, redovni i slatki položaj. Bio sam sasvim sam, pa sam izbegavao stidljive poglede ordonanasa koji su me, odozdo iz avlije konaka gde su ležali na ugaženoj travi, posmatrali ispod očiju, iz kojih sam čitao jasno da me žale kao rođenog brata kome ničim ne mogu da pomognu.

Proletnje veče bilo je fino i slatko i toplo, a nebo mirno, mirno i milo, kao uvek o primirju kad se ni sa koje strane ne čuju pucnji, ni mrska, potmula i jeziva tutnjava topovska.

Najedanput, naslonjen na onu gvozdenu ogradu terase i onako zamišljen, trgoh se a dah mi zastade, pa se tako nekako izgubljeno zanesoh kao da nisam ni budan nego da snevam negde na devetnaestom nebu. Jer tamo, s one strane visokog i zelenim vrežama obavijenog zida, u drugoj avliji gospodskog selamlika Avdi-begovog, nasred trave, naslonjenu uz jedno usamljeno ćubasto drvo, kao sen; kao pravu pravcatu sen, ja ugledah: lepšu od svega što sam ikad mogao zamisliti, opuštenih ruku, visoko uzdignute divne i gorde glave, otkrivena, sasvim otkrivena lica, devojku, bulu, ženu, anđela. Onemeo, zinuo, sav napregnut i nagnut unapred da bih razaznao kroz onaj sumrak, ja se zagledah ne dišući i, uverivši se da je ono tamo zaista ženski stvor nebeski lep, umalo ne vrisnuh, umalo što ne poleteh da skočim, da se survam kad se prsti moje uzdrhtale ruke nekako sami i mehanički podigoše do samih mojih usana koje su gorele. I sve se to desilo u magnovenju, ali sasvim u magnovenju, i baš isto ovako kako sam ovde ispričao, i ništa drugo i naročito ni u najmanjoj sitnici da bih mogao na ovom mestu udesiti bilo kakav prelaz, dodati ili zaokrugliti koliko-toliko ovo nekako neukusno pričanje koje mi ispade navrat-nanos i koje se ni meni ne svidi zato što, pored najbolje volje, nisam mogao bolje da izrazim ono što se na onaj moj neočekivani poljubac odnosilo. Sve se, dakle, desilo u magnovenju i ja nisam ni bio svestan onoga što činim, kad — kad ona sama, ona sen, onako ukočena i kao okamenjena mrtva statua, učini sasvim isto što sam ja u onom uzbuđenju bio uradio, podižući i sama do svojih usta svoju ruku, koja kao da je jedina od sve nje, onako ukočene, predstavljala nešto živo, pokretno i ljudsko. I kad to učini ona iščeze, zaista, kao nešto sasvim neživo i nestvarno. Toga večera i dalje, svi su mislili, svi su čak bili ubeđeni, da sam ja žalio izgubljeni novac i to nije bilo nimalo simpatično, ali ja sam ćutao. Sanjao sam samo o doživljaju kome idem u susret, zahvaljivao Bogu što mi je ona beznačajna šteta donela tako nešto neočekivano, i topio se i umirao u najlepšem pijanstvu, čijoj se slasti nikad nisam nadao i koje nije bilo ni u kakvom planu čak najsmelijih mojih ratničkih snova.

Svake noći od tada sedeo sam satima na onoj terasi ili sam provodio na oknu velikog artilerijskog durbina, nameštenog na jednom platnu visokog zida što je delio selamlik od konaka, i upravljenog prema ogromnom mesečevom koturu koji je, finom i blagom svetlošću, osvetljavao tamne krovove i šiljasta munareta Tirane, kao i svu njenu čarobnu okolinu sve do gorostasnih i crnih u noći masiva Mata. I čekao sam, čekao sam sa puno slatke nade koju mi je ulivao onaj pokret njene ruke koji bi i za svakog drugog morao mnogo da znači.

Jedne takve noći, opružen na onom platnu, posmatrao sam ogromne ružne šupljike i svetle školjkaste kraste Mesečeve kore i mislio na to: kako je ovaj verni svedok u oblacima neiskazano miliji i zanosniji gledan golim okom, kad osetih laki šum nečijeg hoda, baš na onoj strani odakle sam toliko noći očekivao da se ona čarobna sen pojavi. Ja pretrnuh i sa mačijom opreznošću ostah da vrebam, slušajući kako mi udara srce koje sam svom snagom stegao o kamen. Tada usred one mrtve tišine, jedne od najsvečanijih noći koju je ljubav mogla da doživi, zadrhtaše najedanput pa se kao neki talasi nada mnom pronesoše glasovi sa nekoliko obližnjih džamija, osvetljenih malim, pravilno poređanim lampionima, okruženih crnim zamišljenim kiparisima, razležući se okolinom nekako čudno bolni i puni tužnog, svečanog i dubokog prekora. Ja se setih velikog praznika pobeđenih.

I baš u tom trenutku ja ugledah onu istu priliku, na istom mestu, pod onim istim drvetom, u istom skamenjenom stavu... Ja se munjevito uspravih na onome platnu i gušeći se sasvim bez vazduha široko i grčevito raširih ruke prema njoj. A tada, tada ja lepo ugledah kad ona učini isto, sasvim isto, kad n ona raširi svoje ruke prema meni, pa se, obamro sasvim u onom ludilu, sruših sa visokog zida.

Ja padoh i osetih užasan bol u glavi, ali se, i pored toga, munjevito dočekah na noge. Raširenih ruku, onako isto uzdignute glave, sen je stajala preda mnom u onom jezivom nepomičnom položaju statue. Onda nesvesno ja učinih nekoliko koračaji prema njoj. A tada... ja to nikad neću moći da izrazim! Jer šta se to od meseca bilo upilo u nju, šta? Šta se to od njega, iz njega, otud, skupilo čudno u onim ludim bezdanskim očima, šta se to desilo, u čemu je to, ama šta je to? Da li onaj užas njegove mrtvoblede hladnoće čudno sjajne, da li šta, ja ne znam, ja nikad neću znati. Ja osetih samo tako kao da smo sami, jedino nas dvoje tamo negde sasvim u njemu, na njemu, po njemu, ohlađeni kao led, smrzli, sasvim zaleđeni, ja osetih jasno da stojim pred poludelom; i užasnut pojurih natrag ka zidu, odakle sam došao. Ja nanovo ugledah njegove ogromne ružne šupljike i svetle školjkaste kraste, ja uvideh sav škripac u koji sam zapao, svu nemoć da ga pobedim, da se opet nađem s one strane i sruših se onesvešćen...

Povratila me je najedanput svetlost jedne male vojničke lampe, kojom su me, gunđajući, tražili zabrinuti drugovi po onom visokom korovu perunike u Avdi-begovoj avliji. A kad me pronađoše preneše me nosilima u konak. Onda me pažljivo zaviše u neku ćebad i celu me noć ne ostaviše. Tek kad je, posle nekoliko dana, sve prošlo, kazaše mi drsko da sam u snu pao sa onoga zida. I to s podsmehom jer su mi se usne još crnile od farbane vode. A ja sam se ljutio, bio sam besan, jer, časti mi, nisam bio pijan. Uostalom, fakt je, i oni to nikad nisu sporili, da se s one strane zida, u tajanstvenom selamliku Avdi-begovom, istinski nalazila luda lepotica zajedno sa jednom svojom čuvarkom. A oni još kažu da sam sanjao! Zamislite nitkova! I zbilja kao da sam sanjao. Merci! Zašto bih sanjao? A što opet da nisam sanjao, možda sam i sanjao!? Jer, badava, sve se u meni pobrkalo, baš sve, pa niti se sećam šta sam sanjao, a šta upravo preživeo. Što? Zar zlo misli ko voli da priča?

1920.