Суботичка српска православна црква, њезини свештеници, ђакони и учитељи од 1710–1931. године

Извор: Викизворник
Jump to navigation Jump to search

ДВЕСТОГОДИШЊЕМ

смишљеном, заједничком напору свесног суботичког српског свештенства и учитељства, да св. црквом и народном школом прекаљено светао Дух дивних својих Генерација унесу једном у прижељкивану државну слободу и братско јединство, овај свој једва видљиви споменик дужнога сећања и хвале, подиже – у двадесетпетогодишњи дан своје свештеничке и учитељске службе, - слободан и радостан

1./14. јуни 1906. Вршац – 1./14. јуни 1931. Суботица

М. П.

Историја ове цркве је у својој давнини врло тавна. Да би за њу нешто дознао, човек мора да се послужи мађарским историчарем Ивањијем. (II. књ. стр.. 325: Историја Суботице г. 1892) Ивањи се, пишући, послужио са градском архивом, а спомиње он и нашу црквено-општинску. За њу каже Ивањи, да је она сиромашна, и „да се састоји једва из неколико безначајних писама и матица из 1744 г.“ Кад је Ивањи радио, он се служио најстаријом градском архивском грађом; данас тај фасцикл са најстаријом грађом фали! Нестао је и штета је! Архив градски има сада грађу тек од краја XVIII в. Има додуше у архиву деловодник и из старијег доба, али он је штур. У осталом и њиме смо се користили, да сазнамо имена свештеникаиз доба прве половине тога 18. века. На жалост сва стара архива нашега Владичанства у Новом Саду потпуно је изгорела 1849 г. Тим су дакле драгоценији за нас подаци, које нађемо у црквеним опћинским архивима. Но и ови су ретко где и мало сачувани, а нарочито из најстаријега времена.

Вредни суботички учитељ пок. Ђура Гојковић саставио је и штампао 1883. г. своју књигу „Ктитори и приложници прав. срп. цркве суботичке од најстаријих времена до данас“. То је врло драгоцена књига, она садржи прво кратку историју цркве, и то вероватно онако, како ју је он слушао од старијих, а нарочито од проте Јована Вујића, за којега се зна да је врло често понављао оно казивање, да под олтарем наше цркве под прозором са источне стране има камена плоча и на њој веродостојан историјски запис о њезину постанку. Гојковић се служио очевидно за касније ствари нешто и цркв. архивом и са сачуваним инвентарима цркве.

Потписани претражио сам сву архиву наше Црквене опћине од признаница до записника! Она је и оваква каква је врло занимљива. Она ми је помогла да дознам многе податке, ако и не оне најстрајие, који се на саму цркву односе, а оно најстарије, који се односе на многе бивше учитеље и наше свештенике. Наш архив би могао у том погледу да буде један мали музеј, јер се у њему налазе рукописи најстаријих наших свештеника, учитеља и вођа народног црквеног општества. У архиву рачунам и све наше црквене матрикуле, које почињу са 1744. г., а и циркуларне протоколе, који почињу од 1761 г.

Можда то не би било само за Суботицу интересантно, када би се могли у целости неки ови документи објавити. Бар они главнији.

О старим учитељима нашим и школама има у школској разредници за 1872/3 г. штампан један чланак пок. учитеља Ђуре Лудајића, но непотпун. Писан је више по чувењу, него по архиву, зато је некад и погрешан.

О самој цркви пак, а само на основу Гојковићеве књиге, написао је кратку споменицу Пера Огњанов учитељ, као перовођа општински 1909 г. Та је споменица наводно, као историјски докуменат о Преображењу те године, када се дизао нови торањ, стављена у западни зид истог темеља испод женских врата а у висини земљине површине.

Иначе се та споменица, без измена Гојковићева казивања, налази у записнику и у препису гласи овако: „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин.

Кратка споменица суботичке прав. цркве, посвећене Вознесенију Госпосподњем

По књизи „Ктитори и приложници...“ од пок. Ђуре Гојковића, народног учитеља и цркв. општинског бележника, ова црква је саграђена 1723 године. Тачно опредељење године па и историје зидања налази се зар на једној плочи, која је по предању укопана у темељу цркве испод прозора у олтару. Црква је до 1909 г. у два маха продужена, — а у 1909 години је сасвим преоправљена и односно тада је сазидан овај нов торањ од новог материјала — уз употребу старих, али преоправљених звона, и грађе старог торња на месту старог торња са извлачењем према западу за 60 центиметара.

Приликом опште преоправке, када је сав малтер са цркве обијен био, дало се испоставити:

Да је стари торањ, са белим лимом зар по други покривен 1835 г. првобитно пред црквом стојао, и само му је стражњи део скопчан био са црквом; улаз на кор, па и старо хранилиште т. ј. нова крстионица са новоопредељеним хранилиштем, да су тек за време проширења цркве уз торањ дозидани; да се у звоник – када је торањ још без поменутих дозиђавања стојао – улазило кроз врат, што су с једне и друге стране торња била; да су код тако проширеног торња степенице водиле до кора, и тек са кора улазило се у звоник, који је имао 3 оделења: доњи, средњи и горњи, чак код звона; да је црква (по предању капела) првобитно дугачка била, до средине садањег 4. и 5. прозора на цркви од југа, рачунајући да се мушка врата, што су у ту цркву водила, налазе сазидана баш испод два прозора са јужне стране; да је стара црква приликом продуживања и вишље изидана са 1.5 метара отприлике и да је тада њен патос уједно насут био око 60 сантиметара, а стари патос од цигаља и сад се налази испод новог метлах-патоса у дубини од 1 метра; да су у проширењу цркве једно време и са северне стране водила једна врата.

На старом иконостасу, који је скупштинским решењем од 7 (20) о. г. бр. С. Ц. 17/1909 и односно решењем црквеног одбора од 15/28 јуна о. г. бр. Ц. О. 141/1909 шандорској српској православној цркви поклоњен, беше исписана година 1766. и уопште је уверење, да је црква у то доба, када је тај иконостас подигнут т. ј. 1766. год. продужена.

Трошност стања цркве потребовала је општу преоправку њену, која је 27 априла (10 маја) о. г. т. ј. 1909 г. и отпочета. Примећује се, да је последње богослужење у старој цркви обављено на Ђурђев-дан 1909 године.

Рушење старог торња отпочело је 9 (22) јула 1909 г., а основ овог новог торња положен је у четвртак т. ј. 30 јула, 12 августа 1909 г. у присуству потписаних и осталог сакупљеног побожног народа за време владавине црквене поглавице: Његове светости Преузвишеног Г. Лукијана Богдановића – архиепископа – митрополита карловачког, срп. патријарха, - и високопреосвећеног господина Митрофана Шевића, епископа Бачке епархије.





Сачуван је именик свију грађана, који су кола давали, и цркви чинили задужбину!

Овако оправљена црква трајала је све до своје споменуте већ велике реновације 1909 односно 1910 године, о чему пак постоји најдетаљнији опис у записницима цркв. опћинским тога доба, готов рећи за штампу, када буде то требало.

Тако проширену цркву 1804 г., о своме доласку г. 1805. 1/16. троносао је (учинио је подобном, да се у њојзи може извршити рукополагање свештеника) епископ бачки Јоан Јовановић, који је онда остао неколико дана овде у Суботици.

Богобојазни и добростивни Суботичани, који су се око свога храма увек окупљали, украшавали су га увек на све могуће начине и богато даривали.

Г. 1811 црква је добила сахат на торањ, који је поклонио Симеон Христифоровић, а већ 1814 звоноливац Фогараш из Карловаца лива прва звона! Осим зидова сви крупнији делови у цркви као крстионица, умиваоница престол итд. дарови су појединих побожних људи и жена. Именик дароватеља сачуван је у старима инвентарима, по којима га је и Ђ. Гојковић објавио у својој споменутој књизи: „Ктитори и приложници...“

Наша је црква била више пута похарана, тако први пут 12/VI. 1818 г., други пут 20/V. 1820. и трећи пут 29/IX. 1823. г. Увек је крадено сребро са јеванђеља и други сребрни предмети. Ради тога је у цркв. општини 31/V. 1831. г. решено, да се зазидају северна врата (са данашње Змај Јовине улице), кроз која су обично лопови улазили. Та врата нису отворена ни данас, ни онда, када се црква последњи пут реновисала.

Само је једанпут црква била привремено затворена 5–6 недеља, и то из хигијенских разлога 1831 г., када је у Суботици харала колега и када се први пут почело сахрањивати и у такозваном „Сенћанском централном гробљу.“

За време претседништва још и данас претседника цркв. опћинског др. Владислава Манојловића стара црква је велељепно реновирана 1909 и 1910 г. Овако дивно оправљена наша црква, да ни данас, ни у блиској будућности неће требати знатнијих оправки, освећена је на један по Србе веома величанствен начин 13/XI. 1910 г. у присуству тадашњега епископа бачког пок. Митрофана Шевића. О свему томе до детаља има трага на записницима и будући хроничар, који буде имао времена, да све ово даде у најпотањој слици, неће заиста имати тежак посао. А ово је време и иначе још у потпуно свежем нашем сећању!

Ми смо хтели само да дадемо што више података за најстарије време, а што смо могли у архиви да напабирчимо. И то смо додуше могли, да објавимо нека документа, којима смо се послужили, али нам за то недостаје материјалне моћи за штампу.

Ако Бог да боља времена, објавићемо и то или ми или овај, што за нама на овом пољу дође.

ИМЕНИК СУБОТИЧКИХ СВЕШТЕНИКА ОД 1724 Г. ДО ДАНАС[уреди]

СУБОТИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ ОД 1724 Г. ДО 1780 Г.[уреди]

СУБОТИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ ОД 1750 Г. ДО ДАНАС[уреди]

Поп Тимотије Поповић. О поп Тимотију, као народном вођи и трибуну онога доба, налазимо нешто података код мађ. историчара Ивањија, који је у I. књ. на 416 стр., описује стање у Суботици г. 1743, када су Буњевци мимо Срба израдили, да Суботица постане коморском вароши са свима привилегијама за католике, а што је Србе, одане граници због њихових опет привилегија у њојзи, јако љутило. Спровођење овога чина за град беше врло бурно, јер се Срби, као царски људи нису дали тако лако изигравати. Срби беху насилни и чинили су ради тога и зулум Буњевцима и граду, док их већина није најпосле решила, да се исели из Суботице, а мањина је остала, да јој се после придруже доласком и они остали, што се отселише, мирећи се мало по мало са новим стањем, у којем су лагано и они задобијали за себе позиције у градском ужем сенату, и у граду уопште. Интересантно је излагање Ивањијево, уколико претпоставља борбеност и жилавост Срба, које су онда водили попови, а нарочито „црвени Рус“ „вереш Муска“ поп Тимотије (спомиње се у архиви градској као Рус – Попов) и поп Јован Сремац (по град. архиви још 1763. кап. Редл наређује, да се по Јован задржи у магистратском затвору до суда, а због убиства! Вероватно политичког, у оној гужви!)

Ивањи прича, између осталога, да је поп Тимотије 80-годишњег старца Ису Крнајског, који је против Срба сведочио у корист новог стања, изопћио са свом породицом из цркве „шчепавши га за врат – каже – бацио га је на земљу и истерао из цркве“!

Августа месеца 20. дана пак Срби на наговор поп Тимотије навале на новоотворену градску касапницу, избаце оданде Буњевца касапника и поставе Србина!

У овој борби Срби нису попуштали, али се нису дали ни Буњевци! Пошто су Срби изјавили, да ће се радије селити, него пристати на укидање границе у Суботици, то је царица одредила друго место, где да се Срби иселе. Попове је пак пријавила патријарху. А пошто је град сад потпао и под вармеђу – жупанију – буде из Сомбора послат срески начелник Ђорђе Керешкењи и Балинт Адамовић I/XII. да и они поведу истрагу против попова због непокорности.

„Поп Тимотије, који је знао и латински, иако је обећао, није хтео доћи пред изасланике жупанијске, нашто су ови били присиљени да к њему кући дођу. Овде је дошао и хаднађ Аврам Велемир са четири милитарца. Изасланици показаше своје пуномоћје и одлуку, да они преузимају град под своју заштиту, а Срби, ако неће да буду грађани, биће одавде пресељени. – Уосталом – каже Ивањи – поред јасно доказане кривице Срба, сегединска команда није их ипак казнила, а на карловачком цркв. сабору шта више хтели су Срби цео српски народ побунити против овога града“!

После овога поп Тимотије путује 1745. и 1746. г. у хаџилук у Јерусалим. У Гласнику историјског друштва, Н. Сад св. I. књ. 3. стр. 31. пише о томе: „Силвестер Поповић хажија јеромонах манастира Раковца и молер у дневнику путовања у Јерусалим 1745–46 од 15/VII–3/IV. пише: „Од Врбова преко Дупнице до Секалашке реке. Од те реке преко Симитријева Србова чрез превисокија гори и страшнија стремнини и пречуднија каменија мости и ускија калдерми точију јелико једин коњ ходити может чрез тија теснија пути. – Поп Тимотије суботички изгуби своју малу ћурдију с коња, коју нашал Христофор (Жефаровић) Зуграф и за шпас сакрил на самару, тај же аки суров абије начал безчеловечно јаритисја и непочтеними речми Зуграфа трактиров, за које не мала конфузија между има сталасја“.

26. VIII. кренули су се пак они на неаполитанској галији и Силвестер пише: „Корабу велма ваљајушчусја от воли морских, ту бе видела изрјадни и смеха достојни куриозитет, како Греци и Болгари аки пијани по корабу ваљајутса, ту поп Тимотеј остави жребца бржет, него на Вујићеве ергеле, излећу маслине из Грека аки танета у море, а други посипајут пиринчем аки сачмом“ (Љ. Стојановића записи: 1753. и 56. г. спомињу Васу Вујића из Н. Сада, приложника фрушкогорског манастира).

Даљу судбину овога интересантнога човека као и Јована Сремца не знамо.

Парох Михаил Сточић, син суботичког бившег пароха Димитрија и матере Живане (умрла у 70 г. живота VII/25. 1777 г.) Михајло је рођен око 1740 г. Жена му беше Марта. Парохом је од г. 1784 до VI/16 1799 г., када је умро. Сахрањен је у порти. Трага месту, где је сахрањен, данас нема. Исповедио га је свештеник мартоношки Атанасије Поповић, а сахранио протонамесник и сапарох Јован Петровић. У циркуларном протоколу Ј. Петровић јавља његову смрт овако: „Не неизвестње Вашеја честности сотворити имјеју, јако брат наш и сопарох: г. Михаил Сточић љета жизни својеја 59., парохијалнија же 34., сего текушчаго месјаца (јунија) 16. по полудни в 4 час долг свој јестествени отдал и во вјечнија кровли вселилсја јест“. Г. 1799. априла 30. сачинио је Сточић тестаменат (на латинском језику, налази се у градској архиви). Имао је две куће и 19 и 1/2 јутара земље. То је оставио синовима Филипу, Јовану и Константину с тим, да издрже и удаду још две неудате им сестре Агату и Марију. Најстаријег сина пак Георгија искључује из наследства!

Жена му Марта још 1800 и 1801 г. добија од парохијалних прихода бивше парохије један део, што се види из обрачуна са другим паросима.

Сточићева кћи Теофана венчана је XI/9. г. 1791 са Михајлом Тишлеровим. Кћи Макре на венч. II/1. 1797. са Григоријем Миоковићем из Јозефова. Кћи Агата венч. I/7 г. 1804. са Симом Пеиним из Мола, а кћи Марија X/12. г. 1810. са Јоаном Вујковићем из Сомбора.

Јереј Василије Благојевић спомиње се у протоколима од 1777-1780 г. Његова супруга Ана умрла је VI/13. 1790. г. а кћи му Јулијана венчала се 1783. г. II/14. за Андрију Гарчевића из Сегедина.

Јереј Кирил Благојевић спомиње се од 1779-1791. г. Спомен плоча његова и његове породице очувана је при цркви. Натпис на плочи позлаћен је од цркв. општине 1930 г. на наш предлог.

ЂАКОНИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1778 ДО 1874 Г.[уреди]

СРСПСКИ УЧИТЕЉИ У СУБОТИЦИ ОД 1710 –1931 ГОДИНЕ[уреди]

Тестаменат учитеља суботичког и арендатора Марка Вујића од 31 окт. 1796. г.[уреди]

СРПСКА ВЕРОИСПОВЕДНА ШКОЛА НА КЕЛЕБИЈИ[уреди]

Када је г. 1872 обојицу суботичких пароха читаву годину дана замењивао, додуше нерадо и тешко, србобрански свештеник Сима Мајински, те кад је те године вршио водице јесење по северним салашима, он се уверио, да је на тим салашима толико српске деце, да би они требали да добију своју засебну школу. Он је то писмено саопћио и цркв. опћини, коју је тим потакао, да се она позабави са мишљу, да се тамо отвори школа.

То је и учињено и за време претседника адвоката др. Миле Милосављевића, који се за ту ствар веома ангажовао, подигнута је тамо и отворена једина, данас много спомињана, келепска школа са српским наставним језиком и у мађарско време.

Првим привременим учитељем ове школе 1894 г. беше учитељ Радивој Матић (рођ. 1852 – 6 IX 1901 г.) Матић није био од почетка спреман за учитеља. Био је прво занатлија. Г. 1888 вероватно што је имао наклоности за учитељски позив, а ради оскудице у срп. учитељима, по ондашњој пракси, беше именован за учитеља на молским салашима. Учитељску је школу онда почео приватно учити. Год. 1894 дец. 1 дође он на Келебију у привременом својству и са обећањем да ће полагати и учитељско оспособљење. Служио је орно на Келебији пуних седам година, не положивши испита а трагично завршивши свој мукотрпни живот. Његову случајну погибију у посмртном напису свом у разредници за 1901/2 г. г. Свирчевић овако описује: „Р. Матић је 6 IX изгубио живот страшном смрти на очиглед своје ојађене породице. Наиме тога дана оправљајући новоископани трап, кров са навученом силном земљом одрони се од бокова трапа, те Матића у трапу затрпа тако, док су га из трапа извукли и онај силни терет са њега отклонили, испустио је своју душу. Покојник је иза себе оставио многобројну и незбринуту породицу.“

„Суботичка срп. прав. цркв. општина достојно уважавајући труд покојников око васпитања и настављања наше младежи примила је на себе све укопне трошкове, а породици покојниковој поклонила половину годишње плате те тако прва притекла у помоћ бедној сирочади!“

Од 1901 г. учитељем келебске школе беше г. Цветко Ћићић који је тамо дочекао и ослобођење на мртвој стражи нашој. Од 1921 он је добио школу у граду.

Напомињемо још да је наша цркв. општина за учитељицу ручног рада у истој школи уз посебну награду 1907/8 г. именовала Ћићићеву прву супругу оспособљену иначе учитељицу Вукосаву рођ. Туцаковић но она је на жалост те године и преминула. У истом својству је цркв. општина те исте год. именовала и другу супругу Ћићићеву гђу Даринку р. Бајић.