Стијепо гледа у махали Мару,
Кајил Стјепо, ал’ му не да мајка.
Испроси је и не пита мајку,
Доведе је и не каза мајци.
И то вријеме не било за дуго, 5
Разбоље се Стијепово злато,
У свекрве воде запитала:
„Дај ми воде нерођена мајко,
Нерођена колик’ и рођена:
Ја сам моју оставила мајку, 10
А теби се јесам потежила!“
„Богме не дам једна наметнице,
Наметнице и самадошлице!
На мог си се сина наметнула,
У зао час воде заискада!" 15
„Ја сам моје сестре оставила
И теби се јесам потежила!“
„Борме не дам једна наметнице,
Наметнице и самадошлице,
На мог си се брата наметаула!" 20
У то доба из чаршије Ст’јепо,
Њему вели племенита Мара:
„Видиш јадан, гдје ћу умријети,
Дај ти мени студене водице!“
Јамља Стјепо од злата маштрафу, 25
Па он оде на воду студену,
Па донесе студене водице.
Сусретне га сеетра на вратима:
„Коме носиш студене водице,
Ено ти је преминуда Мара!“ 30
Проли Ст’јепо студену водицу,
Па он оде на високу кулу,
Кад му јоште у животу Мара:
„Камо Ст’јепо студена водица,
Када видиш, гдје ћу умријети?" 35
То изрече и душицу пусти.
Шехерли пјесме из Босне и Херцеговине. Из збнрке Вида Вулетића-Вукасовића.
