Пређи на садржај

Стражилову

Извор: Викизворник

Стражилову  (1884) 
Писац: Мита Живковић


Ој ка гори,
Фрушкој гори,
што је вишњи ваљда створи,
да се у њој само поји
ил’ у славу вишњем богу
догод допрет’ песмом могу
смерне слуге светог храма,
тихом песмом, молитвама;
ил’ да тице људ’ма поје,
да им чари горе своје
дижу,
да им песме на гроб стижу,
нек одјекне земља лака; —
ка тој гори
дух ми скори.
По дрвећу лишћа није,
а бич хладног ветра бије
свеле гране
па разноси на све стране
кроз видело, кроз тамнину
дрктавицу ону њину,
из које се чисто дижу
тихе речи, да опишу,
шта све крије земља ова
сада пустог Стражилова?

Ветар хуји
и у бесној у олуји
из хладнога
гроба тога,
што с’ у црној тмини купа,
к’о да бела сенка ступа.
Сенка света
с’ оног света,
што јој браћа од милост
донесоше свете кости
из тушине на то место,
ту нека им буде престо.

Сенка бледа,
хладна сенка груда леда,
па нечујним кроком стаје,
а к’о да је
из ње сунце сјати стало,
е тако се засијало
и дрвеће и та гора,
што до скора
густа, црна тмина скри̂ва.
И к’о да је сенка жива,
као да су ту пред њоме:
млади момци, младе моме,
жене, деца, старци седи,
а сенка их гледи, гледи,
па им поче да беседи...
Чудан глас јој, чудни збори!
Тако слатко не говори
ништа, што с’ на земљи створи;
тако слатко, тако мило,
да све, што се искупило, —
као да је једна душа,
једна глава — тако слуша.
Сваку речцу, груду злата,
умом хвата,
у груди је своје пише,
а од њих се песма ниже
од бисера бисернија,
а од злата трепернија...

Санак мину,
у души ми јава сину:
то је песник Бранко био,
што је песмом прославио
и у звезде што је сков’о
Стражилово.

    *
*       *

И та хвала није пуста,
јер света су она уста,
што разнела српском роду
ту дивоту;
њу записа
и наниза
у сред срца предубоко.
Али оно што ј’ за око,
то за душу нек је ово
„Стражилово”!

15. дец. 1884. Београд

Извор[уреди]

1885. Стражилово, лист за забаву, поуку и уметност. Година прва. стр. 1-4.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Живковић, умро 1913, пре 111 година.