Стојану мајка говори:
„Стојане, синко Стојане,
мани се, синко хајдука,
већ узми рало, волове,
па ори њиву голему, 5
и посеј белу пшеницу,
па да те мајка ожени
са лепом цуром, убавом!“
Стојан си мајку не слуша,
већ узе светло оружје, 10
оде у гору зелену.
— На двор му Турци дођоше,
стару му мајку мучише,
камџијом љуто шибаше:
„Издај нам сина хајдука!" 15
Она се стара правдаше,
Стојана љуто куњаше:
„Да бог да сине Стојане,
живога да те не видим,
вита ти јела невеста, 20
конопци танки девери,
гаврани, црни сватови!“
Не ли је божја работа,
Стојана клетва сустигла,
Турци га жива нађоше, 25
у гори међу дружином,
дружбу му сабљом секоше,
Стојана жива бесише,
На танкој јели, зеленој;
гаврани месо једоше, 30
по гори тужно гракташе:
„Тешка ј’ материна клетва!“
