Stojanu majka govori:
„Stojane, sinko Stojane,
mani se, sinko hajduka,
već uzmi ralo, volove,
pa ori njivu golemu, 5
i posej belu pšenicu,
pa da te majka oženi
sa lepom curom, ubavom!“
Stojan si majku ne sluša,
već uze svetlo oružje, 10
ode u goru zelenu.
— Na dvor mu Turci dođoše,
staru mu majku mučiše,
kamdžijom ljuto šibaše:
„Izdaj nam sina hajduka!" 15
Ona se stara pravdaše,
Stojana ljuto kunjaše:
„Da bog da sine Stojane,
živoga da te ne vidim,
vita ti jela nevesta, 20
konopci tanki deveri,
gavrani, crni svatovi!“
Ne li je božja rabota,
Stojana kletva sustigla,
Turci ga živa nađoše, 25
u gori među družinom,
družbu mu sabljom sekoše,
Stojana živa besiše,
Na tankoj jeli, zelenoj;
gavrani meso jedoše, 30
po gori tužno graktaše:
„Teška j’ materina kletva!“
Napomena
Zabeležio Svetislav Božinović, iz sela Vrbice, učenik Učiteljske škole. Čuo od svoje majke.
Reference
Izvor
Goro le, goro zelena... Izbor narodnih pesama. Razvitak 6/1966, br. 3, str. 41.
Momčilo Zlatanović: Lirske narodne pesme iz južne i istočne Srbije; izbor, Narodna knjiga, Beograd, 1982., str. 109-110.
