Стари и нови мајстори/II
У вароши Н., у некој великој, прљавој механи се искунило поприлично млађег света, тек искрсне где који од старијих људи. Од гостију су неки лепо одевени, неки отрцани, јадни и жалосни: хаљине им прашњаве, лактови или масни, или подерани, шешир ретко у кога читав. У где кога је лице скоро дечје, или девојачко, у неких опет црвено, нос најцрвенији. Неки су брижни, сетни невесели, неки опет весели. Једни певају, други псују и ударају песницама о сто ишту вина.
Служи их жена омлађа, а уз њу човек неки, средљег века, озбиљна лика.
Каква ли је то механа, какви су ти гости?
— То је „херберг“, и то кројачки.
Неки су врло нестрпљиви, час седну, час устану. Онај иште да једе, онај да пије. Овај плаћа, онај би на вересију; а кад не добије, виче и псује у гњеву свом, а песницом све о сто.
На све стране се ту гмиже, као да су у мравињаку. Није ни чудо, та данас је понедељак, данас је "блау-монтаг,“ — у јутру,око осам сахата — а то је највећи патрон свију кројача. Задржало се то од створења света, све до дан данас. И први човек, праотац Адам не беше берберин, као што веле бербери, већ — кројач. Испочетка је Адам правио одело мушко, само за се, а Ева женско, опет за себе. Ал кад изродише децу, тада постадоше обоје кројачима. Он је шио мушко, а она женско одело. Тако бар веле кројачи.
Дакле беше попедељак, а у кројачком свету је то дан, у који се не ради, но одмара. Тако је то код кројача и код бербера. И једни и други имају доста посла недељом, тек се понедељпиком одмарају.
Као што је оно краљ Гамбринус патрон свима пиварима, тако је и „Блау-монтаг“ патрон свима кројачима, без разлике вере и народа.
Пропуштати тај дан па још у младо доба, звало би се толико, колико и да нема на свету "шнајдера“ — а то тек не би могло бити тако.
И заиста, није то ни шала радити целе седмице, бости очи, седети згрчен и не маћи се с места. Па кад доћс седми дан, ни онда се не може са свим одахнути душом. Пре подне се ради, а после подне ваља се обући, па изаћи мало у свет, потражити пријатеље и пријатељице.
Тако се проводи недељом после подие, тако недељом у вече и — целу ноћ.
После подне се лицка и намешта. Ако за иког, ал за кројаче највише важи оно: „Мало једу, ал се лепо носе." То је изрекао неки кројачки цехмајстор, а рекао је то за се, док још к&лфом беше.
Била је баш недеља. Игранка, бал, трајао је до зоре а сада је одмор у почаст васеленском патрону кројачком "Блау-монтагу.“
Јесте то име немачко, ал се њега држе сада на све стране кројачи; ту нема разлике, био које му драго вере и нације. То је исто што и Флоријан за оне што ватру гасе.
Дакле појутарје је.
У хербергу седе пеколико младих људи. скупили се у гомилу, па мисле да је цео свет љихов. На њима се види, да тек сада иочињу да живе. Биди се, да нису искусили јоште сву сласт и горчину, радосг и борбу у животу. Благо њима, док све ие иекусе! Има их, који су мпого што шта нретурили преко глапе — ти немају шта више ни уживаги: Они су као
изгорели вулкан.
Сад се воде разговори о синоћнем весел>у и забави. /Кивим речима се збори о динном, витом струку и милим очима, говори се о игри н леиом оделу. Ту им је сад сва појезија мла-ђаних душа; ту, у хербергу том, у прљавој, чађавој и масној механи. Ту ето плету они ми рисне венце од мирте вилама својим, а оне ]1С им навек. на срцу бити. Дишш ће то, ми;ш, и можда најмилији сномени бити: те смрдљиве ме-хапе. А кад их једном обхрва борба у жп-воту — тада Ке се вазда сећати тих лсних ча-сова, што их онако сретно нрожипеле. Пред очима им биле сада све счме Силфидс, саме НимФе; лепотице виле.
У том смраду, па да се рађају така осећања!
Ено тамо једно до другог села н»их двоји-ца. Један је од њих мален, сувоњав, ал му јс инак лице идеално, рекао би одарила га нри-]>ода фином осетљивошћу. У другог је лице ја-сно, смеђ је, грахорастих очију, изгледа нешто слабуљдв, али је у телу Формаст.
То су два добра друга. Испрва су нешто шушкали, на онда стадоше све јаспије говорити. Обојица су лепо одевени, еамо им је одело нешто праишо, а једном јеи шешир мало улубљеп. Ко зпа, какве је издржао л.уте битке и мејдапе те ноћи!
И сад још облећу око њих НимФе и Сил-Фиде, у разгрејаној машти њиховој.
„Добро смо провели ноћас, Кузмапе !м
„Не знам како ти; ал ја баш ове поћи не-ћу тшгда заборавити“ одговори Кузман.
Један се звао Кузмап, други Милан; обо-јица пак беху кројачке калФе.
„Знаш-ли, да ми све бјтуји свирка у ушима“ започе Милан.
„А ]а још ни сада нс могу себи да дођем. Нспрестпнце ми се врти нред очима све, што сам видео и доживео.“
„Јеси-ли видео с-амо, шта јо еве могло би-тн с нама! Добро шго смо у „ремелсали“ пре-кннули ствар. Нак.гагио се онај бака на нас. тра-жи кавге и ината. Да нас Розика није опоме-нула, ко вна шта би с нама било. Ал ва.ка-да пас нс би издао нп касапин.“
„Баш смо дивно провели! Ал да-лн виде моју Маришку? Бадава, нема јој равне!"
„А мојој Јулишки лице као алавастар. Не бнх је дао ни за сав свет!“
„Ни ја бога ми моју Маришку. Ал и јесу свп гледали на пас; завиде нам!а
„У моју Јулишку заљубио се господин ба-])он, где је п])е служила; знаш, бацио око на љу. Каже, нудно је оп шој, да јој паручн трн собе, па да живи госиодеки, ништа да не ради по да се само нроводи. Сваки дан да сс возн на кочијама и да пде у позориште. Па јој још обриче, да ће јој после наћи добру прилику и удомити је. Ал знаш, Јулишка је поштено че-љаде. те ти тако доби господин барон по ку-варици буруитију, да је она во.г.па до века сн-ротовати, ал поштена остати, и удати се за прилику себи равну. После је го све рекла го-снођи бароници.“
„Ал моја Маришка ми казује, како се у п.у заљубио сии грофичин, у које она беше у служ-би. Салетао је, облетао; обећавао јој свилене ха-
л.нне и госнодско живовање. ал оиа за п.ега ни
$
да чује. А кад је једном стиште за руку, тада сс ражл.ути, па оде и сне каже госпођи гроФици. Од то доба је се окану млади гроФ. . . . Боже боже, заиста ниси ствојјпо дивнијег створа на зем.Ђи од моје Марпшкв!и
„Јест, јест Кузмапе; лепа је и твоја Ма-рингка, а.т тек никада као моја Јулишка. Какво је оно дивотно лице, очи, па руке! Ла како са-мо игра, окреће се као да на крили летп, а кад се нревије — пе Гшх је дао ни за гро-Фицу. Ову милу ноћ нигда заборавити нећу!и „Ни ја. Тауживали смо обоје десет светова!“ „Ал реци ми по истини, Кузмане, хоћеш-ли ти узети твоју МаришкуУ“
„Хоћу. Ја сам јој сс заклео; а ти'?“
„И ја ћу Јулишку. “
да ли се она теби заклела?“
„Јесте. А твоја теби?
„Јесте.“
„Кузмане, Кузмане, ал ја ие зна.м, како Ку ти иедељу ову дочекати. Отегнуће ми се кб гладна годипа.и
„Та баш и меии пије то лако.“
,, Лего други пут нећемо ићи у тако ве-лику салу.“
„Мораћемо какву мању иотражити, где се нећемо еастајати сати проклети стражмештери, јер пам гледе на девојке као асаси.“
„Лраво велиш ! Та ни бриге те за то. наћи-ћемо ми већ места удесна.“
„Лего знаш-ли, шта ја мислим. Да проме-немо наше станове. Мени јс већ додијала ова мо.ја газдарица. Није, зиаш, Јулишка више код ба-])Онице, на сад ие може ни опа да се омасти тзко чссто, па Је иешто кисела а хоће и да
врчи. А љен муж како с вечера а он ее надере винушине па јсдпако мрмља **
Е на добро. пристајем, стаће пас бар Јсф-ти нје. Ал шта да радимо данас?“
„Шта да радимо?! — Ништа. Баш сн ти некн лудов. Данас му је патрон „Блау-монтаг“ и њему је још до рада!
„Е иа кад је тако, а ми ћемо остагшти по-еао. Радићемо сутра Него ја сам нешто оглад-нео; добро би било, да се мало поткрспммоА „Та и ја ко тдко велим; ја сам и гладап п жедан.“
„Е, ал брате мој, како стојимо с новцем?“ „Та доста смо потрошили, ал иаће се кдја мангура у мепе, крја у тебе, па Кемо бар моћи ако не што друто а оио купитп мало кољска меса.“ Истресају џепове, нешто су скупнли, игто не дотегне узајмиће од бирташа у хербергу.
„Дакле, дед да наручимо што год, да уто-лпмо мало глад, а иосле ћемо одмах кући на ралговор. Овде се м онако не може човек па миру ироразговорити од ове силне граје, што ће сад тек настатиА
На све стране хука, бука. Већ се и не мо!’у новерљиво разговарати. Неко иште да једе, а бирташ му не да; вели, ирезадужен је. Новај-лије имају увек код биртагпа више кредита.
Милан и Кузман су још у добром глаеу код биргаша. Нису задужени, а није ни чудо; обојица су у радљи. Не долазе опп чешће амо у „херберг;“ сада су дошли из шале, а и за то, што јс ту иајјеФтипије, а оии су се прошле по1ш истрошили. Није шала: частили су сиоје драгане све кнфом и шећером, а куварице ин-вом. Новца им остаде тек толико, да се могу сад мало окреиити.
IГГга ћемо јести ?“ запита Милан.
„Што је најјеФтинпје44 одговори Кузман.
„Ја мислим, да ће нам доста бити мало коњска ,,гулаша“ и крја чаша пива, па да оида идемо.и
„Та и ја тако велим. То ће још по нај-бол>е бити.“
Баде иовце, броје. Добро је, биће доста а нешто ће нада све то још и претећи."
Лупају. Бирташица до 1>е и нита их шта ће. а они наруче коњског „гулапта44 и пива.
Бирташица већ носи. Издалека јопт осећају лени мирис и виде, како се пуши. Ноћас се до-бро искакали, сада ће им јело још бол.е нријати.
Једу, куцају се и нију у здрав.ке Јулинт-ки и Маришки.
Ал у то им приступи нов гост, дошљак, стари калФа, иознати Сепл Вајнбергер. Шсшир му је мало слупан, руво на љему није отрцано, али је све иемарно и безбрижно: на њему се иознаје, да и он те ноћи није снапао.
Чим дође, а он лупи Кузмаиа по рамену. Посрие, заљуља се, дохватп етолицу, па се једва намести. У зуби држи иарчс цигаре што је већ двадесет иута ирипаљипао ал’ не мож’ да запали. Подбочио се, па гледИ на младе калФе а они се смеше на љега. Он је већ стари калФа. Познат је и чувен, а вишс је у хербергу, него у „ веркпттоту.и
.,Вн млади камарати, нн сте били на музикн.
II ја сам тако радио као пп, кад сам био млад.
Имао сам швалерака доста, а био сам први теп-
цер! Сад је то све прошло, сад само да је инва,
нпва. Кад еам ја бно млад пурш, иио сам н вино
код Ленкеја, а радио сам за Фиршт Колоредо.
Ту сам многа трингелта добио, ту сам пмао
од Фиршта штумадлу за пшалерку, на сам се
ожееио. II ви млади камерати зкениКете ее тако
као ја. А ја сад само нијем из дешперата. Су-
тра идем опет у веркштот. . . Дајте ми ви ча-
шу ппва. Бирташ ми пе да више, каже, дужан
сам му много.“
|/
Сенл Вајнбергер је емсритиран декан ме1>у свима шнајдерским момцима — њега свако зна — њему )»е сваки радо дати и почастити га, само ако има п са.м. II Милап и Кузман иознају Сенла, те наруче и за њега чашу пива.
„Дајте ми цигаро.“
Даду му, наравно иајјеФтиније.
„Ал ја сам гладан. Нлатите ми једпу пор-дију, јср ако ми не дате, идем у други бирцуз, па ћу тамо капут оставити. Морам јести, а хер-берг-Фотер ми не да. “
МладиКмма нешто смешно, ал их је у срце такнуло, кад еу чули да је Сеил шио и за таког гавалера, као што је био Фиршт Ко-лоредо. Радо би га почастили, само да и оии имају који нопчић више. Уста Кузман, оде до бирташа н стаде му нешто шапутати. 1>п])тапг му одобрава. На један мах ево га, ноеи коњско и нива. То је на рачун Кузманов. а он још има „кредита.“
„Пиј Сеггл, једи, колико ти драго!“
Сеплу кажу и млађи му другови ,,ти,“ ма да би он многом од њих и отац могао бити.
Све му ее прса надимају од задовољства — једва једном нађе младе, срчане, ваљане дру-гове. А такав и он беше у младим негда годннама.
Кузман п Дамјан разговарају се међу се; хоКе да нусте Сепла, да се мало иоткрепи. Селл је брзо био готов.
„Но, велите браца Сенл — ви сте за Фир-нгга Колоредо шили?“
.,Да, да. Ја сам радио код ирвих мајстора уБечу;био сами цушпајдер ал еам био несрећан!“
„Па за што несрећан, кад ете већ цушнај-дер били?“
„Оженио сам се. После тога отидс.м у Пем-ску, јер ја сам Дајч Пем. Отишао сам у Лајт-мерицу, па сам био шнајдер. Дошле те Фабригсе, на нема поела! А сиромах човек нема иоваца, да купи материје. Правим хаљине бејамтерима^ они остану дужни. Дође ексекуција, па мепн све прода. Дођу деца, дође и болеет. Умре мо-ја слатка жсна, моја Рези, умре мени троје де-це, а четврто тек остане. Ја постанем Фликшиај-дер и Флекпуцер, ал и њих је миого. Болело ме срце ал’ сам морао оставити Лајтмериц. Сад ти два месеца радим, једап не радим. — Ад ја су-тра идем опет у веркштот.“
Кад оно спомену жену и дечицу, кану му суза из очнју. Ту горко уздахну и испије ниво па један мах.
..То је све, моји камерати“ започе с нова
— „деншерат, сам дешперат . .
„А за што не радиш сам за се?“ пита га
Кузман.
«1
„За то што ја велики посао не добијем ; сад сии узимају из Фабрике. Мали носао и не доКе, јер ја не могу тако јсфтипо начинити, као они у Фабрики. Муштерија сад пе брани, ма ^ри дана трајале ха.Ђине, а трећи се распале — са мо нек је јсфтипо. Ја не знам рђаво радити, а ако ћу добро, то сс не исплати; па нсма хле-ба отуд. . . Кад бих сам радио, морао бнх седети код куће и ту се хранити.“
„А како бн било да узмеш виртшаФтерку?“
— запита Милан.
— А која би дошла за оваког старога пур-ша као што сам ја. Нећу ја као мој коморат Полачек, што је уз’о једну па се туку сваки дан.“ Причаље Сенлово косну се срдаца у оба младића. Растужило нх. Обојица су озбиљни.
II а и сам Вајнбергер је пекако други чо век. Нема ко сад да га боцка и исмева. Види, ово су неки честити момци, ваљани другари.
„Дајте ми једну каФу, на идем да сиавам. Сутра рано морам у веркштот. “
Наруче каФу и њему и себи.
Кузман л Милан су пешто сани, очи им сс већ скланају.
Попију кафу и рукују се.
„Дакле збогом, брацо! Видећсмо се на.ља-да ош који пут. А тада, бог дао па се срећа на-смехнула и на боље се окренуло и теби и на-ма!“ Тако је рекао на растанку Милан.
„3 богом, з богом пошли! Будите ви само срећнп, а ја ћу овако, како већ могу. Докле могу држаћу се; а после — шпитаљ ми пе гине !“
Растадоше се. Другари одоше да, сгшвају лене и пајлепше снове жића млађаиога. А ти снови пе долазе навек.
II Сенл Вајнбергер нопије каФу, па и он отиде да легне. Сутра ће већ, ако бог да, на рад.
Сиромах Сеил! Та и оп негда беше млад и срећан; негда је био у Бечу међу ир-вим калФама. Ко га је год познавао, сваки го-вораше, да му у раду нара било нпје.
ПТгали пије био, шта-ли све од љега не-ће бити!
Др .7.
Маришка и Јулишка беху мајсторске кћери. Дошле су обе са села, Маришка у нетнаестој, Јулишка у шеснаестој годиин. И једној и дру-гој беху родитељи људи еиромашни; оној отац чиз.мар, аовој кројач. Опи беху сиромашни, а за сиротиљу, која има много деце, а мало среће — увек су рђава времепа.
Још из малена беху то красне девојчице. а иосле све лепше и лепше. Родиле су се у ма-ломе месту. Дорасле већ обе, да иомажу у ку-ћи, ал' је силна кутња чељад, те тешко роди-тељима храпити и одевати толику децу. Бар дм им је да скину како Јулпшку м Маришку с
врата, а ве!) за кутњи је рад дораела и остала млаНа чел.ад. За удадбу јоште нису — младе су. те их нико узети пеће, а н мираза немају, па чак ни дарова. Дали бн родитељн најстарију дец\' радо и пол.но нод своје — ал хоКели се наКи ко Ке нх примити? Па ма п у службу отн-шле, самодајекуКа вал.ана, ма и у какве госноде.
Девојчице као што су Јулишка и Маршнка могу лако наКн себи места. Рашчује се, шта нм смерају родитељи.
Долазе жене иа пронитују. За тпм ево н понуде. ГроФица В. прима Маришку а баронп -ца II. опет Јулишку.
Ногоде се ту. да Ке девојчице годину дана држати, хранити и одевати, а иада све то и ме-сечну им неку плату давати. Ако се девојчице добро узвладају, тада Ке добити н веКу плату.
Родитељи иристану иа све. Кб веле: Пека
их. бог зна, где их среКа чека!
Девојчице су се радовале, што Ке сада из села иа једаи мах у велику варош! На ипак и у тој радости беше нешто жалости, нсшто иотај-на туговања.
.... Сада Кс оставити место, где су се роди-ле, оставиКе свој мили завичај. ОставиКе оно дрво, нод којим су, кад наберу у иролеКе ми-))исне сасе и стидне љубичице, оне лепе и миомирне веице нлеле и Фоте се играле. ОставиКе сада милу нољаиу, на којој су играле најдив-иије игре у младости. ОставиКе милу куКицу, енротну чељад, мајку и бабајку. ОставиКе ту
сиротну кућицу али у љој иеколкко срдацл, што ће на веки за њима туговати.
А то се нигда, нигда не заборавља!
. . . ГГа онда оно таванце! Кад јесеи и бер-ба дође, тамо су слагале грожђе, оскоруше и мушмуле. А доле је љуљашка. Како им то мила забава беше у пост ил у свечане даие! На дуду, за две гране је везана љуљашка. Седиу на њу па као тичице полете, полете . . . Таца им се вину и мисли и осећања и жеље и високо, високо, небу под облаке.
ГТ сав ће им живот бити така љуљашка.
На шта ће? На ино им није, тако мора бити
А пре ио што ће отићи, дошле су им девојчице, с којима су друговале, с којима су младост проводиле — дошле суим у походе. Тада су изашле у башту. Узеле су сспод руке, радују се и веселе, на и онет тугују, кад и кад излети и но која чиста, бисер-суза девојачка из леиих очију.
Очсви Јулишкин и Маришкин су суседи, а уз то нрисни нријатељи. Сад иду обе у служ-бу, у исту варош, а грофица је родбина с ба-роницом.
Куцпу пеГ» и часак да иду.
Кола су већ ту.
На растанку наста плач, јаук и запевка. ТГлачу очсви, мајке, браћа и ссје. Искунила сс сва родбина. А оне прелазе сваком појединце. љубе се и растају, једва се могу отети из за-грљаја милих евојих
Па и то мораде бити! Бссни су коњи спа-хпјски већ јурилн по селу. На еве стране се искупио свег, да пх иснрати, да их види још једном на растанку.
Само еу их момци још заједљиво задирки-вали, ал пмали су и за што. Сад им ето одоше најлеише моме из села, а ако се врате, и кад ее врате — тада неће таке бити
Само се по где-која завидљпва мома злобно н накосно насмехнула.
Всћ нм оста п мнло сеоце за леђн. Окрећу ее, да га још једном виде, да га се наглелају. Гледају на село, из кога еу пзашле са невиним мислима, невиним осећајнма. Разазнају још ила-нине и долове.
Па сада ће ето, све то оставити.
гГу ће оставити п прошлост своју, ту леиу, невину прошлост. . . Сад ногледају и у будућ-ноет, мисле, шта ће од њих бити и како ће.
Седе као окамењене. До сада еу биле де војке разговорне, а сада ћуте, ни да би речцс. Гледе у нанредак, мисле, а шта? — то пн саме не знају, јер су им мисли испреплетане убудућности.
Већ стигошс у варош.
Зачудише се великим кућама, високим дво-рима, оној великоварошкој галами.
Чисто пе знају девојке ни саме, како 1»е се ту наћи.
Одведу их сваку на своје место.
Пртљаг им је мали : сандучаки завежљај е оно
нешто хаљиница.
Маришка остаде код гроФице. Јулшпку од-веду бароници.
Девојке с:е донадиу госпођама. Даду им од-мах од својих хадлша неколико прекројпти, јер у једнима не могу ићи.
Да их нешто виде после неколико дана ро-дитељи, не би нознали деце своје.
Сад им само треба још то, да великоварошки ходс. Ал’ то ће брзо научити од својих госиођа и од оиих, што к љима долазе.
Кажу им, шта да раде у кући и како. Оке ћс с децом увек бити; с љима ићи, љих двори ти. Биће при руци и госнођама. Додаваће им халшис. Свс су то ситнарије за девојке, што су дома научиле коиати и прати.
Бога ми лено живе оне. Како су негда жи-веле на дому и како сад! Живе као госпође! Једно, што им се познаје, да пису гоеподског рода и колена — грубс су им руке и велике ноге. А.г перадом и благовањем дотераћс они и го!
Пролазе дани и месеци, а девојке свикле всћ на велику варош и живот у њојзи.
Кад се с децом шећу по шеталишту, мушки ма запиљу за очи. Чим их виде, мере их од главе до нете. Гиздави војници да се помаме за љима; калФе и ђаци их већ нозиају „из виђе* ља“. Где који им скине и капу. Оне су се исно-четка само стиделе, а носле су се и оне јављале, Особито онима, који су учтиви.
А кад се кући врате, тада приповедају уку-ћанима, шта им се све догодило. Куварице прве морају све то поганко знати, оне су им прве и ирве саветнице. Девојке еу још пеискусне, а куварице су много искусиле у животу. оне чу-ип.ју невине девојке да не падну у какву зам-ку, премда се догађа и то, да крај њих нођу кли-завом стазом.
Отимају ес о љих и слуге, леио обучени лакеји, на кочијаши. Алн оне н не гледе на н.пх; та њихови су идеали много виши.
ГроФица има млада сина; сад му је дваде-сег. II љену је иала у очи Маришка, па му се баш и донала.
Јулишку лепо гледи барои кога зна цела варош да је велпки женкарош. Кад и када је руком помилује по образу, мило је гледа, рекне јој но каткад и лепу реч коју и назове је сво-јом ћерком. Ал девојче као да је слутило и на-мирисало куда барон циља, те му се стаде у-клањати с иута. Увек је гледала, да буде уз бароницу, те јој тако неће пншта смети госпо-дин барон.
Маришки је већ лакше било. Млади гроФ беше врло нестрпељив и ветрељак а она му смеде кад и кад и коју оштрију реч рећи у своју обраиу. ГроФ се није могао томе одаире-тп. јер је и грОФИца на љу пазила и саветова-ла је, да се не упуптта у разговор са младим грофом, јер се мати бојала за свога сииа да се племићка крв не иомсша са шнајдсрском.
Гароп је био м ного лу кавиј и. Нуди о ј е Ју -лишки поклоие грдне, обрицао јој је благо, ко-је би иначе могло да усрећи сваку сељанку. Па она се ииак одржала.
Да су те ионуде, ти баронови нокушаји још дуже трајали, можда би им и иодлегла. То
се тшдело отуда, што о свему том шуе ни речм рекла бароници а овамо је новеравала се кува-рици, која ју је наговарала да не сиомиње о томе бароници. Куварица сс надала, да ће по њу бити отуда добро, она ћс ићи на руку барону. Та тако је било и за њсног девовања; тако је и с њом радила она куварица, итто је отуд стекла кућу и бирцуз на селу.
Али куварици пе испаде план за руком.
У кући, до баронових двора био је нски здрав и лен момак, око својих двадесет годипа. Увек се лепо и чисто носио, лепо се држао. Рекао би, да је ђак, из какве добре куће. Мно-ге су га лепотице и држале за ђака, те се сме-шкале, кад је нуз њих иролазио, многе су и очима иа њ намигивале. А ои се оиет свугде радо издавао за ђака, само где је могао. Сга-новао је код хаузмајсторке.
М Јулишка је њега често виђала, јер јс знала кад ће од куће отићи, а кад доћи, те је удешавала тако, да ее увек у то доба тнета е децом. Јулишка је и њему упала у очи, зато је и скидао шешир њојзи, кад год би нрошао мимо њу. А Јулишка јс то и чекала.
Јави се он њој нрви пут. Она му при-хвати поздрав и јави му се лепо. То је био први корак, којим су им се зближила срца. Јави сс и други, па трећи нут. Сад се већ могу и разговарати. И Јулишка је томс рада, само да је згодне прилике. И она је мислила за њ, да је ђак.
Ал’ о састанку и разговору није могло ни
помена бити. Иа Јулишку су назиле са енпх страна слуге баронове, као што оно чувају ку-]»у гаронн и белови. Да стане, да се с љом нро-разговори нред дворн бароиови — не може, бо-ји се, да ће га напасти слуге иогрдним речи-ма. Приметио је да се и девојка пред њима у стручава. Па и међу се чувалн су они Јулишку, један од другога, јер сс сваки од њих иадао, да ће се њему нриволети.
По младића бегпе ирепрека н то, што у истини пе беше ђак, мо кројачкн кал«1*а, на ју-тром раио мора на рад, у подие иде на ручак, у вече доцне на вечеру, па тек онда се до.ма диже. Много пута није ни ручао ми вечерао. Стао је пред кућом, па чекао, не би-ли јој еа-мо лица угледао, кад ал’ и ту су проклете слу-ге баронове.
Ал’ састати се мора с њом иошто ио то.
Тако мисли и Јулишка.
«1
Бароеица нушта Јулишку с децом у шетњу сваки дан, само неде.ком и свецем ие. А но младића опет, били би ти дани најзгоднији.
Јулишка није тако безочна, да она пр-ва нозове њега на састанак Чуди ее она сиротица, како да се он томе нрви не довије, како да је он први пе позове па састанак. Ни-је знала јадница оне тешкоће, што су му са свих страна претиле.
Знала је она да је у суседној кући Села-доп њенога срца, па и онда иије смела, да за-пита ког укућана што за момка оног. ЈЈојала се лакеја и слугу баронових.
Дакле тај мдадић био је шиајдер, око кога се све обрталз.
Младић је чуо, да Јулишка увек радним даном иде V шетњу, па је гледао, да се ма ка-ко с њом састане. Замоли једног свог друга да рекне мајстору, како је нешто оболео, те неће моћи у радионицу доћи.
Мајстор му поверује.
Жртвовао је цео дан, не би-ли се само с њоме састао. Неће ии ручати тога дана. Понео ]е земичку и салФаладу — то радо једу шнај-дери — а тпта би било баш кад би један дан и гладовао за таку девојку као што је била Јулишка — ла ће да вреба Јулишку.
Готово да би и сам барон жртвовао један дан и отностио. А има ко би за њом и три да-па гладовао.
Младић иде тамо амо испред двора, бројм часове, иостао је већ иестрнсљив.
Кад у вече куцну шести час диже се и Јулишка из дворас децом: дечком и девојчицом.
Оагледа је и младић, те да га не би видели слуге баронове — окрепе другом улицом, ал ће онет изаћи на шеталиште.
Видео је Јулишку на ее сав запламтио. Очи и свс му се лице зажарило; шеталиште пије далеко, ал њему се чини да је иа крзј света. Зато се и журио тако.
Већ је стигао на променаду. У том стиже и Јулишка. И она је њега видела још на ка-иији, на сс мало збунила. Сад је ссла на неку клупу, а деца оу ее играла ту на близо.
Младић није одиах к њој пришао. Дуго је и дуго мислио, шта ћа и како Ке — јер поче-так је врло тежак; много стоји до тога како ће ночети.
Све мислио на једно смислио. Дође до клу-пе, где је Јулишка седела и ссде и сам, мало по даље. Назвао јој је добро вече, иа је у-ћутао.
«Ј
Јулишка седи. руке је ирекрстила, лице јој нламти, груди јој се надимљу, срце јој брже откуцава — ох кад би то срце зпало да говори!
Да јс сада ту сликар могао би леиу сли-ку насликати. Он занемио па не може да нро-слови речи. Њу чисто нодузела језа, на ипак брише махрамом врело чело.
Како диван беше тај први састаиак! Ко зна, хоће-ли игда тако што доживети !
Раздрагао се младић, охрабрио се, те ће започети:
„Ви сте код баропа П.?“
„Јест, код баропице 1Г.“
„ А. да-ли ете одавно онде?“
„Тек три месеца.“
,,То смо ми комши]е.“
',,Е да?“
„Ја сам баш до баронових двора. Вас чс-сто виђам“.
„II ја вас. Јесте ли ви штудент?“
Младић замуца, да-ли ]»е јој се боље до-иасти ако рече да је ђак. За то се и устезао и дуго јој ништа не одговори.
„Т>ак . . . ћак — на жалост моју што ни-
сам! Пе хтеде ме баба дати на науке . . . а могао је то лако.
II Јулишка се сад мало охрабри, с ђаком нс би сс ни она могла тако разговарати. А баш нема никако ни изгледа, да Ке је 1>ак узети. Л1а шта сте онда ако нисте 1)ак?“
„ Кројачки калФа. “
„Кројач?! Е да!“ И ту се нрло мило па-смеши, а на образу јој се пачинише две рупице. „А шта вам је баба?“
„Опет кројач!“
„Хаха!“ смејала се Јулишка, а момак се чисто застидео.
„А што се тако смејете?“
„За то, што је и мој баба кррјач.“
„Хаха! Морам се п сам смејати. Дакле и моји и ваши, све сами кројачи“.
„ А откуда сге ?“ запитаће Јулишка.
„Ја сам од доле из варошице Р. Тамо ми има баба кућицу, иешто земље, випоград, рад-њу и у радњи калфу и шегрта.“
„ А и м ат е л и ј о ш к о г а ? “
„Мајку и сеју. ви?“
„Немојтс ни нитати. Осим оца имајкеима нас још четворо децс. А како је вама име?“ „Милаи Терзић“.
„ИТта? Та то сте ви Србин? II ја сам Српкиња, па што маџарски говоримо?!“
Јулшика зачуђено пљесну ругеама а мла-дић стоји као укочеп.
„Па ви Срнкиња?“ запита сриски Милап. „Јест Срикиња сам!“
„А како пам оца зову?и „ Аврам Мирков и 11. “
Јулишка му све сриски одговара. а он од радости да иекочи из коже. Да нема свста, чп-сто би је загрлно и нољубио од милине.
„А где вам је отац?11 „У селу С.“
„Мацарском ?
Јест.“
|?Па откуда ви тамо да до1;етс?“
„То вам је ево овако било. Мој баба дође од доле амо у 11., те је ту радио као калФа. У то доба остави нека богата удовица у но-следн.ем завештају своме, да се сваке године даје пнтсрес честитом Србину занатлији, ком је п жеиа Срнкиља. Мој је баба одавно заволео моју матер, ал је пије могао узети, јер бсшс Маџарица, калвинкиња. Миелили су и дуго се договарали, шта ће и како ]|С, док моја мати пе пристаде, да н])еђе на иаш закон. Тако је он доста новаца добио, те тиме радњу отпочсо, Ал’ то срећно доба није дуго трајало. Зарада све мања н мања, Фабрике отимају еве шппе и више маха, а уз то ее нађе у мог бнбе н дос-та деце. С оно мало новца, што му још прс-текло, дмгпе се из 1Г. у село С. Ту јс баш нс-како умрко кројач, а они други кројачи били су иијанци. Ту купи мој баба кућицу себи, била је уз кућу и велика башга. Не би му ту зло ишло, само да није толику децу имао. Ме-ђу децом била сам ја најсгарија, па му је за ме најтеже било. Шта сам знала радити! Мо-радох стати у службу код бароницо. Богу хва-ла, ту ми је добро, она ме држи као рођена ма ти, не даје ми тешке иослове. Она ме одева, каиге да ће мс удати, али |а се богме нећу нигда удавати!“
9г
Ту се Јулишка насмехну.
Младић још не може себи да дође. Сто ји као окамељен, не можс да се разбере, мисли да снева.
„Дакле ви се зовете Јулка Мирковић?“
„Јест; Јулка код куће, а овде Јулишка. Ал то је све Једно.“
„Па добро говорите и срнски. Једипо, што мало заносите на маџарски, ал и то се може све врло лако поправити. Удајте се само за Србина“. То је Милан шаљиво рекао.
Девојка се застиди, па обори очи на зем љицу црну.
Та већ се тако мило, тако искрено разго-варају, као да се знају од неколико годи-на. Душе су им се сродиле.
Мдадића тог, што се ту разговарао с Ју-
лишком — ми већ знамо. Видели смо га пре у „хсрбсргу“. То шсје нико други, до Милап, син Марка Терзића.
Још су се дуго по том ту разговарали, док се девојче не диже, да иде дома с децом.
„Г1а реците ми бар, кад ћемо се онет са-стати, овдс па шеталишту?44 Запитаће Милан.
„Не могу вам рећи“ одговори Јулишка и насмеши се. А кад ее смејала, то је толико, као да би рекла: Кад год ти је драго!
„Дакле у неде.Ђу.и
„Недељом и свецем ие.“
„А за што то?‘{
.,3а то, што ме тада не пушта никуд из дома госпођа моја. Вели, свет је р1)ав, не да мира девојкама. Радним даном нема толико све та, те су н дсвојке мирније, II сад да нешто :ша, да сам овде у разговору с вама, бога мн, нресело би ми то! Оамо да ме не види ка-кав лакеј.“
„Хм, хм, то је врло рђаво за ме. Ја онет радним даном имам посла, шта ћемо сад?“
Девојка стидљива ћути, ништа нс говори, већ се диже с децом да иде. Пође и ои за њом, али ће му она рећи:
„Нсмојте молим вас, само ме нратити пе-мојте!
Оде.
Мнлан стао, нрекрстио руке, на је дуго, дуго гледао за њом, док је угледати могао. . .
Мислио је, шта је то, те му не рсче, кад би им најзгодпије било за еастапак. Па оида што му рече, да је не прати?
Милан је још врло млад па не може да се довије. Ал ее љубав зна свачему довити и до-сетити. Довио се, за што му све оно рече. Не каза му, где ће се састати, кб мисли: Потражи ме и сам. Рече му да је не прати, да је не би како видели слуге баронове, јер пазе иа љу као асаеи. Они би рекли то нрво куварици, а она бароници — на ето да на правди нострада си-рота девојка.
Милан се заљубио. Од тешкс љубави иа заборавио и на глад. Ал сад ће сврнути где год да се мало поткрени.
Јулишка беше нешто брижна, сетна, неве-села на повратку. Обузели је чудни, неми-ли осећаји, обузе је туга — ал’ и радости ту беше. Но срце јој ненгго већма на мсри, но до сада — у грудима јој нешто иуније.
Исто тако бепте и Милану.
То беху пајлеише мисли, најдивнији осе-ћаји, то беше — нрва љубав.
Да срећа.н-ли је Милаи, да срећна-ли је Јулишка.
- *
Кад Јулишка дома доће, мислила је и нре-мишлала о данашњем дану, о нрвом оном са-стапку. Знала је, да ће иешто бити, да мора бити! И баршица виде да је дево.јка неигто збуњена, ал’ не знаде, гпта јој је. Тако кад за-иска нож — дода јој маказе; кад рече да јој донесе неки роман, а опа јој донесе зборник. Као да је госпођа бароница у цркви па нема сада другог посла, но да читазборник!
И ако је Јулишка била врло збуњена, и-пак је још толико при себи била, да не хтеде штшта о том куварици спомињати. Ако рекне, зна, да ће је куварица корети и пребацивати јој, не из материнске љубави, већ једино због тога, што то љој у рачуп ие иде због барона.
Већ је видела Јулишка, да има неког ђа-вола измеђ барона и куварице. Онај горди барон, којн пе знаде пи погледати слуге своје — чим
угледа кусарнцу, а он јој назнва оога, пнта ј<‘, како је Баби?
А кад госнодјш барон отиде после ручка у удаљену еобу своју, тада бп ое увек нашла госпођа Бабика куварка, да даде нгго Јулишки да то носи господину барону... Па ие 1г је ба-рои и према самој Јулишки иоказивао, шта је науман чинити,
Ал’ и Јулишка бсше увек при себи.
Знала се она павек одунрети барону.
Бутала је непрестанце, донде док јој већ п куварица не попрсти, да ће пасти у немилост код барона. Рече да ће је отнустити на село.
Тада јој свану прсд очи.ма. Ражалиле је те речи, те не мога одолети, а да све нс- иепо веди госнођи бароници.
Та она пије пи дошла да служи барона, већ баропицу, а да зпаде, да ће тако бити — радије бч била остала н у сиротној колебицн, него живовала овде у гоенодски двори.
Једном приликом се споречка нешто е ку-варицом. Онако љутита отрчи госпоћи баронпци н еве јој ио истини каза. Рекла је још и то, да с куварицом ие може бити у једиој кући.
Бароници беше то доста. Рече само Јулиш-ки да о свему то.м ћути и ником пи речцс не нрозбори.
Бароница ни барону нећс о том ни речи рећи. Није наумила да диже вику на њега, због тог лудог Јошшпљпјп његовог. Ал’ му се за то ипак оеветила. Кад год би Јулишка дошла нослом својим, она му је увек њу хвалила. Гово-рила би му, како је мила, како је дивна. Барон ћути али гледа Јулишку курјачкмм очима.
Бароиица је паумила да куварицу истисне из куће. Та то бар може а друго, то је и о-нако њена ствар. У то ое неће пи барон ме-шатњјер инако би сејошгрђе обрукао.
Бабика није баш права куварица у двору него је само ,,паракуварка“. Ту је и кувар, он је глава у кујни. Њезип је посао да иома-же кувару у пословима као што су: растезати тесто, мућкати јаја, тући шећер, шпиковати зеца и српу, шприцовати торте. Често кувару не иснадне за руком „шато“ па га пљесне о цигље. Бабикин је ноеао да то почисти. Ал’ како је она једина од женских чел.ади у кухшви, то су је назвали „куварицом баронском.“ А тиме се она, те још како, дичи и поноси.
Па тек како је млађи пазе! С.туге и лаке-ји све облећу око ње. Живи опа добро и са куваром, те 1:0 је њрј у вољи, а она том тутне ио што год. Кувар то види, ал’ штаће, и он за-служи кад и када.
11а сад да није тежак посао нобар оницу, како да истисне Бабику.
Уз то еве, неигго је и Бабика и код ба-ронице важила, а то због овог: Вароница је
нре Јулишке имала собарицу, неко лепо и мило девојче. Волела јс и бапоппца, а.г и бароп. Та да је улогу Бабикину играла друга пека кува-рица, за то Бабика у гњеву свом отиде баро-ницм и све јој редом исприча. . . Наравно да је бароница морала узети то као тајну.
После неколнко дапа отера бароница своју собарицу из двора. Тада је још миого задобила Бабика, а то ће све сада ето морати нзгубити!
За то би се сада опкладили локаји и кочи-јаши у кући, да ће нре све собарице нз ку-1)С излетети, но шго ће ко оцакатн Бабику.
Једно јутро рече бароница бароиу, да је Бабику исплатила за два месеца — а.д и отпу-стила пз службе. Рекла му је, да се Бабика о-пнја, да има неки задах — за то је пе може трпити код јела. А уз све то један јој нокат ш'тав.
Све је то доста било, да барон но мога шта, ма да му је жао Бабике.
Бароница заповеди кувару, да узмс другу куварицу место Бабике. 1Г кувар није могао па нпо. — Жалосним гласом рекао је еве Бабики.
А куварица је добро знала од куд ветар душе. Та није она дете, зна она доста!
Кувар није мрзио на Бабику, али опет ни-је га срце заболело за љом. Навикао се већ он иа иромене. Кувари су као н Мормоици, п.нма је једна као нлједна. Ако је и радоиао и ту-гоиао за Бабиком — нестаће п туговања и ра-довања.
И тако Бабику цакнуше а Јулишка оста.
Бабика ће се осветити бароници.
Наћиће она поуздано пристаниште за ба-ронов брод — јадра ће му се поносито вити барону ио вољи. бароници у пркос. Баронске куварице имају и пркоса — о томе
барон и не сумња.
Сви су се логсаји па и сам свезнали баро-лов коморник чудили, откуда те нромене. Ба-бика је после барона, баронлце и кувара била четврта нерсона у двору а сад да је цакпу. Нагађали су откуда то би, али нису погодили.
Барон мораде насти — а нротивник му бен1с онај кројачки калФа.
Јулишка се из целе ове ствари добј)0 из вукла. Курталисала се несносне, насрт.Ђиве ку варице а уз то и баронове нанасти. Сад може одахпути.
Ал? то све уради чиста љубав!
Бсћ до1)с и нова куварица. Млада је, леиа јс — с љом ће Јулиннса ве1| бол>е моћи иожи-вети!
Па ево како су сад мудровале слуге: Ба-бика и Јулишка нису лено живеле у последњс време. Бабика је пала, Јулишка надвладала. Види се да је Јулишка врло мила баЈмшици. Тако је резонирао коморник а тог су мњења биле све олуге па и сам кувар. Сад јс овако стајало : најуг.чеднија је после барона и баро-нице, ил’ баронице и барона Јулишка, у свој служничарској хијерархиј и.
Док се то тако збивало у баронови двори — дотле је мислио Милан, како ће се и где о-нет састати с Јулишком. Шта ће и како ће? Радним даном не може увек трчати за њом, мо-ра и он радити, јеЈ> ће иначе кад не узима за-слуге иропасти. А свецем и недељом онет не иде она никуда! Реши ее да у нослен дан нс иде за њоме, довије се како би се састао с
њоме лрукчпЈе макај) ту н пе оила оаронн-чипа деца и ма то ие било иа ироменади.
У ве.Ђем раду свом исприча Мнлан све газ-дарици својој, код које беше на стаиу. Каже јој, да је ааљубљен у бароппчпну „гезелшаФ-терку** — - тако је Мплан титулисао Јулншку — како би се радо састао с њоме, ал пе може.
Хаузмајсторки није гребало више, оиа 1»е већ удесити све и сва. Та ио себн зиаде она, какви су то љути јади. Тако је било с њом, док се иије удала за свог драгаиа, а и он бе-ше кројач.
С Јулишком се нознаје, а.Т само „из ви ђења“. А ко јога Јулишку у тој улици не зна? Па зна п то, да Јулншка иде е децом у шетњу — мораће ее, ио што по то састати с њоме. Једна прилика биће јој ту ваљада од иомоћи.
Нова куварица Фаника живи с Милановом газдарицом још од вајкада у нријатељству. Често јој дође Фанмка на посело. Па њу већ не назе тако, као на Јулишку, опа можс куд хоће. А недељом и свецем може ноеле вечере куд јој драго, само нек стигне у јутру у пет сахата кући.
V
Фаника воли неког лепога стражмештера. Како ее ослободи од солдачине одмах 1»е вен-чати Фанику за се. Па да свог драгана не вм-ди једно осам дана — свисла би сиротица.
Још тог дана дочека Миланова газдарица Јулишку и упозпа се с њоме. Одмах се за тим заподене разговор између њих. Прво почеше о бароновој кући и чељади, на кад зачу, да су Баоику отерали. и да је Фаиика дошла на ње-по меето — зарадова се од свег срца. Кад је прво и прво добро изгрдила Бабику — заио- * дене разговор о Милаиу. Хвалила га је, како је у ње на стану, како је то леп, добар момак. Рече, како воли Јулишку, како ноћу бунца о њој и непрестанце само о њој мисли.
Јулишка се с почетка застидела, ал’ носле стаде да раснитује и разабира за Милана, ка-ко живи. Мз стзега се види да се за њега нн-тересује.
Најиосле рече јој хаузмајсторка, како би се Милан радовао, кад би се само могао где с љом састати. Кансе јој, да би дошао чешће на шеталиште, ал’ не може опет свој посао да ос-тави. Како би било да измисле што друго. Пред-лаже Јулишка, да но кад кад њојзн дође на посело. . . . Јулишка опет вели да не може. Замретила јој бароница, да не сме ићи у туђе куће а локаји ггазе на њу врло оштро. Хаузмај-сторка со за овај мах задовол.и тиме, што се познала са Јулишком — за друго Ке лако, само док се састане са Фаником. Молила }с Јулишка
- *Ј
да је ноздрави нек јој дође у походе.
Тако се раетану.
Миланова газдарица весела, виде, да и Ју-лишка за њега мари. Моћиће му бар добар ха-бер однети.
М доиста, када Милан чујс шта је и како јс, зарадова се јако. Надао се сад, да ће му све лсио поћи за руком.
Кад чу Фаиика, да јој је нријатељица у
суседотву — оде ]ош то вече одмах, да ]е иоходи. — Има дуже времена како ее нису виделе.
Грле се, љубе се, питају се за здравље. Па онда се посаде и стаиу разговарати. Муж јој и нако иије код куће — могу се иа тена-не разговарати. Прво и прво стаде Фапика ого-варати све редоч госиође, код којих у службн беше — иа онда оде причати како је дошла код баронице. А то је вал.апа, честита душа! Фа-ника је све у звезде кује! . . . На послетку стаде иричати н хвалити стражмештера: Како је лен, како се зна држати, како ће је узети, чим ислужи, а то ће бити носле две године.
Пије баш дуго остала. Каже да је дошла, тек да се виде. Сад мора ићи, чека је посао, и ово се украла. Ал’ доћиће она већ други пут, чим уграби мало више времена.
Хаузмајсторка јс тиме задовољна. И може да буде задовољна, јер то броји њојзи толико, као да је извукла мали терно на лутрији. Свеје добро смислила. Фаника ће љој долазити, тако ће и стражмештер долазити. Милан воли Јулиш-ку а опа Милана. Међу љубавницима ће биги поштаФаника, и то нреко ље, хаузмајсторке — она ће ту бити свеисва. Но то не иде без па граде. Ако Фаника добро живи са куваром, он-да је баронов двор за хаузмајсторку нрави мајдан.
Барон је великаш, од старе куће, старог рода и колена. Од оца му је остало силно благо, а и бароници од њеног — јер беше јединица. Родитељи су им били неки родови, а да би
то остало и иосле њих обруче децу сноју, јсдно за другог. Није се ту гштало да-ли је деци ио вол,и та женидба и удадба —- родитељи ради беху, да остане у њиховој породици све имаље. Па онда и то је нешто врло чудно. Барон је врло налик. на бароницу; боље би се слагали да су брат и сеја. Па нема ни оне љубави међу њима. Истина да барон лено живи са сво-7*ом женом, ал’ ипак баца он очи на угледне и лепе собарице.
И крај свега тога, барогшца није љубомор-на; она не да само барону да чипи бруке ш> кући а за даље не распитује. Барон би радо гледао и бароници кроз ирсте, еамо да му опа не гсвари п.егов посао. Али бароннца је жена иоштена — њојзи је брак светиња а част по-родице иде јој нада све.
И тако су и једно и друго уживали у свом благу и у деци евојој.
Но баш то, што су тако богати, то иде у рачун хаузмајсторки. Давно и давно је же-лила да се опријатељи с киме у бароповом двору.
Између Фанике и Јулишке склопило се ие-ко пријатељство. Одмах је иснричала Фаника Јулишки све: како бсше код Миланове газдари-це и како се тамо разговараху. Јулишка је ни-та, хоће ли чешће тамо ићи, а опа вели, да хоће, То је Јулишки мило.
Па како се брзо опријатељише, тако се ста-доше брзо и једна другој исиоведати. Фаника каже Јулишки како воли стражмештера, и како
110 он њу узети док ислужи две годнне даиа. Ју* лмшка опет прича Фапикн о Милану. Каже, ка-ко је Милан ваљан, како је „Феш“, ал' да га воли, о томе нс говори.
Ал’ Фаника беше искусно чељаде. Провиде-ла је она Јулишку, зна да и она осећа Аморову стрелу.
Фаника ипје које ко. II она је мајсторска кћи. Прво дође у службу код неког гроФа. гГу је волела грофова сина, а н он њу. То бе-ше њезина прва љубав н то грофовска, али чисто плагоничка; то беше само сан. А сада волн стражмештера, па ее куие, да никог није већма волела од стражмештера иосле гроФа.
Када то зачу Јулншка ноче јој љубав у ср-цу бубрити као квасац. Разиграју јој се осећа-ји. Срце јој све то већма приањаше уза Мила-на. . . . Није хтела, да њезино срце остане довска сироче.
Тако бива то у животу!
Док је цвет у пустињи, нико га пе мири-ши, баштенски цвет излази иа иазар, на сто нред госноду, мирише га, уживају док му траје сока и мириса. Тако то бива и с девој-ком. 1Га ипак воли девојка да јс цвет у башти него у пустињи.
II Јулишки је усиламтело срце, веГ се зажелела сиротица, да се с Миланом састане н разговори.
Дође прва недеља. Фаника посвршавала сав свој иосао, на се снрема газдарици Милаиовој. А и она се нада Фаиики, за то и наговори му-жа свог н Мнлана, да иду од куће. Тако ће се бар мирније моћи проразговорити с Фаником.
На растанку рече Јулшика Фапики, да по-здрави хаузмај сторку.
За часак стиже Фапика к хаузмајсторци, јер није далеко.
Хаузмајсторка седн код прозора, нрекрсти-ла руке, па изгледа Фанику.
На столу јс чаша с цвећем.
Фаника је била тако обучепа, да нико не би смео рећи, е је опа куварка, већ Фишкалица, ил’ тако што. Није шала, на љој тешка свилена хаљина. Ал могло јој и да буде ! Већ толико годииа служи, иа све по великим кућа-ма. Сад }ој бароница нлаћа двадесст Форината месечно, а нигде није имала маље од нетнаест. Па ето да јој се може! Та та је служила само код оарона, гроФОва и владика; у другим кућа« ма, па све да су имућпе, иије хтела да служи.
ГГовиша је, нлава женска. Лице јој румено, очи илаве. Види се да стражмешгер има до-бар укус!
Ижљубише се и за здравље заниташе, па ће онда заподети разговор.
Прво су се разговарали о ручку. Хауз-мајсторка пита Фанику како и шта се кува; пита јс какав је сос, шато, компот, торта? Од тога разговора купила се хаусмајсторци чисто чорба у усти.
Одмах за тим пређоше на стражмештера. Фаника каже, да оии имају већ уговорепо ме-сто, гдс се састају, кад год иду наигранке ил’ у шетњу. А.т акоЈе ирако хаузмаЈсторцн, могу се од јако код ље састајати.
Хаузмајсторка прихваћа ноиуду с драге вол»е. Она ћеучпнитн све, штоможепријатељици својој.
II Фаинка је задовол.на, стражмештеј) ће јој бити ближе, близо је н касарна а хаузмајстор-ка ,је још ближе.
Дође иа ред и Јулпшка. Фапика нрнча, да лепо живи с Јулишком, а то је по љу доб|>о, јер Јулишка мпого важи у баронице. Каза јрј и то, како много разбп[)а <* младпћу неком, што је код 1ке, хаузмајсторке, на с/гану.
Хаузмајсторка се само иасмеши па отво])и свој ћитап: Испримала је ту од краја до конца љубав Милаиову и Јулишкииу. Причала ]е како ностаде та љубав у млађаним срцима. А папо-елетку додаде како би то добро било, да их љи две потпомогну у л.убанн и.иховрј, така два ивета ваља да сс снлету. Обе су практичне па нреживају у томе своју ])о!)ену ирошлост.
Види се, да и Фанику занима та љубав.
„Па јс-ли лен тај момак?“ занитаће ома хаузмајсторку.
„Та не да јс лен, већ као соко ! Стасит је то момак и лепога лика. Зуби му се беле као еитан бисер, уснс су му пурнур, коеа као свилена. Пе зна човек шта је лепше на њему. 1Га уз то је и умиљат, па сс зна наћи! Га да сам девој-ка, ирва бих га заволела!а
„Е, та то га онда и ја морам видети, јер н Јулишка је лено девојче, на не бих марила да је ма какав.“
„Тај момак лудује; умире за љомс. Тисто га жалим.”
„Та и она њега бегенише. Он јој је на срцу." „Сад спе мислим како да сс њих двоје са-сгану? Ух, шта мислите само ? Прва љубав — та то је дивота! Шта велите кад се и мп опо-менемо само наше ирве љубавиУ
„Ја сам у љубави са свим срећна и за-довољна!“
„А и код љега је то бапг прва љубав. Са-мо да ми је да се састану, па ће ноеле све всћ ићи. Ал’ код вас тамо у двору пе могу. На љу сиротицу пазе са свих етраиаУ
„Та лако је то <т>рау Лнзи ! Само да се ја мало нромислим. Удесићемо ми то све ле-по и красно. Пи бриге вам! Само прво мо рам видети и разабрати. како стоји сабароиом, јер ако је и барон на љу око бацио — онда ништа не номоже. Видећу, у другу недељу зна-ћу вам казати више што о томе.“
„Та отуд се немамо шта бојати. Бароиица је врло „ајФерсихтигУ пс сме барон ништа шт помислити!“
„Видећемо. Дакле ево шта ја мислим : Педељом и свецем нек дођс мој Јанош овамо к вама, ту ћемо се пајбоље састајати, увек око нет сати нек буде еастаиак. А већ ја ћу нослати амо што треба, да вам пе би било дуго време. Сад идсм, да потражим Јаноша. Већ ми ћемо се од јако ваљада чешће виђати.
Фаника устане, ижљуби се са хаузмај сторком.
Хаузмгцсторка ужина, тто јој све испаде за руком
У двори бароновн слава се слави. Родио се кочијашу бароновом син. Тај је кочијаш у вол.и барону, ал’ највише бароници, јер он гос-пођу бароницу најпоузданијс вози. Ту Ке сад бити славе о бабињама.
ЈСочијаш Јошка замолн Фаиику, да му кр-сти дете. Фапика се устеже, иште два сахата
•I
да се предомисли. Најпоеле смислп добро, те о* вако каже: „Ја се ие могу нримиги кумства, ал’ ето пека буде кума хаузмајсторка у сусед-ној кући. Ја ћу све трошкове сносити.“
гГако Фаника, а Јошки мило п то, кад ни-је инако. Јаве то и баропици и она нристане.
Фаника снреми све, шго је у реду и нгго нриличи куми при крштењу. Још непгго шушну хаузмајсторци, те ова падену новорођенчету име Јанош, име Фаникина стражмеиггера. II Још-ка кочијаш пристане на то — та и његов се баба зове Јанош.
Сад ]је се јопг и већма обрнути коло на хаузмајсторкииу и Фаникину воденицу.
Бароница је дозволила, да сви кочијаши славе новорођенче.
Ту је Фаника надмудрила и саму бароницу. Није сс она ни падала, да ће бароница приста-ти, да се окуми чак хаузмајсторка. Кума увек може долазити, да бојаги види своје кумчс — а госнода нс трне то долажење у дворе им. Фаника је овако мислила: Бароница ћс мстути за
кума каквог год кочијаша из куће. Ал’ сад се радовала и ликовала. кад виде да јој (*ве нође за руком.
Хаузмајсторка је сад имала нриступа у двор. Испочстка само у шталу, а после и у ку-хињу, а то је мајдан по сваку хаузмајсторку. Та шта нсма у тој пустој царевини бароновој!
Ал беше ]Ош два срца на која ес мислило у тај мах. То беху Јулшгша и Милан.
Фаника пе мога одмах учинити, да се љмх двоје састану, ал’ мишљаше да ће и до тог до-ћи. Већ се и сама видела с Миланом и разго-варала с њиме. Донаде јој се то момче, ла га хвали Јулишки — а њој онет чисто нерје растм од милиие, што се Милаи допада и Фаники.
Сад пастаде исновест. Фаника нита Јулиш -ку, е да-ли није на њу барон око бацио ? Ју-лишка се само смегнка, ал н — црвени! Ал Фа-пика оштро испитује као оно какав патер доми-никанац када чини инквизиције; испитује јс си-ротицу да мора све рећи и признати — хтела пе хтела. Та добро је видело њеио о1со соко-лово, да барон не мари мпого за бароницу!
Кад Јулишка виде, да Фаиика нешто су\к ња о њој, а она да бн се онравдала — каже све отворено шта је и како је, па додаде, да то све знаде и госпођа бароница.
А то беше Фапики доста!
Од јако тек ноче бодрим оком назити на барола. Сад су у њеним рукама кључеви од нај-веће тајне у двору.
Сад кад год прође мимо барона а она смер-
но спустн главу и гледа преда се. Лена је би-ла а могла је и занети. Само шго је барон во~ лео л.убнчпце, а не руже расцветане.
И Фаника је то видела — ал' није ни ми-слила, да икад буде у двору и барому омо, што беше Бабика. Та и ома је сад у најбољем ве-ку, та и она би да поживи, а Бабика је била све већ преживела.
Фаника је задобила Јулишку за се, а Ју-лишка Фанику.
Јулишка једмако мрича бароници о хауз-мајсторци, госно1)И Лизи ЦанФлберг, како је то честита и уредна жепа. Толико јој набила уши с љом, да већ и бароница зажели да се види и нроразговори с хаузмајсторком.
Једмом нриликом се баш шетала но баштм. Па један мах угледа хаузмајсторку: Посп кум-че своје а неирестанце га љуби. Донаде јој се то о гмнх, те застаде да прозбори коју реч с њоме. 1Г допаде јој се! Била је врло учтива, а носле сваке пете речи изговорила је врло умил.ато оно: „љубим руке.“ А то годи женама — и баронице тога не одбијају.
И тако се упозна бароница са хаузмај-сторком а то беше од велика значаја н по хаузмајсторку, Јулишку и Фапнку.
Од то доба гледала је хаузмајсторка, да се што чешће нађе у двору бароновом. Фаника је омет туткала хаузмајсторци све, што бн од баронове соФре остало.
Па и кувар је знао за то. Биди он иочешће шта се ради но кухињм и по шпајзу, како Фа-ника све нешто спрема и додаЈе кочмЈашевоЈ жени, а ова опет носи хаузмајсторци. Он је све то видео, само је ћутао, јер је и он тако радио на другој страеи. А друго: Рука руку мије. У бароновом двору се то неће ни оеетити.
По кад и кад дође и стражмештер до хауз-мајсторке. Нађе се ту и за љега по где што иића и ђаконија сваке руке — та ии његов ка-иетан не живи боље!
Блажен-ли је стражмештер, коме је драга-на куварица баронова!
Поред њих добро је и Милану. Упознао се са стражмештером — већ су и добри при-јатељи. Што је Милан рад да иоручи својој Ју-лишки, то само рекпе хаузмајсторци или страж-мештеру. Ови онет Фаиики а Фаника Јулишки. Ако је каква тајна, онда нрећути и од хауз-мајсторке и каже само стражмештеру, јер је видео, да је и хаузмајсторка на љ од неко доба око бацила, али док је њему девојка 1010 што је Јулишка—хаузмајеторка му нмје ни на крај памети.
Милан и Јулишка се не еастају, али знају једно за друго. /Киве идеалан живот у чистој љубави и иевипости. То је духовна љубав из даљине.
Тек каткад, кад види Милан децу са Ју-лишком а он савије у каиију и чека Јулишку да ирође туда, да јој само бога назвати може. А кад већ одмакне, а она се окрене још јед-ном. Тада Милан мете два прста иа уста у знак нољупца, али тако, да деца ништа пе виде.
На шеталиште је и не пушта више баро-ница — дани еу не 1» краћи, нешто је застудело. А у двор Мнлан не сме, а и како ће од оно-лнкнх слугу. Шга би им знао рећи, кад би га вратар зад, жао и заннтао, шта гражи уднорн?