Stari i novi majstori/II
U varoši N., u nekoj velikoj, prljavoj mehani se iskunilo poprilično mlađeg sveta, tek iskrsne gde koji od starijih ljudi. Od gostiju su neki lepo odeveni, neki otrcani, jadni i žalosni: haljine im prašnjave, laktovi ili masni, ili poderani, šešir retko u koga čitav. U gde koga je lice skoro dečje, ili devojačko, u nekih opet crveno, nos najcrveniji. Neki su brižni, setni neveseli, neki opet veseli. Jedni pevaju, drugi psuju i udaraju pesnicama o sto ištu vina.
Služi ih žena omlađa, a uz nju čovek neki, sredljeg veka, ozbiljna lika.
Kakva li je to mehana, kakvi su ti gosti?
— To je „herberg“, i to krojački.
Neki su vrlo nestrpljivi, čas sednu, čas ustanu. Onaj ište da jede, onaj da pije. Ovaj plaća, onaj bi na veresiju; a kad ne dobije, viče i psuje u gnjevu svom, a pesnicom sve o sto.
Na sve strane se tu gmiže, kao da su u mravinjaku. Nije ni čudo, ta danas je ponedeljak, danas je "blau-montag,“ — u jutru,oko osam sahata — a to je najveći patron sviju krojača. Zadržalo se to od stvorenja sveta, sve do dan danas. I prvi čovek, praotac Adam ne beše berberin, kao što vele berberi, već — krojač. Ispočetka je Adam pravio odelo muško, samo za se, a Eva žensko, opet za sebe. Al kad izrodiše decu, tada postadoše oboje krojačima. On je šio muško, a ona žensko odelo. Tako bar vele krojači.
Dakle beše popedeljak, a u krojačkom svetu je to dan, u koji se ne radi, no odmara. Tako je to kod krojača i kod berbera. I jedni i drugi imaju dosta posla nedeljom, tek se ponedeljpikom odmaraju.
Kao što je ono kralj Gambrinus patron svima pivarima, tako je i „Blau-montag“ patron svima krojačima, bez razlike vere i naroda.
Propuštati taj dan pa još u mlado doba, zvalo bi se toliko, koliko i da nema na svetu "šnajdera“ — a to tek ne bi moglo biti tako.
I zaista, nije to ni šala raditi cele sedmice, bosti oči, sedeti zgrčen i ne maći se s mesta. Pa kad doćs sedmi dan, ni onda se ne može sa svim odahnuti dušom. Pre podne se radi, a posle podne valja se obući, pa izaći malo u svet, potražiti prijatelje i prijateljice.
Tako se provodi nedeljom posle podie, tako nedeljom u veče i — celu noć.
Posle podne se licka i namešta. Ako za ikog, al za krojače najviše važi ono: „Malo jedu, al se lepo nose." To je izrekao neki krojački cehmajstor, a rekao je to za se, dok još k&lfom beše.
Bila je baš nedelja. Igranka, bal, trajao je do zore a sada je odmor u počast vaselenskom patronu krojačkom "Blau-montagu.“
Jeste to ime nemačko, al se njega drže sada na sve strane krojači; tu nema razlike, bio koje mu drago vere i nacije. To je isto što i Florijan za one što vatru gase.
Dakle pojutarje je.
U herbergu sede pekoliko mladih ljudi. skupili se u gomilu, pa misle da je ceo svet ljihov. Na njima se vidi, da tek sada iočinju da žive. Bidi se, da nisu iskusili jošte svu slast i gorčinu, radosg i borbu u životu. Blago njima, dok sve ie iekuse! Ima ih, koji su mpogo što šta nreturili preko glape — ti nemaju šta više ni uživagi: Oni su kao
izgoreli vulkan.
Sad se vode razgovori o sinoćnem vesel>u i zabavi. /Kivim rečima se zbori o dinnom, vitom struku i milim očima, govori se o igri n leiom odelu. Tu im je sad sva pojezija mla-đanih duša; tu, u herbergu tom, u prljavoj, čađavoj i masnoj mehani. Tu eto pletu oni mi risne vence od mirte vilama svojim, a one ]1S im navek. na srcu biti. Dišš će to, mi;š, i možda najmiliji snomeni biti: te smrdljive me-hape. A kad ih jednom obhrva borba u žp-votu — tada Ke se vazda sećati tih lsnih ča-sova, što ih onako sretno nrožipele. Pred očima im bile sada sve sčme Silfids, same NimFe; lepotice vile.
U tom smradu, pa da se rađaju taka osećanja!
Eno tamo jedno do drugog sela n»ih dvoji-ca. Jedan je od njih malen, suvonjav, al mu js inak lice idealno, rekao bi odarila ga nri-]>oda finom osetljivošću. U drugog je lice ja-sno, smeđ je, grahorastih očiju, izgleda nešto slabuljdv, ali je u telu Formast.
To su dva dobra druga. Isprva su nešto šuškali, na onda stadoše sve jaspije govoriti. Obojica su lepo odeveni, eamo im je odelo nešto praišo, a jednom jei šešir malo ulubljep. Ko zpa, kakve je izdržao l.ute bitke i mejdape te noći!
I sad još obleću oko njih NimFe i Sil-Fide, u razgrejanoj mašti njihovoj.
„Dobro smo proveli noćas, Kuzmape !m
„Ne znam kako ti; al ja baš ove poći ne-ću tšgda zaboraviti“ odgovori Kuzman.
Jedan se zvao Kuzmap, drugi Milan; obo-jica pak behu krojačke kalFe.
„Znaš-li, da mi sve bjtuji svirka u ušima“ započe Milan.
„A ]a još ni sada ns mogu sebi da dođem. Nsprestpnce mi se vrti nred očima sve, što sam video i doživeo.“
„Jesi-li video s-amo, šta jo eve moglo bi-tn s nama! Dobro šgo smo u „remelsali“ pre-knnuli stvar. Nak.gagio se onaj baka na nas. tra-ži kavge i inata. Da nas Rozika nije opome-nula, ko vna šta bi s nama bilo. Al va.ka-da pas ns bi izdao np kasapin.“
„Baš smo divno proveli! Al da-ln vide moju Marišku? Badava, nema joj ravne!"
„A mojoj Juliški lice kao alavastar. Ne bnh je dao ni za sav svet!“
„Ni ja boga mi moju Marišku. Al i jesu svp gledali na pas; zavide nam!a
„U moju Julišku zaljubio se gospodin ba-])on, gde je p])e služila; znaš, bacio oko na lju. Kaže, nudno je op šoj, da joj paručn trn sobe, pa da živi gosiodeki, ništa da ne radi po da se samo nrovodi. Svaki dan da ss vozn na kočijama i da pde u pozorište. Pa joj još obriče, da će joj posle naći dobru priliku i udomiti je. Al znaš, Juliška je pošteno če-ljade. te ti tako dobi gospodin baron po ku-varici buruitiju, da je ona vo.g.pa do veka sn-rotovati, al poštena ostati, i udati se za priliku sebi ravnu. Posle je go sve rekla go-snođi baronici.“
„Al moja Mariška mi kazuje, kako se u p.u zaljubio sii grofičin, u koje ona beše u služ-bi. Saletao je, obletao; obećavao joj svilene ha-
l.nne i gosnodsko živovanje. al oia za p.ega ni
$
da čuje. A kad je jednom stište za ruku, tada ss ražl.uti, pa ode i sne kaže gospođi groFici. Od to doba je se okanu mladi groF. . . . Bože bože, zaista nisi stvojjpo divnijeg stvora na zem.Đi od moje Marpškv!i
„Jest, jest Kuzmape; lepa je i tvoja Ma-ringka, a.t tek nikada kao moja Juliška. Kakvo je ono divotno lice, oči, pa ruke! La kako sa-mo igra, okreće se kao da na krili letp, a kad se nrevije — pe Gšh je dao ni za gro-Ficu. Ovu milu noć nigda zaboraviti neću!i „Ni ja. Tauživali smo oboje deset svetova!“ „Al reci mi po istini, Kuzmane, hoćeš-li ti uzeti tvoju MariškuU“
„Hoću. Ja sam joj ss zakleo; a ti'?“
„I ja ću Julišku. “
da li se ona tebi zaklela?“
„Jeste. A tvoja tebi?
„Jeste.“
„Kuzmane, Kuzmane, al ja ie zna.m, kako Ku ti iedelju ovu dočekati. Otegnuće mi se kb gladna godipa.i
„Ta baš i meii pije to lako.“
,, Lego drugi put nećemo ići u tako ve-liku salu.“
„Moraćemo kakvu manju iotražiti, gde se nećemo eastajati sati prokleti stražmešteri, jer pam glede na devojke kao asasi.“
„Lravo veliš ! Ta ni brige te za to. naći-ćemo mi već mesta udesna.“
„Lego znaš-li, šta ja mislim. Da prome-nemo naše stanove. Meni js već dodijala ova mo.ja gazdarica. Nije, ziaš, Juliška više kod ba-])Onice, na sad ie može ni opa da se omasti tzko čssto, pa Je iešto kisela a hoće i da
vrči. A ljen muž kako s večera a on ee nadere vinušine pa jsdpako mrmlja **
E na dobro. pristajem, staće pas bar Jsf-ti nje. Al šta da radimo danas?“
„Šta da radimo?! — Ništa. Baš sn ti nekn ludov. Danas mu je patron „Blau-montag“ i njemu je još do rada!
„E ia kad je tako, a mi ćemo ostagšti po-eao. Radićemo sutra Nego ja sam nešto oglad-neo; dobro bi bilo, da se malo potkrspmmoA „Ta i ja ko tdko velim; ja sam i gladap p žedan.“
„E, al brate moj, kako stojimo s novcem?“ „Ta dosta smo potrošili, al iaće se kdja mangura u mepe, krja u tebe, pa Kemo bar moći ako ne što druto a oio kupitp malo koljska mesa.“ Istresaju džepove, nešto su skupnli, igto ne dotegne uzajmiće od birtaša u herbergu.
„Dakle, ded da naručimo što god, da uto-lpmo malo glad, a iosle ćemo odmah kući na ralgovor. Ovde se m onako ne može čovek pa miru irorazgovoriti od ove silne graje, što će sad tek nastatiA
Na sve strane huka, buka. Već se i ne mo!’u noverljivo razgovarati. Neko ište da jede, a birtaš mu ne da; veli, irezadužen je. Novaj-lije imaju uvek kod birtagpa više kredita.
Milan i Kuzman su još u dobrom glaeu kod birgaša. Nisu zaduženi, a nije ni čudo; obojica su u radlji. Ne dolaze opp češće amo u „herberg;“ sada su došli iz šale, a i za to, što js tu iajjeFtipije, a oii su se prošle po1š istrošili. Nije šala: častili su sioje dragane sve knfom i šećerom, a kuvarice in-vom. Novca im ostade tek toliko, da se mogu sad malo okreiiti.
IGGga ćemo jesti ?“ zapita Milan.
„Što je najjeFtinpje44 odgovori Kuzman.
„Ja mislim, da će nam dosta biti malo konjska ,,gulaša“ i krja čaša piva, pa da oida idemo.i
„Ta i ja tako velim. To će još po naj-bol>e biti.“
Bade iovce, broje. Dobro je, biće dosta a nešto će nada sve to još i preteći."
Lupaju. Birtašica do 1>e i nita ih šta će. a oni naruče konjskog „gulapta44 i piva.
Birtašica već nosi. Izdaleka jopt osećaju leni miris i vide, kako se puši. Noćas se do-bro iskakali, sada će im jelo još bol.e nrijati.
Jedu, kucaju se i niju u zdrav.ke Julint-ki i Mariški.
Al u to im pristupi nov gost, došljak, stari kalFa, ioznati Sepl Vajnberger. Šsšir mu je malo slupan, ruvo na ljemu nije otrcano, ali je sve iemarno i bezbrižno: na njemu se ioznaje, da i on te noći nije snapao.
Čim dođe, a on lupi Kuzmaia po ramenu. Posrie, zaljulja se, dohvatp etolicu, pa se jedva namesti. U zubi drži iarčs cigare što je već dvadeset iuta iripaljipao al’ ne mož’ da zapali. Podbočio se, pa gledI na mlade kalFe a oni se smeše na ljega. On je već stari kalFa. Poznat je i čuven, a višs je u herbergu, nego u „ verkpttotu.i
.,Vn mladi kamarati, nn ste bili na muzikn.
II ja sam tako radio kao pp, kad sam bio mlad.
Imao sam švaleraka dosta, a bio sam prvi tep-
cer! Sad je to sve prošlo, sad samo da je inva,
npva. Kad eam ja bno mlad purš, iio sam n vino
kod Lenkeja, a radio sam za Firšt Koloredo.
Tu sam mnoga tringelta dobio, tu sam pmao
od Firšta štumadlu za pšalerku, na sam se
ožeeio. II vi mladi kamerati zkeniKete ee tako
kao ja. A ja sad samo nijem iz dešperata. Su-
tra idem opet u verkštot. . . Dajte mi vi ča-
šu ppva. Birtaš mi pe da više, kaže, dužan
sam mu mnogo.“
|/
Senl Vajnberger je emsritiran dekan me1>u svima šnajderskim momcima — njega svako zna — njemu )»e svaki rado dati i počastiti ga, samo ako ima p sa.m. II Milap i Kuzman ioznaju Senla, te naruče i za njega čašu piva.
„Dajte mi cigaro.“
Dadu mu, naravno iajjeFtinije.
„Al ja sam gladan. Nlatite mi jedpu por-diju, jsr ako mi ne date, idem u drugi bircuz, pa ću tamo kaput ostaviti. Moram jesti, a her-berg-Foter mi ne da. “
MladiKmma nešto smešno, al ih je u srce taknulo, kad eu čuli da je Seil šio i za takog gavalera, kao što je bio Firšt Ko-loredo. Rado bi ga počastili, samo da i oii imaju koji nopčić više. Usta Kuzman, ode do birtaša n stade mu nešto šaputati. 1>p])tapg mu odobrava. Na jedan mah evo ga, noei konjsko i niva. To je na račun Kuzmanov. a on još ima „kredita.“
„Pij Seggl, jedi, koliko ti drago!“
Seplu kažu i mlađi mu drugovi ,,ti,“ ma da bi on mnogom od njih i otac mogao biti.
Sve mu ee prsa nadimaju od zadovoljstva — jedva jednom nađe mlade, srčane, valjane dru-gove. A takav i on beše u mladim negda godnnama.
Kuzman p Damjan razgovaraju se među se; hoKe da nuste Sepla, da se malo iotkrepi. Sell je brzo bio gotov.
„No, velite braca Senl — vi ste za Fir-ngga Koloredo šili?“
.,Da, da. Ja sam radio kod irvih majstora uBeču;bio sami cušpajder al eam bio nesrećan!“
„Pa za što nesrećan, kad ete već cušnaj-der bili?“
„Oženio sam se. Posle toga otids.m u Pem-sku, jer ja sam Dajč Pem. Otišao sam u Lajt-mericu, pa sam bio šnajder. Došle te Fabrigse, na nema poela! A siromah čovek nema iovaca, da kupi materije. Pravim haljine bejamterima^ oni ostanu dužni. Dođe eksekucija, pa mepn sve proda. Dođu deca, dođe i boleet. Umre mo-ja slatka žsna, moja Rezi, umre meni troje de-ce, a četvrto tek ostane. Ja postanem Flikšiaj-der i Flekpucer, al i njih je miogo. Bolelo me srce al’ sam morao ostaviti Lajtmeric. Sad ti dva meseca radim, jedap ne radim. — Ad ja su-tra idem opet u verkštot.“
Kad ono spomenu ženu i dečicu, kanu mu suza iz očnju. Tu gorko uzdahnu i ispije nivo pa jedan mah.
..To je sve, moji kamerati“ započe s nova
— „denšerat, sam dešperat . .
„A za što ne radiš sam za se?“ pita ga
Kuzman.
«1
„Za to što ja veliki posao ne dobijem ; sad sii uzimaju iz Fabrike. Mali nosao i ne doKe, jer ja ne mogu tako jsftipo načiniti, kao oni u Fabriki. Mušterija sad pe brani, ma ^ri dana trajale ha.Đine, a treći se raspale — sa mo nek je jsftipo. Ja ne znam rđavo raditi, a ako ću dobro, to ss ne isplati; pa nsma hle-ba otud. . . Kad bih sam radio, morao bnh sedeti kod kuće i tu se hraniti.“
„A kako bn bilo da uzmeš virtšaFterku?“
— zapita Milan.
— A koja bi došla za ovakog staroga pur-ša kao što sam ja. Neću ja kao moj komorat Polaček, što je uz’o jednu pa se tuku svaki dan.“ Pričalje Senlovo kosnu se srdaca u oba mladića. Rastužilo nh. Obojica su ozbiljni.
II a i sam Vajnberger je pekako drugi čo vek. Nema ko sad da ga bocka i ismeva. Vidi, ovo su neki čestiti momci, valjani drugari.
„Dajte mi jednu kaFu, na idem da siavam. Sutra rano moram u verkštot. “
Naruče kaFu i njemu i sebi.
Kuzman l Milan su pešto sani, oči im ss već sklanaju.
Popiju kafu i rukuju se.
„Dakle zbogom, braco! Videćsmo se na.lja-da oš koji put. A tada, bog dao pa se sreća na-smehnula i na bolje se okrenulo i tebi i na-ma!“ Tako je rekao na rastanku Milan.
„3 bogom, z bogom pošli! Budite vi samo srećnp, a ja ću ovako, kako već mogu. Dokle mogu držaću se; a posle — špitalj mi pe gine !“
Rastadoše se. Drugari odoše da, sgšvaju lene i pajlepše snove žića mlađaioga. A ti snovi pe dolaze navek.
II Senl Vajnberger nopije kaFu, pa i on otide da legne. Sutra će već, ako bog da, na rad.
Siromah Seil! Ta i op negda beše mlad i srećan; negda je bio u Beču među ir-vim kalFama. Ko ga je god poznavao, svaki go-voraše, da mu u radu nara bilo npje.
PTgali pije bio, šta-li sve od ljega ne-će biti!
Dr .7.
Mariška i Juliška behu majstorske kćeri. Došle su obe sa sela, Mariška u netnaestoj, Juliška u šesnaestoj godiin. I jednoj i dru-goj behu roditelji ljudi eiromašni; onoj otac čiz.mar, aovoj krojač. Opi behu siromašni, a za sirotilju, koja ima mnogo dece, a malo sreće — uvek su rđava vremepa.
Još iz malena behu to krasne devojčice. a iosle sve lepše i lepše. Rodile su se u ma-lome mestu. Dorasle već obe, da iomažu u ku-ći, al' je silna kutnja čeljad, te teško rodi-teljima hrapiti i odevati toliku decu. Bar dm im je da skinu kako Julpšku m Marišku s
vrata, a ve!) za kutnji je rad doraela i ostala mlaNa čel.ad. Za udadbu jošte nisu — mlade su. te ih niko uzeti peće, a n miraza nemaju, pa čak ni darova. Dali bn roditeljn najstariju dec\' rado i pol.no nod svoje — al hoKeli se naKi ko Ke nh primiti? Pa ma p u službu otn-šle, samodajekuKa val.ana, ma i u kakve gosnode.
Devojčice kao što su Juliška i Maršnka mogu lako naKn sebi mesta. Raščuje se, šta nm smeraju roditelji.
Dolaze žene ia pronituju. Za tpm evo n ponude. GroFica V. prima Marišku a baronp -ca II. opet Julišku.
Nogode se tu. da Ke devojčice godinu dana držati, hraniti i odevati, a iada sve to i me-sečnu im neku platu davati. Ako se devojčice dobro uzvladaju, tada Ke dobiti n veKu platu.
Roditelji iristanu ia sve. Kb vele: Peka
ih. bog zna, gde ih sreKa čeka!
Devojčice su se radovale, što Ke sada iz sela ia jedai mah u veliku varoš! Na ipak i u toj radosti beše nešto žalosti, nsšto iotaj-na tugovanja.
.... Sada Ks ostaviti mesto, gde su se rodi-le, ostaviKe svoj mili zavičaj. OstaviKe ono drvo, nod kojim su, kad naberu u iroleKe mi-))isne sase i stidne ljubičice, one lepe i miomirne veice nlele i Fote se igrale. OstaviKe sada milu noljaiu, na kojoj su igrale najdiv-iije igre u mladosti. OstaviKe milu kuKicu, enrotnu čeljad, majku i babajku. OstaviKe tu
sirotnu kućicu ali u ljoj iekolkko srdacl, što će na veki za njima tugovati.
A to se nigda, nigda ne zaboravlja!
. . . GGa onda ono tavance! Kad jesei i ber-ba dođe, tamo su slagale grožđe, oskoruše i mušmule. A dole je ljuljaška. Kako im to mila zabava beše u post il u svečane daie! Na dudu, za dve grane je vezana ljuljaška. Sediu na nju pa kao tičice polete, polete . . . Taca im se vinu i misli i osećanja i želje i visoko, visoko, nebu pod oblake.
GT sav će im život biti taka ljuljaška.
Na šta će? Na ino im nije, tako mora biti
A pre io što će otići, došle su im devojčice, s kojima su drugovale, s kojima su mladost provodile — došle suim u pohode. Tada su izašle u baštu. Uzele su sspod ruke, raduju se i vesele, na i onet tuguju, kad i kad izleti i no koja čista, biser-suza devojačka iz leiih očiju.
Očsvi Juliškin i Mariškin su susedi, a uz to nrisni nrijatelji. Sad idu obe u služ-bu, u istu varoš, a grofica je rodbina s ba-ronicom.
Kucpu peG» i časak da idu.
Kola su već tu.
Na rastanku nasta plač, jauk i zapevka. TGlaču očsvi, majke, braća i ssje. Iskunila ss sva rodbina. A one prelaze svakom pojedince. ljube se i rastaju, jedva se mogu oteti iz za-grljaja milih evojih
Pa i to morade biti! Bssni su konji spa-hpjski već juriln po selu. Na eve strane se iskupio sveg, da ph isnrati, da ih vidi još jednom na rastanku.
Samo eu ih momci još zajedljivo zadirki-vali, al pmali su i za što. Sad im eto odoše najleiše mome iz sela, a ako se vrate, i kad ee vrate — tada neće take biti
Samo se po gde-koja zavidljpva moma zlobno n nakosno nasmehnula.
Vsć nm osta p mnlo seoce za leđn. Okreću ee, da ga još jednom vide, da ga se naglelaju. Gledaju na selo, iz koga eu pzašle sa nevinim mislima, nevinim osećajnma. Razaznaju još ila-nine i dolove.
Pa sada će eto, sve to ostaviti.
gGu će ostaviti p prošlost svoju, tu leiu, nevinu prošlost. . . Sad nogledaju i u buduć-noet, misle, šta će od njih biti i kako će.
Sede kao okamenjene. Do sada eu bile de vojke razgovorne, a sada ćute, ni da bi rečcs. Glede u nanredak, misle, a šta? — to pn same ne znaju, jer su im misli isprepletane ubudućnosti.
Već stigošs u varoš.
Začudiše se velikim kućama, visokim dvo-rima, onoj velikovaroškoj galami.
Čisto pe znaju devojke ni same, kako 1»e se tu naći.
Odvedu ih svaku na svoje mesto.
Prtljag im je mali : sandučaki zavežljaj e ono
nešto haljinica.
Mariška ostade kod groFice. Julšpku od-vedu baronici.
Devojke s:e donadiu gospođama. Dadu im od-mah od svojih hadlša nekoliko prekrojpti, jer u jednima ne mogu ići.
Da ih nešto vide posle nekoliko dana ro-ditelji, ne bi noznali dece svoje.
Sad im samo treba još to, da velikovaroški hods. Al’ to će brzo naučiti od svojih gosiođa i od oiih, što k ljima dolaze.
Kažu im, šta da rade u kući i kako. Oke ćs s decom uvek biti; s ljima ići, ljih dvori ti. Biće pri ruci i gosnođama. Dodavaće im halšis. Svs su to sitnarije za devojke, što su doma naučile koiati i prati.
Boga mi leno žive one. Kako su negda ži-vele na domu i kako sad! Žive kao gospođe! Jedno, što im se poznaje, da pisu goepodskog roda i kolena — grubs su im ruke i velike noge. A.g peradom i blagovanjem doteraćs oni i go!
Prolaze dani i meseci, a devojke svikle vsć na veliku varoš i život u njojzi.
Kad se s decom šeću po šetalištu, muški ma zapilju za oči. Čim ih vide, mere ih od glave do nete. Gizdavi vojnici da se pomame za ljima; kalFe i đaci ih već noziaju „iz viđe* lja“. Gde koji im skine i kapu. One su se isno-četka samo stidele, a nosle su se i one javljale, Osobito onima, koji su učtivi.
A kad se kući vrate, tada pripovedaju uku-ćanima, šta im se sve dogodilo. Kuvarice prve moraju sve to poganko znati, one su im prve i irve savetnice. Devojke eu još peiskusne, a kuvarice su mnogo iskusile u životu. one ču-ip.ju nevine devojke da ne padnu u kakvu zam-ku, premda se događa i to, da kraj njih nođu kli-zavom stazom.
Otimaju es o ljih i sluge, leio obučeni lakeji, na kočijaši. Aln one n ne glede na n.ph; ta njihovi su ideali mnogo viši.
GroFica ima mlada sina; sad mu je dvade-seg. II ljenu je iala u oči Mariška, pa mu se baš i donala.
Julišku lepo gledi baroi koga zna cela varoš da je velpki ženkaroš. Kad i kada je rukom pomiluje po obrazu, milo je gleda, rekne joj no katkad i lepu reč koju i nazove je svo-jom ćerkom. Al devojče kao da je slutilo i na-mirisalo kuda baron cilja, te mu se stade u-klanjati s iuta. Uvek je gledala, da bude uz baronicu, te joj tako neće pnšta smeti gospo-din baron.
Mariški je već lakše bilo. Mladi groF beše vrlo nestrpeljiv i vetreljak a ona mu smede kad i kad i koju oštriju reč reći u svoju obraiu. GroF se nije mogao tome odaire-tp. jer je i grOFIca na lju pazila i savetova-la je, da se ne upuptta u razgovor sa mladim grofom, jer se mati bojala za svoga siia da se plemićka krv ne iomsša sa šnajdsrskom.
Garop je bio m nogo lu kavij i. Nudi o j e Ju -liški pokloie grdne, obricao joj je blago, ko-je bi inače moglo da usreći svaku seljanku. Pa ona se iiak održala.
Da su te ionude, ti baronovi nokušaji još duže trajali, možda bi im i iodlegla. To
se tšdelo otuda, što o svemu tom šue ni rečm rekla baronici a ovamo je noveravala se kuva-rici, koja ju je nagovarala da ne siominje o tome baronici. Kuvarica ss nadala, da će po nju biti otuda dobro, ona ćs ići na ruku baronu. Ta tako je bilo i za njsnog devovanja; tako je i s njom radila ona kuvarica, itto je otud stekla kuću i bircuz na selu.
Ali kuvarici pe ispade plan za rukom.
U kući, do baronovih dvora bio je nski zdrav i len momak, oko svojih dvadeset godipa. Uvek se lepo i čisto nosio, lepo se držao. Rekao bi, da je đak, iz kakve dobre kuće. Mno-ge su ga lepotice i držale za đaka, te se sme-škale, kad je nuz njih irolazio, mnoge su i očima ia nj namigivale. A oi se oiet svugde rado izdavao za đaka, samo gde je mogao. Sga-novao je kod hauzmajstorke.
M Juliška je njega često viđala, jer js znala kad će od kuće otići, a kad doći, te je udešavala tako, da ee uvek u to doba tneta e decom. Juliška je i njemu upala u oči, zato je i skidao šešir njojzi, kad god bi nrošao mimo nju. A Juliška js to i čekala.
Javi se on njoj nrvi put. Ona mu pri-hvati pozdrav i javi mu se lepo. To je bio prvi korak, kojim su im se zbližila srca. Javi ss i drugi, pa treći nut. Sad se već mogu i razgovarati. I Juliška je toms rada, samo da je zgodne prilike. I ona je mislila za nj, da je đak.
Al’ o sastanku i razgovoru nije moglo ni
pomena biti. Ia Julišku su nazile sa enph strana sluge baronove, kao što ono čuvaju ku-]»u garonn i belovi. Da stane, da se s ljom nro-razgovori nred dvorn baroiovi — ne može, bo-ji se, da će ga napasti sluge iogrdnim reči-ma. Primetio je da se i devojka pred njima u stručava. Pa i među se čuvaln su oni Julišku, jedan od drugoga, jer ss svaki od njih iadao, da će se njemu nrivoleti.
Po mladića begpe irepreka n to, što u istini pe beše đak, mo krojačkn kal«1*a, na ju-trom raio mora na rad, u podie ide na ručak, u veče docne na večeru, pa tek onda se do.ma diže. Mnogo puta nije ni ručao mi večerao. Stao je pred kućom, pa čekao, ne bi-li joj ea-mo lica ugledao, kad al’ i tu su proklete slu-ge baronove.
Al’ sastati se mora s njom iošto io to.
Tako misli i Juliška.
«1
Baroeica nušta Julišku s decom u šetnju svaki dan, samo nede.kom i svecem ie. A no mladića opet, bili bi ti dani najzgodniji.
Juliška nije tako bezočna, da ona pr-va nozove njega na sastanak Čudi ee ona sirotica, kako da se on tome nrvi ne dovije, kako da je on prvi pe pozove pa sastanak. Ni-je znala jadnica one teškoće, što su mu sa svih strana pretile.
Znala je ona da je u susednoj kući Sela-dop njenoga srca, pa i onda iije smela, da za-pita kog ukućana što za momka onog. JJojala se lakeja i slugu baronovih.
Dakle taj mdadić bio je šiajder, oko koga se sve obrtalz.
Mladić je čuo, da Juliška uvek radnim danom ide V šetnju, pa je gledao, da se ma ka-ko s njom sastane. Zamoli jednog svog druga da rekne majstoru, kako je nešto oboleo, te neće moći u radionicu doći.
Majstor mu poveruje.
Žrtvovao je ceo dan, ne bi-li se samo s njome sastao. Neće ii ručati toga dana. Poneo ]e zemičku i salFaladu — to rado jedu šnaj-deri — a tpta bi bilo baš kad bi jedan dan i gladovao za taku devojku kao što je bila Juliška — la će da vreba Julišku.
Gotovo da bi i sam baron žrtvovao jedan dan i otnostio. A ima ko bi za njom i tri da-pa gladovao.
Mladić ide tamo amo ispred dvora, brojm časove, iostao je već iestrnsljiv.
Kad u veče kucnu šesti čas diže se i Juliška iz dvoras decom: dečkom i devojčicom.
Oagleda je i mladić, te da ga ne bi videli sluge baronove — okrepe drugom ulicom, al će onet izaći na šetalište.
Video je Julišku na ee sav zaplamtio. Oči i svs mu se lice zažarilo; šetalište pije daleko, al njemu se čini da je ia krzj sveta. Zato se i žurio tako.
Već je stigao na promenadu. U tom stiže i Juliška. I ona je njega videla još na ka-iiji, na ss malo zbunila. Sad je ssla na neku klupu, a deca ou ee igrala tu na blizo.
Mladić nije odiah k njoj prišao. Dugo je i dugo mislio, šta ća i kako Ke — jer poče-tak je vrlo težak; mnogo stoji do toga kako će nočeti.
Sve mislio na jedno smislio. Dođe do klu-pe, gde je Juliška sedela i ssde i sam, malo po dalje. Nazvao joj je dobro veče, ia je u-ćutao.
«J
Juliška sedi. ruke je irekrstila, lice joj nlamti, grudi joj se nadimlju, srce joj brže otkucava — oh kad bi to srce zpalo da govori!
Da js sada tu slikar mogao bi leiu sli-ku naslikati. On zanemio pa ne može da nro-slovi reči. Nju čisto noduzela jeza, na ipak briše mahramom vrelo čelo.
Kako divan beše taj prvi sastaiak! Ko zna, hoće-li igda tako što doživeti !
Razdragao se mladić, ohrabrio se, te će započeti:
„Vi ste kod baropa P.?“
„Jest, kod baropice 1G.“
„ A. da-li ete odavno onde?“
„Tek tri meseca.“
,,To smo mi komši]e.“
',,E da?“
„Ja sam baš do baronovih dvora. Vas čs-sto viđam“.
„II ja vas. Jeste li vi študent?“
Mladić zamuca, da-li ]»e joj se bolje do-iasti ako reče da je đak. Za to se i ustezao i dugo joj ništa ne odgovori.
„T>ak . . . ćak — na žalost moju što ni-
sam! Pe htede me baba dati na nauke . . . a mogao je to lako.
II Juliška se sad malo ohrabri, s đakom ns bi ss ni ona mogla tako razgovarati. A baš nema nikako ni izgleda, da Ke je 1>ak uzeti. L1a šta ste onda ako niste 1)ak?“
„ Krojački kalFa. “
„Krojač?! E da!“ I tu se nrlo milo pa-smeši, a na obrazu joj se pačiniše dve rupice. „A šta vam je baba?“
„Opet krojač!“
„Haha!“ smejala se Juliška, a momak se čisto zastideo.
„A što se tako smejete?“
„Za to, što je i moj baba krrjač.“
„Haha! Moram se p sam smejati. Dakle i moji i vaši, sve sami krojači“.
„ A otkuda sge ?“ zapitaće Juliška.
„Ja sam od dole iz varošice R. Tamo mi ima baba kućicu, iešto zemlje, vipograd, rad-nju i u radnji kalfu i šegrta.“
„ A i m at e l i j o š k o g a ? “
„Majku i seju. vi?“
„Nemojts ni nitati. Osim oca imajkeima nas još četvoro decs. A kako je vama ime?“ „Milai Terzić“.
„ITta? Ta to ste vi Srbin? II ja sam Srpkinja, pa što madžarski govorimo?!“
Julšika začuđeno pljesnu rugeama a mla-dić stoji kao ukočep.
„Pa vi Srnkinja?“ zapita sriski Milap. „Jest Srikinja sam!“
„A kako pam oca zovu?i „ Avram Mirkov i 11. “
Juliška mu sve sriski odgovara. a on od radosti da iekoči iz kože. Da nema svsta, čp-sto bi je zagrlno i noljubio od miline.
„A gde vam je otac?11 „U selu S.“
„Macarskom ?
Jest.“
|?Pa otkuda vi tamo da do1;ets?“
„To vam je evo ovako bilo. Moj baba dođe od dole amo u 11., te je tu radio kao kalFa. U to doba ostavi neka bogata udovica u no-sledn.em zaveštaju svome, da se svake godine daje pntsres čestitom Srbinu zanatliji, kom je p žeia Srnkilja. Moj je baba odavno zavoleo moju mater, al je pije mogao uzeti, jer bsšs Madžarica, kalvinkinja. Mielili su i dugo se dogovarali, šta će i kako ]|S, dok moja mati pe pristade, da n])eđe na iaš zakon. Tako je on dosta novaca dobio, te time radnju otpočso, Al’ to srećno doba nije dugo trajalo. Zarada sve manja n manja, Fabrike otimaju eve šppe i više maha, a uz to ee nađe u mog bnbe n dos-ta dece. S ono malo novca, što mu još prs-teklo, dmgpe se iz 1G. u selo S. Tu js baš ns-kako umrko krojač, a oni drugi krojači bili su iijanci. Tu kupi moj baba kućicu sebi, bila je uz kuću i velika bašga. Ne bi mu tu zlo išlo, samo da nije toliku decu imao. Me-đu decom bila sam ja najsgarija, pa mu je za me najteže bilo. Šta sam znala raditi! Mo-radoh stati u službu kod baronico. Bogu hva-la, tu mi je dobro, ona me drži kao rođena ma ti, ne daje mi teške ioslove. Ona me odeva, kaige da će ms udati, ali |a se bogme neću nigda udavati!“
9g
Tu se Juliška nasmehnu.
Mladić još ne može sebi da dođe. Sto ji kao okameljen, ne možs da se razbere, misli da sneva.
„Dakle vi se zovete Julka Mirković?“
„Jest; Julka kod kuće, a ovde Juliška. Al to je sve Jedno.“
„Pa dobro govorite i srnski. Jedipo, što malo zanosite na madžarski, al i to se može sve vrlo lako popraviti. Udajte se samo za Srbina“. To je Milan šaljivo rekao.
Devojka se zastidi, pa obori oči na zem ljicu crnu.
Ta već se tako milo, tako iskreno razgo-varaju, kao da se znaju od nekoliko godi-na. Duše su im se srodile.
Mdadića tog, što se tu razgovarao s Ju-
liškom — mi već znamo. Videli smo ga pre u „hsrbsrgu“. To šsje niko drugi, do Milap, sin Marka Terzića.
Još su se dugo po tom tu razgovarali, dok se devojče ne diže, da ide doma s decom.
„G1a recite mi bar, kad ćemo se onet sa-stati, ovds pa šetalištu?44 Zapitaće Milan.
„Ne mogu vam reći“ odgovori Juliška i nasmeši se. A kad ee smejala, to je toliko, kao da bi rekla: Kad god ti je drago!
„Dakle u nede.Đu.i
„Nedeljom i svecem ie.“
„A za što to?‘{
.,3a to, što me tada ne pušta nikud iz doma gospođa moja. Veli, svet je r1)av, ne da mira devojkama. Radnim danom nema toliko sve ta, te su n dsvojke mirnije, II sad da nešto :ša, da sam ovde u razgovoru s vama, boga mn, nreselo bi mi to! Oamo da me ne vidi ka-kav lakej.“
„Hm, hm, to je vrlo rđavo za me. Ja onet radnim danom imam posla, šta ćemo sad?“
Devojka stidljiva ćuti, ništa ns govori, već se diže s decom da ide. Pođe i oi za njom, ali će mu ona reći:
„Nsmojte molim vas, samo me nratiti pe-mojte!
Ode.
Mnlan stao, nrekrstio ruke, na je dugo, dugo gledao za njom, dok je ugledati mogao. . .
Mislio je, šta je to, te mu ne rsče, kad bi im najzgodpije bilo za eastapak. Pa oida što mu reče, da je ne prati?
Milan je još vrlo mlad pa ne može da se dovije. Al ee ljubav zna svačemu doviti i do-setiti. Dovio se, za što mu sve ono reče. Ne kaza mu, gde će se sastati, kb misli: Potraži me i sam. Reče mu da je ne prati, da je ne bi kako videli sluge baronove, jer paze ia lju kao asaei. Oni bi rekli to nrvo kuvarici, a ona baronici — na eto da na pravdi nostrada si-rota devojka.
Milan se zaljubio. Od tešks ljubavi ia zaboravio i na glad. Al sad će svrnuti gde god da se malo potkreni.
Juliška beše nešto brižna, setna, neve-sela na povratku. Obuzeli je čudni, nemi-li osećaji, obuze je tuga — al’ i radosti tu beše. No srce joj nenggo većma na msri, no do sada — u grudima joj nešto iunije.
Isto tako bepte i Milanu.
To behu pajleiše misli, najdivniji ose-ćaji, to beše — nrva ljubav.
Da sreća.n-li je Milai, da srećna-li je Juliška.
- *
Kad Juliška doma doće, mislila je i nre-mišlala o današnjem danu, o nrvom onom sa-stapku. Znala je, da će iešto biti, da mora biti! I baršica vide da je devo.jka neigto zbunjena, al’ ne znade, gpta joj je. Tako kad za-iska nož — doda joj makaze; kad reče da joj donese neki roman, a opa joj donese zbornik. Kao da je gospođa baronica u crkvi pa nema sada drugog posla, no da čitazbornik!
I ako je Juliška bila vrlo zbunjena, i-pak je još toliko pri sebi bila, da ne htede štšta o tom kuvarici spominjati. Ako rekne, zna, da će je kuvarica koreti i prebacivati joj, ne iz materinske ljubavi, već jedino zbog toga, što to ljoj u račup ie ide zbog barona.
Već je videla Juliška, da ima nekog đa-vola izmeđ barona i kuvarice. Onaj gordi baron, kojn pe znade pi pogledati sluge svoje — čim
ugleda kusarncu, a on joj naznva ooga, pnta j<‘, kako je Babi?
A kad gosnodjš baron otide posle ručka u udaljenu eobu svoju, tada bp oe uvek našla gospođa Babika kuvarka, da dade nggo Juliški da to nosi gospodinu baronu... Pa ie 1g je ba-roi i prema samoj Juliški iokazivao, šta je nauman činiti,
Al’ i Juliška bsše uvek pri sebi.
Znala se ona pavek odunreti baronu.
Butala je neprestance, donde dok joj već p kuvarica ne poprsti, da će pasti u nemilost kod barona. Reče da će je otnustiti na selo.
Tada joj svanu prsd oči.ma. Ražalile je te reči, te ne moga odoleti, a da sve ns- iepo vedi gosnođi baronici.
Ta ona pije pi došla da služi barona, već baropicu, a da zpade, da će tako biti — radije bč bila ostala n u sirotnoj kolebicn, nego živovala ovde u goenodski dvori.
Jednom prilikom se sporečka nešto e ku-varicom. Onako ljutita otrči gospoći baronpci n eve joj io istini kaza. Rekla je još i to, da s kuvaricom ie može biti u jedioj kući.
Baronici beše to dosta. Reče samo Juliš-ki da o svemu to.m ćuti i nikom pi rečcs ne nrozbori.
Baronica ni baronu nećs o tom ni reči reći. Nije naumila da diže viku na njega, zbog tog ludog Joššpljpjp njegovog. Al’ mu se za to ipak oevetila. Kad god bi Juliška došla noslom svojim, ona mu je uvek nju hvalila. Govo-rila bi mu, kako je mila, kako je divna. Baron ćuti ali gleda Julišku kurjačkmm očima.
Baroiica je paumila da kuvaricu istisne iz kuće. Ta to bar može a drugo, to je i o-nako njena stvar. U to oe neće pi baron me-šatnjjer inako bi sejošgrđe obrukao.
Babika nije baš prava kuvarica u dvoru nego je samo ,,parakuvarka“. Tu je i kuvar, on je glava u kujni. Njezip je posao da ioma-že kuvaru u poslovima kao što su: rastezati testo, mućkati jaja, tući šećer, špikovati zeca i srpu, špricovati torte. Često kuvaru ne isnadne za rukom „šato“ pa ga pljesne o ciglje. Babikin je noeao da to počisti. Al’ kako je ona jedina od ženskih čel.adi u kuhšvi, to su je nazvali „kuvaricom baronskom.“ A time se ona, te još kako, diči i ponosi.
Pa tek kako je mlađi paze! S.tuge i lake-ji sve obleću oko nje. Živi opa dobro i sa kuvarom, te 1:0 je njrj u volji, a ona tom tutne io što god. Kuvar to vidi, al’ štaće, i on za-služi kad i kada.
11a sad da nije težak posao nobar onicu, kako da istisne Babiku.
Uz to eve, neiggo je i Babika i kod ba-ronice važila, a to zbog ovog: Varonica je
nre Juliške imala sobaricu, neko lepo i milo devojče. Volela js i bapoppca, a.g i barop. Ta da je ulogu Babikinu igrala druga peka kuva-rica, za to Babika u gnjevu svom otide baro-nicm i sve joj redom ispriča. . . Naravno da je baronica morala uzeti to kao tajnu.
Posle nekolnko dapa otera baronica svoju sobaricu iz dvora. Tada je još miogo zadobila Babika, a to će sve sada eto morati nzgubiti!
Za to bi se sada opkladili lokaji i koči-jaši u kući, da će nre sve sobarice nz ku-1)S izleteti, no šgo će ko ocakatn Babiku.
Jedno jutro reče baronica baroiu, da je Babiku isplatila za dva meseca — a.d i otpu-stila pz službe. Rekla mu je, da se Babika o-pnja, da ima neki zadah — za to je pe može trpiti kod jela. A uz sve to jedan joj nokat š'tav.
Sve je to dosta bilo, da baron no moga šta, ma da mu je žao Babike.
Baronica zapovedi kuvaru, da uzms drugu kuvaricu mesto Babike. 1G kuvar nije mogao pa npo. — Žalosnim glasom rekao je eve Babiki.
A kuvarica je dobro znala od kud vetar duše. Ta nije ona dete, zna ona dosta!
Kuvar nije mrzio na Babiku, ali opet ni-je ga srce zabolelo za ljom. Navikao se već on ia iromene. Kuvari su kao n Mormoici, p.nma je jedna kao nljedna. Ako je i radoiao i tu-goiao za Babikom — nestaće p tugovanja i ra-dovanja.
I tako Babiku caknuše a Juliška osta.
Babika će se osvetiti baronici.
Naćiće ona pouzdano pristanište za ba-ronov brod — jadra će mu se ponosito viti baronu io volji. baronici u prkos. Baronske kuvarice imaju i prkosa — o tome
baron i ne sumnja.
Svi su se logsaji pa i sam sveznali baro-lov komornik čudili, otkuda te nromene. Ba-bika je posle barona, baronlce i kuvara bila četvrta nersona u dvoru a sad da je cakpu. Nagađali su otkuda to bi, ali nisu pogodili.
Baron morade nasti — a nrotivnik mu ben1s onaj krojački kalFa.
Juliška se iz cele ove stvari dobj)0 iz vukla. Kurtalisala se nesnosne, nasrt.Đive ku varice a uz to i baronove nanasti. Sad može odahputi.
Al? to sve uradi čista ljubav!
Bsć do1)s i nova kuvarica. Mlada je, leia js — s ljom će Julinnsa ve1| bol>e moći ioži-veti!
Pa evo kako su sad mudrovale sluge: Ba-bika i Juliška nisu leno živele u poslednjs vreme. Babika je pala, Juliška nadvladala. Vidi se da je Juliška vrlo mila baJmšici. Tako je rezonirao komornik a tog su mnjenja bile sve oluge pa i sam kuvar. Sad js ovako stajalo : najug.čednija je posle barona i baro-nice, il’ baronice i barona Juliška, u svoj služničarskoj hijerarhij i.
Dok se to tako zbivalo u baronovi dvori — dotle je mislio Milan, kako će se i gde o-net sastati s Juliškom. Šta će i kako će? Radnim danom ne može uvek trčati za njom, mo-ra i on raditi, jeJ> će inače kad ne uzima za-sluge iropasti. A svecem i nedeljom onet ne ide ona nikuda! Reši ee da u noslen dan ns ide za njome, dovije se kako bi se sastao s
njome lrukčpJe makaj) tu n pe oila oaronn-čipa deca i ma to ie bilo ia iromenadi.
U ve.Đem radu svom ispriča Mnlan sve gaz-darici svojoj, kod koje beše na staiu. Kaže joj, da je aaljubljen u baroppčpnu „gezelšaF-terku** — - tako je Mplan titulisao Julnšku — kako bi se rado sastao s njome, al pe može.
Hauzmajstorki nije grebalo više, oia 1»e već udesiti sve i sva. Ta io sebn ziade ona, kakvi su to ljuti jadi. Tako je bilo s njom, dok se iije udala za svog dragaia, a i on be-še krojač.
S Juliškom se noznaje, a.T samo „iz vi đenja“. A ko joga Julišku u toj ulici ne zna? Pa zna p to, da Julnška ide e decom u šetnju — moraće ee, io što po to sastati s njome. Jedna prilika biće joj tu valjada od iomoći.
Nova kuvarica Fanika živi s Milanovom gazdaricom još od vajkada u nrijateljstvu. Često joj dođe Fanmka na poselo. Pa nju već ne naze tako, kao na Julišku, opa možs kud hoće. A nedeljom i svecem može noele večere kud joj drago, samo nek stigne u jutru u pet sahata kući.
V
Fanika voli nekog lepoga stražmeštera. Kako ee oslobodi od soldačine odmah 1»e ven-čati Faniku za se. Pa da svog dragana ne vm-di jedno osam dana — svisla bi sirotica.
Još tog dana dočeka Milanova gazdarica Julišku i upozpa se s njome. Odmah se za tim zapodene razgovor između njih. Prvo počeše o baronovoj kući i čeljadi, na kad začu, da su Baoiku oterali. i da je Faiika došla na nje-po meeto — zaradova se od sveg srca. Kad je prvo i prvo dobro izgrdila Babiku — zaio- * dene razgovor o Milaiu. Hvalila ga je, kako je u nje na stanu, kako je to lep, dobar momak. Reče, kako voli Julišku, kako noću bunca o njoj i neprestance samo o njoj misli.
Juliška se s početka zastidela, al’ nosle stade da rasnituje i razabira za Milana, ka-ko živi. Mz stzega se vidi da se za njega nn-teresuje.
Najiosle reče joj hauzmajstorka, kako bi se Milan radovao, kad bi se samo mogao gde s ljom sastati. Kanse joj, da bi došao češće na šetalište, al’ ne može opet svoj posao da os-tavi. Kako bi bilo da izmisle što drugo. Pred-laže Juliška, da no kad kad njojzn dođe na poselo. . . . Juliška opet veli da ne može. Zamretila joj baronica, da ne sme ići u tuđe kuće a lokaji ggaze na nju vrlo oštro. Hauzmaj-storka so za ovaj mah zadovol.i time, što se poznala sa Juliškom — za drugo Ke lako, samo dok se sastane sa Fanikom. Molila }s Juliška
- *J
da je nozdravi nek joj dođe u pohode.
Tako se raetanu.
Milanova gazdarica vesela, vide, da i Ju-liška za njega mari. Moćiće mu bar dobar ha-ber odneti.
M doista, kada Milan čujs šta je i kako js, zaradova se jako. Nadao se sad, da će mu sve lsio poći za rukom.
Kad ču Faiika, da joj je nrijateljica u
susedotvu — ode ]oš to veče odmah, da ]e iohodi. — Ima duže vremena kako ee nisu videle.
Grle se, ljube se, pitaju se za zdravlje. Pa onda se posade i staiu razgovarati. Muž joj i nako iije kod kuće — mogu se ia tena-ne razgovarati. Prvo i prvo stade Fapika ogo-varati sve redoč gosiođe, kod kojih u službn beše — ia onda ode pričati kako je došla kod baronice. A to je val.apa, čestita duša! Fa-nika je sve u zvezde kuje! . . . Na posletku stade iričati n hvaliti stražmeštera: Kako je len, kako se zna držati, kako će je uzeti, čim isluži, a to će biti nosle dve godine.
Pije baš dugo ostala. Kaže da je došla, tek da se vide. Sad mora ići, čeka je posao, i ovo se ukrala. Al’ doćiće ona već drugi put, čim ugrabi malo više vremena.
Hauzmajstorka js time zadovoljna. I može da bude zadovoljna, jer to broji njojzi toliko, kao da je izvukla mali terno na lutriji. Sveje dobro smislila. Fanika će ljoj dolaziti, tako će i stražmešter dolaziti. Milan voli Juliš-ku a opa Milana. Među ljubavnicima će bigi poštaFanika, i to nreko lje, hauzmajstorke — ona će tu biti sveisva. No to ne ide bez pa grade. Ako Fanika dobro živi sa kuvarom, on-da je baronov dvor za hauzmajstorku nravi majdan.
Baron je velikaš, od stare kuće, starog roda i kolena. Od oca mu je ostalo silno blago, a i baronici od njenog — jer beše jedinica. Roditelji su im bili neki rodovi, a da bi
to ostalo i iosle njih obruče decu snoju, jsdno za drugog. Nije se tu gštalo da-li je deci io vol,i ta ženidba i udadba —- roditelji radi behu, da ostane u njihovoj porodici sve imalje. Pa onda i to je nešto vrlo čudno. Baron je vrlo nalik. na baronicu; bolje bi se slagali da su brat i seja. Pa nema ni one ljubavi među njima. Istina da baron leno živi sa svo-7*om ženom, al’ ipak baca on oči na ugledne i lepe sobarice.
I kraj svega toga, barogšca nije ljubomor-na; ona ne da samo baronu da čipi bruke š> kući a za dalje ne raspituje. Baron bi rado gledao i baronici kroz irste, eamo da mu opa ne gsvari p.egov posao. Ali baronnca je žena ioštena — njojzi je brak svetinja a čast po-rodice ide joj nada sve.
I tako su i jedno i drugo uživali u svom blagu i u deci evojoj.
No baš to, što su tako bogati, to ide u račun hauzmajstorki. Davno i davno je že-lila da se oprijatelji s kime u baropovom dvoru.
Između Fanike i Juliške sklopilo se ie-ko prijateljstvo. Odmah je isnričala Fanika Juliški sve: kako bsše kod Milanove gazdari-ce i kako se tamo razgovarahu. Juliška je ni-ta, hoće li češće tamo ići, a opa veli, da hoće, To je Juliški milo.
Pa kako se brzo oprijateljiše, tako se sta-doše brzo i jedna drugoj isiovedati. Fanika kaže Juliški kako voli stražmeštera, i kako
110 on nju uzeti dok isluži dve godnne daia. Ju* lmška opet priča Fapikn o Milanu. Kaže, ka-ko je Milan valjan, kako je „Feš“, al' da ga voli, o tome ns govori.
Al’ Fanika beše iskusno čeljade. Provide-la je ona Julišku, zna da i ona oseća Amorovu strelu.
Fanika ipje koje ko. II ona je majstorska kći. Prvo dođe u službu kod nekog groFa. gGu je volela grofova sina, a n on nju. To be-še njezina prva ljubav n to grofovska, ali čisto plagonička; to beše samo san. A sada voln stražmeštera, pa ee kuie, da nikog nije većma volela od stražmeštera iosle groFa.
Kada to začu Julnška noče joj ljubav u sr-cu bubriti kao kvasac. Razigraju joj se oseća-ji. Srce joj sve to većma prianjaše uza Mila-na. . . . Nije htela, da njezino srce ostane dovska siroče.
Tako biva to u životu!
Dok je cvet u pustinji, niko ga pe miri-ši, baštenski cvet izlazi ia iazar, na sto nred gosnodu, miriše ga, uživaju dok mu traje soka i mirisa. Tako to biva i s devoj-kom. 1Ga ipak voli devojka da js cvet u bašti nego u pustinji.
II Juliški je usilamtelo srce, veG se zaželela sirotica, da se s Milanom sastane n razgovori.
Dođe prva nedelja. Fanika posvršavala sav svoj iosao, na se snrema gazdarici Milaiovoj. A i ona se nada Faiiki, za to i nagovori mu-ža svog n Mnlana, da idu od kuće. Tako će se bar mirnije moći prorazgovoriti s Fanikom.
Na rastanku reče Julšika Fapiki, da po-zdravi hauzmaj storku.
Za časak stiže Fapika k hauzmajstorci, jer nije daleko.
Hauzmajstorka sedn kod prozora, nrekrsti-la ruke, pa izgleda Faniku.
Na stolu js čaša s cvećem.
Fanika je bila tako obučepa, da niko ne bi smeo reći, e je opa kuvarka, već Fiškalica, il’ tako što. Nije šala, na ljoj teška svilena haljina. Al moglo joj i da bude ! Već toliko godiia služi, ia sve po velikim kuća-ma. Sad }oj baronica nlaća dvadesst Forinata mesečno, a nigde nije imala malje od netnaest. Pa eto da joj se može! Ta ta je služila samo kod oarona, groFOva i vladika; u drugim kuća« ma, pa sve da su imućpe, iije htela da služi.
GGoviša je, nlava ženska. Lice joj rumeno, oči ilave. Vidi se da stražmešger ima do-bar ukus!
Ižljubiše se i za zdravlje zanitaše, pa će onda zapodeti razgovor.
Prvo su se razgovarali o ručku. Hauz-majstorka pita Faniku kako i šta se kuva; pita js kakav je sos, šato, kompot, torta? Od toga razgovora kupila se hausmajstorci čisto čorba u usti.
Odmah za tim pređoše na stražmeštera. Fanika kaže, da oii imaju već ugovorepo me-sto, gds se sastaju, kad god idu naigranke il’ u šetnju. A.t akoJe irako hauzmaJstorcn, mogu se od jako kod lje sastajati.
Hauzmajstorka prihvaća noiudu s drage vol»e. Ona ćeučpnitn sve, štomožeprijateljici svojoj.
II Fainka je zadovol.na, stražmeštej) će joj biti bliže, blizo je n kasarna a hauzmajstor-ka ,je još bliže.
Dođe ia red i Julpška. Fapika nrnča, da lepo živi s Juliškom, a to je po lju dob|>o, jer Juliška mpogo važi u baronice. Kaza jrj i to, kako mnogo razbp[)a <* mladpću nekom, što je kod 1ke, hauzmajstorke, na s/ganu.
Hauzmajstorka se samo iasmeši pa otvo])i svoj ćitap: Isprimala je tu od kraja do konca ljubav Milaiovu i Juliškiiu. Pričala ]e kako nostade ta ljubav u mlađanim srcima. A papo-eletku dodade kako bi to dobro bilo, da ih lji dve potpomognu u l.ubann i.ihovrj, taka dva iveta valja da ss snletu. Obe su praktične pa nreživaju u tome svoju ])o!)enu irošlost.
Vidi se, da i Faniku zanima ta ljubav.
„Pa js-li len taj momak?“ zanitaće oma hauzmajstorku.
„Ta ne da js len, već kao soko ! Stasit je to momak i lepoga lika. Zubi mu se bele kao eitan biser, usns su mu purnur, koea kao svilena. Pe zna čovek šta je lepše na njemu. 1Ga uz to je i umiljat, pa ss zna naći! Ga da sam devoj-ka, irva bih ga zavolela!a
„E, ta to ga onda i ja moram videti, jer n Juliška je leno devojče, na ne bih marila da je ma kakav.“
„Taj momak luduje; umire za ljoms. Tisto ga žalim.”
„Ta i ona njega begeniše. On joj je na srcu." „Sad spe mislim kako da ss njih dvoje sa-sganu? Uh, šta mislite samo ? Prva ljubav — ta to je divota! Šta velite kad se i mp opo-menemo samo naše irve ljubaviU
„Ja sam u ljubavi sa svim srećna i za-dovoljna!“
„A i kod ljega je to bapg prva ljubav. Sa-mo da mi je da se sastanu, pa će noele sve vsć ići. Al’ kod vas tamo u dvoru pe mogu. Na lju siroticu paze sa svih etraiaU
„Ta lako je to <t>rau Lnzi ! Samo da se ja malo nromislim. Udesićemo mi to sve le-po i krasno. Pi brige vam! Samo prvo mo ram videti i razabrati. kako stoji sabaroiom, jer ako je i baron na lju oko bacio — onda ništa ne nomože. Videću, u drugu nedelju zna-ću vam kazati više što o tome.“
„Ta otud se nemamo šta bojati. Baroiica je vrlo „ajFersihtigU ps sme baron ništa št pomisliti!“
„Videćemo. Dakle evo šta ja mislim : Pedeljom i svecem nek dođs moj Janoš ovamo k vama, tu ćemo se pajbolje sastajati, uvek oko net sati nek bude eastaiak. A već ja ću noslati amo što treba, da vam pe bi bilo dugo vreme. Sad idsm, da potražim Janoša. Već mi ćemo se od jako valjada češće viđati.
Fanika ustane, ižljubi se sa hauzmaj storkom.
Hauzmgcstorka užina, tto joj sve ispade za rukom
U dvori baronovn slava se slavi. Rodio se kočijašu baronovom sin. Taj je kočijaš u vol.i baronu, al’ najviše baronici, jer on gos-pođu baronicu najpouzdanijs vozi. Tu Ke sad biti slave o babinjama.
JSočijaš Joška zamoln Faiiku, da mu kr-sti dete. Fapika se usteže, ište dva sahata
•I
da se predomisli. Najpoele smislp dobro, te o* vako kaže: „Ja se ie mogu nrimigi kumstva, al’ eto peka bude kuma hauzmajstorka u sused-noj kući. Ja ću sve troškove snositi.“
gGako Fanika, a Joški milo p to, kad ni-je inako. Jave to i baropici i ona nristane.
Fanika snremi sve, šgo je u redu i nggo nriliči kumi pri krštenju. Još nepggo šušnu hauzmajstorci, te ova padenu novorođenčetu ime Janoš, ime Fanikina stražmeiggera. II Još-ka kočijaš pristane na to — ta i njegov se baba zove Janoš.
Sad ]je se jopg i većma obrnuti kolo na hauzmajstorkiiu i Fanikinu vodenicu.
Baronica je dozvolila, da svi kočijaši slave novorođenče.
Tu je Fanika nadmudrila i samu baronicu. Nije ss ona ni padala, da će baronica prista-ti, da se okumi čak hauzmajstorka. Kuma uvek može dolaziti, da bojagi vidi svoje kumčs — a gosnoda ns trne to dolaženje u dvore im. Fanika je ovako mislila: Baronica ćs mstuti za
kuma kakvog god kočijaša iz kuće. Al’ sad se radovala i likovala. kad vide da joj (*ve nođe za rukom.
Hauzmajstorka je sad imala nristupa u dvor. Ispočstka samo u štalu, a posle i u ku-hinju, a to je majdan po svaku hauzmajstorku. Ta šta nsma u toj pustoj carevini baronovoj!
Al beše ]Oš dva srca na koja es mislilo u taj mah. To behu Julšgša i Milan.
Fanika pe moga odmah učiniti, da se ljmh dvoje sastanu, al’ mišljaše da će i do tog do-ći. Već se i sama videla s Milanom i razgo-varala s njime. Donade joj se to momče, la ga hvali Juliški — a njoj onet čisto nerje rastm od miliie, što se Milai dopada i Faniki.
Sad pastade isnovest. Fanika nita Juliš -ku, e da-li nije na nju baron oko bacio ? Ju-liška se samo smegnka, al n — crveni! Al Fa-pika oštro ispituje kao ono kakav pater domi-nikanac kada čini inkvizicije; ispituje js si-roticu da mora sve reći i priznati — htela pe htela. Ta dobro je videlo njeio o1so soko-lovo, da baron ne mari mpogo za baronicu!
Kad Juliška vide, da Faiika nešto su\k nja o njoj, a ona da bn se onravdala — kaže sve otvoreno šta je i kako je, pa dodade, da to sve znade i gospođa baronica.
A to beše Fapiki dosta!
Od jako tek noče bodrim okom naziti na barola. Sad su u njenim rukama ključevi od naj-veće tajne u dvoru.
Sad kad god prođe mimo barona a ona smer-
no spustn glavu i gleda preda se. Lena je bi-la a mogla je i zaneti. Samo šgo je baron vo~ leo l.ubnčpce, a ne ruže rascvetane.
I Fanika je to videla — al' nije ni mi-slila, da ikad bude u dvoru i baromu omo, što beše Babika. Ta i oma je sad u najboljem ve-ku, ta i ona bi da poživi, a Babika je bila sve već preživela.
Fanika je zadobila Julišku za se, a Ju-liška Faniku.
Juliška jedmako mriča baronici o hauz-majstorci, gosno1)I Lizi CanFlberg, kako je to čestita i uredna žepa. Toliko joj nabila uši s ljom, da već i baronica zaželi da se vidi i nrorazgovori s hauzmajstorkom.
Jedmom nrilikom se baš šetala no baštm. Pa jedan mah ugleda hauzmajstorku: Posp kum-če svoje a neirestance ga ljubi. Donade joj se to o gmnh, te zastade da prozbori koju reč s njome. 1G dopade joj se! Bila je vrlo učtiva, a nosle svake pete reči izgovorila je vrlo umil.ato ono: „ljubim ruke.“ A to godi ženama — i baronice toga ne odbijaju.
I tako se upozna baronica sa hauzmaj-storkom a to beše od velika značaja n po hauzmajstorku, Julišku i Fapnku.
Od to doba gledala je hauzmajstorka, da se što češće nađe u dvoru baronovom. Fanika je omet tutkala hauzmajstorci sve, što bn od baronove soFre ostalo.
Pa i kuvar je znao za to. Bidi on iočešće šta se radi no kuhinjm i po špajzu, kako Fa-nika sve nešto sprema i dodaJe kočmJaševoJ ženi, a ova opet nosi hauzmajstorci. On je sve to video, samo je ćutao, jer je i on tako radio na drugoj straei. A drugo: Ruka ruku mije. U baronovom dvoru se to neće ni oeetiti.
Po kad i kad dođe i stražmešter do hauz-majstorke. Nađe se tu i za ljega po gde što iića i đakonija svake ruke — ta ii njegov ka-ietan ne živi bolje!
Blažen-li je stražmešter, kome je draga-na kuvarica baronova!
Pored njih dobro je i Milanu. Upoznao se sa stražmešterom — već su i dobri pri-jatelji. Što je Milan rad da ioruči svojoj Ju-liški, to samo rekpe hauzmajstorci ili straž-mešteru. Ovi onet Faiiki a Fanika Juliški. Ako je kakva tajna, onda nrećuti i od hauz-majstorke i kaže samo stražmešteru, jer je video, da je i hauzmajstorka na lj od neko doba oko bacila, ali dok je njemu devojka 1010 što je Juliška—hauzmajetorka mu nmje ni na kraj pameti.
Milan i Juliška se ne eastaju, ali znaju jedno za drugo. /Kive idealan život u čistoj ljubavi i ieviposti. To je duhovna ljubav iz daljine.
Tek katkad, kad vidi Milan decu sa Ju-liškom a on savije u kaiiju i čeka Julišku da irođe tuda, da joj samo boga nazvati može. A kad već odmakne, a ona se okrene još jed-nom. Tada Milan mete dva prsta ia usta u znak noljupca, ali tako, da deca ništa pe vide.
Na šetalište je i ne pušta više baro-nica — dani eu ne 1» kraći, nešto je zastudelo. A u dvor Mnlan ne sme, a i kako će od ono-lnknh slugu. Šga bi im znao reći, kad bi ga vratar zad, žao i zanntao, šta graži udnorn?