Стари звонар
| Стари звонар Писац: Јован Грчић Миленко |
Што је звоно заплакало?
Што жалосно тако звони?
К’о да с куле село зове
Да са њиме сузе рони...
Како не би заплакало!
Како тужно да не звони!
Кад звонилац, седи старац,
Прса грува, сузе рони...
По столећа како звони...
Огласно тол’ке веће!
Но име им не зна више,
Одавно их с ума смеће...
Ал’ данаске оглашује
Изда’нулу срећу своју:
Сина мила — узданицу!
Има л’ јоште наду коју?...
»Нема! Нема!« звоно збори,
А ти звуци оца трују,
Па му бoлoм срце слабо
Све силније опасују.
И терет га надјачао...
Све слабије уже трза,
Све мирније по камењу
Швигарићем уже врза...
Чуј, и звоно једва дрхти...
Још једаред цикну, — стаде...
С њим и живот стао један,
Јер звонилац мртав паде...
У Бечу, 15 јула 1869.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 75-76
|