Стари грм

Стари грм  (1892)  Писац: Милорад Митровић

На сред горе, к’о међ’ децом дека,
Грм се диже још од памтивека, —
и на игру, коју судба збива,
Осмехом се хладним осмехива...

Многа бура што је до сад била
На њему је окушала крила,
Много цвеће под њиме је свело, —
Ал’ он стоји поносно и смело...

Кроз ноћ нему често сам га гледа’,
Кад осија месечина бледа,
Где старачки, стресајући гране,
Тихо прича прохујале дане.

И ја сањам: ова глава седа
Да некада деци приповеда: —
„Ја сам ник’о испред двора неких,
За сведока векова далеких.

У том двору с веселога пира
Ни тренутка да је било мира, —
Дању, ноћу, од пехарна звека
И певања орила се јека...

Ал’ што бива мора једном проћи:
Неста пира у вечитој ноћи, —
А срушени, у миру и чами,
Двори ови остадоше сами...

И да сузе у осами рони,
Патник бедни овамо се склони,
Па је тако тугов’о и клео:
Бога, људе и свој живот цео...

И смрт опет појави се муком,
И јад преста кад му ману руком...
Сад на месту где су били људи
Ни камена, да прошлост пробуди”.

Београд.

Извор

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 22-23, стр. 347.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.