Stari grm
| Stari grm (1892) Pisac: Milorad Mitrović |
Na sred gore, k’o međ’ decom deka,
Grm se diže još od pamtiveka, —
i na igru, koju sudba zbiva,
Osmehom se hladnim osmehiva...
Mnoga bura što je do sad bila
Na njemu je okušala krila,
Mnogo cveće pod njime je svelo, —
Al’ on stoji ponosno i smelo...
Kroz noć nemu često sam ga gleda’,
Kad osija mesečina bleda,
Gde starački, stresajući grane,
Tiho priča prohujale dane.
I ja sanjam: ova glava seda
Da nekada deci pripoveda: —
„Ja sam nik’o ispred dvora nekih,
Za svedoka vekova dalekih.
U tom dvoru s veseloga pira
Ni trenutka da je bilo mira, —
Danju, noću, od peharna zveka
I pevanja orila se jeka...
Al’ što biva mora jednom proći:
Nesta pira u večitoj noći, —
A srušeni, u miru i čami,
Dvori ovi ostadoše sami...
I da suze u osami roni,
Patnik bedni ovamo se skloni,
Pa je tako tugov’o i kleo:
Boga, ljude i svoj život ceo...
I smrt opet pojavi se mukom,
I jad presta kad mu manu rukom...
Sad na mestu gde su bili ljudi
Ni kamena, da prošlost probudi”.
Beograd.
Izvor[uredi]
1892. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina sedma, broj 22-23, str. 347.
|