Старица
| Старица Писац: Иво Ћипико |
Старица
Пароброд се отиснуо од краја, окренуо и изишао из спљетске луке; с његове палубе по своме обичају посматрам околину и обалу поред које плови. И макар да сам више пута имао пригоду да се науживам тих видика, ипак, увијек, једнаком слатком меланхолијом прати ми око мрке чемпресе сустјепанскога гробља, и гледам његову високу обалу и, испод ње, дубоко, тајанствено море — и сјећам се себе и својих дјачких дана. Ту море увијек жамори, а подаље у увалицама мирује и вуче испрано, бијело жало, а чисто ме у души нешто стеже, када гледам у та засјенута, скровита затишја, откуда пуца поглед на широку немирну пучину . . . А пароброд одмиче и за собом оставља увалице, рате, шкоље и шкрапе, увијене у загасито плаветнило разних нијанса, па када стиже поред црквице узидане у голу камену, што је закриљује самац бор и једнако над њом жамора своју пјесму, као благи одјек пучине, чељад се по обичају крсти; али ја не дижем руке, чему? Ја сам још прије у себи осјетио сву милину слободне, скрушене душе . . . Па ето и пошљедњега Мрљановога рата и преда мном отвара се каштелански продор — продор мога завичаја — и тада, на догледу виткога звоника, моја је мисао живља и постепенце избијају јачи осјећаји из дјетињега доба. И поглед бјежји на суре висове и густе, мрке дубраве, па тако свесрдно занесен и не осјетих да се с пучине постепенце губи јака, треперећа сунчева свјетлост и да се с источне стране гомилају облаци.
— Невера ће! — чујем иза себе нечији глас. Окренувши се опазим познату ми старацу, мајку једнога мога школскога друга.
— Познала сам Вас одмах, али Вас нијесам хтјела сметати . . .
Одмах се сјетих да ће ме бити старица потражила да јој што причам о сину јој, чиновнику у једном приморском граду. Она сигурно мишљаше пошто сам био његов друг, да морам о њему што знати. А варала се, јер ми већ давно не бијасмо заједно, па тако охладњесмо један прама другоме.
— Ни мени не пише већ дуго — одговори ми она, кад јој рекох да немам од њега гласа.
— Не пише ми — понови. Па се ко сјети и порече се: Лажем Вам, писао ми је једном — продужи старица очито бистрије, као да хоће да га одбрани од нечије подвале — писао ми је кад сам била болесна . . . И питао ме је у писму, је ли ми што потреба. . . Сигурно био би се сјетио своје мајке ! — Ућута часом, па осмјехнувши се љупко, дјетињски, и погледавши ме весело у очи, продужи :
— Знате што сам му одговорила?
— Писала сам му да мени ништа не треба, да сам се ја научила трпјети; само нека њему и дјеци му достаје . . . Ах! ето исто сјетио се своје мајке!
Старичино лице, причајући, чисто доби благ израз, израз задовољства, и мој се љубопитни поглед сукоби с њеним упокојеним. Дође ми на памет њен удовачки живот... купује женски ситнеж: конца, игала, наранача и других кућних ситнарија, и то ношаше на леђима у своје село да препродаје. Тиме она бјеше сина одгојила и на науке га дала. Испрвице ње идеал бијаше, да га запопи; мислила је: биће чашћен од свога стада као и други попови, помоћи ће себе и своје, и, смијући се, надодала би: За њих је и овај и онај свијет! — Али син се у најљепши час, кад га је тако рекући већ гледала на отару, успротиви њеној вољи и, распопивши се својевољно, уписа се на свеучилиште. Од тада мајци бијаше још грђе, настадоше за њу праве оскудне године: гладна зимњи и дуги, уморни, љетни дани, када се из града враћаше са својом ситном робом не окусивши, преко цијелога дана, ни залогаја, а вечеравши тек осољено дивље зеље; и ноћи бесане, угрожене мишљу да јој син оскудијева у непознатом, туђем свијету. А кад се прве године повратио са свеучилишта, чисто задивљено га посматраше: бијаше се посвема погосподио, а само би се каткад снуждила, опазивши да је бљеђи у лицу но обично: биће од великих студија — помислила би, настојећи тако да се отресе од свакојаких сумња, које би јој се изнебуха наметале. И тада би га питала бољом храном и настојала би да га и у најситнијим стварима задовољи. А син као да се не брињаше за оскудицу и невољу; сваке године преко распуста долазаше у село све то углађенији и господскији, — доврши овоје професорске науке, три године послије прописанога рока. Па тек што је добио службу, ожени се, изговарајући се, да то не би још био урадио, кад би био могао у гостионицама добити све оне угодности, на које се био научио у великом граду, и, окућивши се, заборави своје родно мјесто.
— Стићи ће нас невера — јави се стара, само да заметне разговор, и погледа у облак, што је гоњен вјетром прама нама долазио. За час и удар вјетра зафијуче преко димњака и кроз конопе катарака; пучина се најежила и тамније помодрила, пароброд јаче шкрипи, а по мору нагањајуће се сјенке облака хитрије јуре, не могући никако да се стигну.
— Шест је годша што га нијесам видјела, а десет је пуних што није у село долазио — слушам у олуји меки звук старичина гласа. — Пошла би' га опет наћи, али не знам, би ли му жени било мило виђети ме . . . Па опет нема веће зараде као прије . . . А је ли те — осмјехнувши се на ме, рече живље — било би добро, да се за њ што нађе и иза моје смрти! Ма само да ми га је видјети! — закључи и, побојавши се кише, обазираше се уоколо да се негдје заклони.
А било је и вријеме јер над пучином и копном паде рани јесењи сутон, врхови посурише, а у дубравама већ је мрак, куће и дрвета уздуж обале, поред које пловимо, мркије се огледају у немирној води. Погледавши још једном уоколо, чисто незадовољан пођох у друго мјесто, да се од кише заклоним. Унутра нађох три позната ми богата трговца, једнога попа и два странца, по изгледу сигурно трговачка путника. Сви ћутимо ишчекујући да олуја почне, па да брзо одуши. И не чекасмо дуго. По палуби зачу се падање кише, па затим нагао пљусак. У то, испред јаче олује, низ стубе силази старица; погнула се, а пред собом носи пуну кошарицу ситне робе. Заустави се на улазу, па полажући на тле своју кошарицу, рече као да се хоће ради нечега да оправда :
— Дошла сам доље, да ми ово робе не покисне . . .
Нико јој не одговори; сви се, слушајући олују, забавише својим мислима, само онај свештеник у по гласа моли свој »официј«.
До мало и пљусак попусти, к нама сиђе капетан да наплати пријевоз. Пред њим објашњују се она три трговца, свештеник, два странца и ја: сви имамо попуст, бива плаћамо треће мјеето за друго, и то своје право истичемо пунам гласом. Дође на ред и старица. Разријеши узао на једном крају од махраме, извади новац и плати потпуно, — а чудо ми, што се не тужи. Капетан погледа у новац, па на кошарицу и вели јој:
— Још двадесет пара за робу.
Старица ћутећи плати и то.
У то близу смо луке, а и олуја попушта. Капетан узлази уза стубе, а ми за њим. Старица се из уљудности одмакне, пустивши господу испред себе; ја учиних исто. Оставши часом сам са старицом, речем јој:
— Није право да Ви сами, испред свих нас, платисте потпуно пријевоз!
— Е што ћете? — одговори она — немам ја полакшице, а таки је закон! — Па с интересом упита ме:
— Је ли те, и мој син Марко, да је овдје, имао би полакшицу као остала господа? — и чисто матерински осмјехну се на ме, његова бившега друга.
Напомене[уреди]
- Приповетка је први пут штампана латиницом, у часопису Срђ, год. III, бр. 9, Дубровник, 1904; »Крај мора« М. Срп., књ. 4, Дубровник, 1911)
Извори[уреди]
- Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 455-460, Народна просвета, Београд.
|