Старина Новак и старац Обрадина

Извор: Викизворник


Старина Новак и старац Обрадина

Пије вино тридесет јунака’
У горици под јелом зеленом,
И мед њима стари Обрадина;
Вином служи црни Арапине.
Када су се понапили вина, 5
Рујна вина, студенц ракије,
Стадоше се неко нечим хвалит’;
Ал’ се хвали стари Обрадина:
„Ни јунака над мене старине!
„Нит’ коњица над дората мога!“ 10
Ал’ говори црни Арапине:
„Небудали стари Обрадино!
„Ак’ савежеш старину Новака,
„И његова стрица Татумира
„И његова Грујицу војводу 15
„И његова нејаког Стевана,
„Дат’ ћу теби стотину дуката’.“
Ал’ се скочи стари Обрадина,
Па узјаши својега дората,
Па он иде гори Новаковој. 20
Ал’ је Грујо рано лов ловио,
Па је њему жеђа додијала,
Па он иде крчмарици Мари,
Па он пије хлађаано вино.
Туда иде стари Обрадина, 25
Из далека старац повикује;
„Ој Бога ти крчмарицо Маро!
„Изнеси ми сто дуката’ вина.“
Све му Мара у чабровие’ вуче;
Он ми пије и дору напаја: 30
„Пиј ми доро, пиј ми добро моје!
„Далеко је гора Новакова
„И у гори Новакови двори;
„Док савежем старину Новака,
„И његова стрица Татумира 35
„И његова Грујицу војводу
„И његова нејаког Стевана,
„У тому ће дост’ вриемена проћи.“
Кад је Грујо риечи разумио,
На њему се жива кожа миења. 40
Ал‘ говори стари Обрадина:
„Ој Бога ти незнана делијо!
„Ил’ ле љуто твоја боли глава,
„Или ти је на ум пала драга,
„Па се на теб’ жива кожа миења?“ 45
Ал’ говори Грујица војвода:
„Није мени на ум пала драга,
„Нити мене моја боли глава,
„Веће мени зубак забољава.“ —
Па он иде двору бијеломе. 50
Кад је дошо двору бијеломе,
Ал’ говори Грујица војвода:
„Јао’ бабо старина Новаче!
„Каква сила Романију тиска!
„Ал’ ме тиска стари Обрадина. 55
„Он је дошо крчмарици Мари,
„Па он купи сто дуката’ вина,
„Пије вино, коњица напаја:
„„Пиј ми доро, пиј ми добро моје!
„„Далеко јо гора Новакова 60
„„И у гори Новакови двори;
„„Док савежем старину Новака,
„„И његова стрица Татумира
„„И његова Грујицу војводу
„„И његова нејаког Стевана, 65
„„У тому ће дост’ вриемена проћи.“
Ал’ говори старина Новаче:
„Иди седлај својега ђогина,
„Па ти узми оковану ћорду
„И ти узми трослруку канџију; 70
„Ак’ погубиш старог Обрадину,
„Млада ће те оженити бабо.“
Оде Грујо јере ити мора,
Па он седла својега ђогина
И узима оковану ћорду 75
И узима тростроку канџију,
Па он иде старом Обрадину;
Из далека повикује Грујо:
„Врат’ се натраг стари Обрадино.
„У лудо ћеш изгубити главу.“ 80
На то старац хаје и нехаје.
На њег’ Грујо коња нагоњује;
Ударише с’ коњици прсима,
Јуначкима јунаци плећима.
Ниш’ нестаде стари Обрадина, 85
Он узима тростроку канџију,
Па удари Грују по појасу;
Коко га је лако ударио,
С црном га је земљом саставио;
Грујо паде а Обрад попаде, 90
Савеза му и ноге и руке,
Па га меће у струњару торбу.
Кад то смотри старина Новаче,
Он ми шаље нејаког Стевана:
„Иди седлај својега дората! 95
„Па ти узми оковану ћорду,
„И ти узми троструку канџију
„Па погуби старог Обрадину;
„Млада ће те оженити бабо,
„Груја нећу никад ни женити.“100
Оде Стево јер му бити мора;
Он оседла својега дората
И узима оковану ћорду,
Па он иде старом Обрадину:
Из далека Стево повикује: 105
„Врат’ се натраг стари Обрадино.
„Врат’ се налраг изгубит’ ћеш главу!
„И пусти ми мога брата Грују.“
На то старац хаје и нехаје.
На њег‘ Стево коња нагоњује; 110
Ударише с’ коњици прсима,
Јуначкими јунаци плећима;
Ниш‘ нестаде стари Обрадина,
Па истрже троструке канџију,
Па удара Стеву по појасу; 115
Како га је лако ударио,
С’ црном га је земљом саставио;
Стево паде а старац попаде,
Савеза му и ноге и руке,
Па га меће у струњару торбу. 120
Кад то смотри старина Новаче,
Ал’ говори сларина Новаче:
„Иди стриче, иди Татумире!
„Иди седлај својега вранчића,
„И ти узми оковану ћорду, 125
„Па ти узми троструку канџију,
„Па погуби старог Обрадину.“
Оде стриче јер му бити мора,
Па он седла својега вранчића
И узима оковану ћорду, 130
Пе узима троструку канџију,
Па он иде старом Обрадину.
Из далека стриче подвикује:
„Врат’ се натраг стари Обрадино!
„Пусти моја два синовца млада, 135
„У лудо ћеш изгубили главу.“
На то старац хаје и нехаје.
На њег’ стриче коња нагоњује;
Ударишц с’ коњици прсима,
Јуначкима јунаци плећима; 140
Ниш’ нестаде стари Обрадина,
Он истрже троструку канџију,
Па удара стрица по појасу;
Како га је лако ударио,
С црном га је земљом саставио; 145
Стриче паде а старац попаде,
Савеза му и ноге и руке,
Па га меће у струњару торбу.
Кад то смотри старина Новаче,
Па он седла својега алата 150
И узима оковану ћорду
И узима лака буздована
И узима троструку канџију,
Па он иде старом Обрадину:
„Врат’ се натраг стари Обрадино! 155
„У лудо ћеш изгубити главу;
„Па ми пусти два млађана сина,
„И пусти ми стрица Татумира.“
На то старац хаје и нехаје.
На њег’ Новак коња нагоњује; 160
Ударише с’ коњици прсима,
Јуначкима јунаци плећима,
Истргоше троструке канџије,
Један другог по очију’ бије;
Потргоше троструке канџије, 165
У зелену похиташе траву.
Потргоше лаке буздоване,
У рукама су их покршили,
У зелену траву положили.
Истргоше оковане ћорде, 170
У рукама су их покршили,
У зелену траву положили.
Ухватише с’ о кости јуначке,
Па падоше на зелену траву;
Држаше се два бијела дана’, 175
Ваљају се од јеле до јеле,
Сваку јелу у темељу крену;
Он спопаде старину Новака,
Па Обрад га љуто савезује:
Савеза му и ноге и руке, 180
На њег’ меће троје лисичине
И јоштера троје букагије,
Троје нове, а троје половне,
Па га виеша седлу о ункашу,
Па он иде кроз гору зелену. 185
Ал’ говори старина Новаче:
„Ој Бога ти стари Обрадино!
„Право кажи што ћу те питати,
„Што си с нама сада наумио?“
Ал’ говори стари Обрадина; 190
„Кад ме питаш право ћу ти казат’:
„Кво данас девет годин’ дана’
„Како правим ја нова виешала,
„Још никога објесио нисам,
„Првога ћу тебе објесити.“ 195
Кад је Новак риечи разумијо,
Он се миче плећима јуначким,
Попуцаше троје букагије,
Попуцаше троје лисичине;
Ухвати га старина Новаче, 200
Ухвати га за десницу руку,
С њим удара о земљицу црну;
Старац паде, старац га попаде,
Па му русу одсијече главу;
Па он пусти два сина нејака 205
И он пусти стрица Татумира;
Па одоше гором пиевајући.
Оста Обрад ногом копајући,
Без промиене доклен је Крајине.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Виенац уздарја народнога о Андији Качић-Миошићу на столиетни дан преминутја, 1861. у Задру, стр. 13-15.