Стара прича
| Стара прича Писац: Светозар Ћоровић |
- Стара прича
Стари, шездесетогодишњи Мурат-бег тек што изађе из собе, распасан, у лаком одијелу, огрнут само топлим, вучетином постављеним ћурком. Црвено, обло лице дошло му још црвеније, нос му чисто блиста, очи се сјакте... Задовољан је... Сиједа Хатиџа-ханума, мала, мршава кадуна, одмах иза њега ступи у собу. Соба је мирисала ђулсијом и увелим босиоком, што се чувао за жутим, лучевим гредама, поред обијељенога оџака, испод кога је горила ватра и кључала вода, загријавана за хамам шеснаестогодишњој беговици. А беговица је лежала испод снискога, јасмином обраслога пенџера, на меким душецима, огрнута као паучина танким, свиленим чаршафом, испод кога се лијепо провидило пуначко, голо, младо тијело. Бијелу, као од филдиша, руку подметнула је под главу, пустивши да је распуштена коса чешука по лакту и црним, великим очима гледала у старо, испијено лице Хатиџа-хаиниуме, које се, обасјано пламеном, чудновато свијетлило.
Након дуже почивке беговица махну руком.
— Хатиџа-ханума, ходи сједи до мене на душек, — позва је ситним, пуним туге, гласом.
Хатиџа-ханума окрену се и погледа је, благо се осмјехнувши.
— Знам шта ћеш — рече. — Хоћеш опет да слушаш ону причу.
— Да слушам — прошапта беговица.
— Ама причала сам ти стотину пута... Додијаће ти, бојим се...
— Аман, не срди се! — хитно упаде беговица. — Онака прича не додијава! Оно је таман за ме!... Ја би' је вазда слушала и никоју другу него њу...
Хатиџа-ханума, слегнувши раменима, сједе на душек и сухом, коштуњавом руком поче је миловати по коси.
— Па да причам — рече. — И мени је лакше кад имам коме причати...
Вјетар подухну кроз пенџер и гранчицом јасмина додирну беговицу по образу. Она ухвати гранчицу откину је и наслони главу на крило Хатиџа-хануме.
— Тебе нико није иск'о у бабе и мајке, па те они дали да ти и не знаш? — запита.
— Казала сам сто пута да није — дочека стара. — Ја сам мога Хасан-ефендију сама бегенисала. Ми смо се заашиковали. Кад сам једном, сабахиле, заливала цвиће и пивала, он се прикрао и вирио ме иза плота... Тако ме севдис'о.
— А ти њега?
— У први петак дош'о ми, поч'о ми говорити.
Ја сам њега вирила иза каната и севдисала.
Млада беговица уздахну.
— И потље се вазда састајали? — запита.
— Вазда. Кад се спушћи ноћ и мујезини укујиши јацију, ја изађи у башчу, па се сакри код плота. Сакри се међу руже и јорговане, па ме ни бумбул не види... И он ми дођи, преко туђих башча, и почни да егленише. Он ми прич'о свашта... Говорио ми како ће бит' кад се узмемо. Вели: »Носићу те у нарамку и љубићу те дан и ноћ...«
Беговица преврну очима и изви тјелом попут змије.
— Ах... зар?...
—.....и доносио ми пешћеша. Оде у лов, па ми донесе јаребицу и цвића свакаква. Вазда сам се китила његовим цвићем, а соба ми мирисала к'о џенетска башча. А ја од свакога крила. Чувала да ми ни миш у кући не сазна... Бабо ми био плах, па да је чуо, убио би ме...
Беговица поче зубима кидати ону гранчицу јасмина.
— А пуно сте ашиковали? — запита опет.
— Пуно... И ко зна колико би се још отегло да се не дигоше наши на Црну Гору. Хасан-ефендија скочи у најпрве. Уписа се и рече да се неће вратити што неће десет глава посићи. И, на два дана пред пут, ето ти га мени... »Ићу ја« — вели... »С хајиром ти било« — велим му ја, а дршћем... »А зар ти тако да останеш?«... »Јакако ћу?«... Он се насмија. »Јок«, рече, »нет ти тако. Ја не могу на пут што нећу знат' да си моја, макар и циглу ноћ била са мном«... »Па ишти ме у бабе« — шапћем ја... »Неће те дати« — дочека он ... Ја нисам знала шта би му рекла. Само се скупила, па дршћем к'о тица кад је уфате... »Хајде ти са мном бижи« — рече он — »па да се ми узмемо, а он нека се љути...« Ја не рекох ништа. Погурих се и пођох за њим... И ноћила сам с њиме, у његовој одаји, на његовој руци...
Хатиџа-ханума узви сиједим обрвама и одмахну руком.
— Ах, то се не прича!...
Беговица је стиште свом снагом.
— И не причај то — упаде — само шта је потље било?
— Он други дан отиш'о — настави ханума. — Бабо се наљутио, па и он отиш'о, а није ми рек'о ни довале. Ја остала сама са јетрвама... дви сам јетрве имала... Плакала сам за њим и чекала га...
— И није дош'о?...
— Није. Погин'о је... Рекоше да га је мој бабо убио чим је отпочело препуцавање.
— И ти остала удовица?
— Ја. Његова се браћа вратише, па ми узеше све његово. Дадоше ми само ону моју собу и то је мој тал. Рекоше ми да се удам, па да ће ми бит' боље... Ја пошла браћи, а они ми затворише врата... »Удај се«! — поручише ми и они.
Беговица је помилова.
— А ти ниси шћела?
— Нисам. Нисам га могла заборавит'... Искали ме толики, па сам све одбила... Ако и ноћ, барем сам била момкова!
Млађој беговици отргнуше се сузе. Она састави руке изнад главе и поче ломити прсте.
— Благо теби!... — зајеца... — Ах... така ноћ!
И збаци лагани чаршаф са себе и упути се хамаму.
1902.
Извори[уреди]
- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 34-37 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|