Stara priča
| Stara priča Pisac: Svetozar Ćorović |
- Stara priča
Stari, šezdesetogodišnji Murat-beg tek što izađe iz sobe, raspasan, u lakom odijelu, ogrnut samo toplim, vučetinom postavljenim ćurkom. Crveno, oblo lice došlo mu još crvenije, nos mu čisto blista, oči se sjakte... Zadovoljan je... Sijeda Hatidža-hanuma, mala, mršava kaduna, odmah iza njega stupi u sobu. Soba je mirisala đulsijom i uvelim bosiokom, što se čuvao za žutim, lučevim gredama, pored obijeljenoga odžaka, ispod koga je gorila vatra i ključala voda, zagrijavana za hamam šesnaestogodišnjoj begovici. A begovica je ležala ispod sniskoga, jasminom obrasloga pendžera, na mekim dušecima, ogrnuta kao paučina tankim, svilenim čaršafom, ispod koga se lijepo providilo punačko, golo, mlado tijelo. Bijelu, kao od fildiša, ruku podmetnula je pod glavu, pustivši da je raspuštena kosa češuka po laktu i crnim, velikim očima gledala u staro, ispijeno lice Hatidža-hainiume, koje se, obasjano plamenom, čudnovato svijetlilo.
Nakon duže počivke begovica mahnu rukom.
— Hatidža-hanuma, hodi sjedi do mene na dušek, — pozva je sitnim, punim tuge, glasom.
Hatidža-hanuma okrenu se i pogleda je, blago se osmjehnuvši.
— Znam šta ćeš — reče. — Hoćeš opet da slušaš onu priču.
— Da slušam — prošapta begovica.
— Ama pričala sam ti stotinu puta... Dodijaće ti, bojim se...
— Aman, ne srdi se! — hitno upade begovica. — Onaka priča ne dodijava! Ono je taman za me!... Ja bi' je vazda slušala i nikoju drugu nego nju...
Hatidža-hanuma, slegnuvši ramenima, sjede na dušek i suhom, koštunjavom rukom poče je milovati po kosi.
— Pa da pričam — reče. — I meni je lakše kad imam kome pričati...
Vjetar poduhnu kroz pendžer i grančicom jasmina dodirnu begovicu po obrazu. Ona uhvati grančicu otkinu je i nasloni glavu na krilo Hatidža-hanume.
— Tebe niko nije isk'o u babe i majke, pa te oni dali da ti i ne znaš? — zapita.
— Kazala sam sto puta da nije — dočeka stara. — Ja sam moga Hasan-efendiju sama begenisala. Mi smo se zaašikovali. Kad sam jednom, sabahile, zalivala cviće i pivala, on se prikrao i virio me iza plota... Tako me sevdis'o.
— A ti njega?
— U prvi petak doš'o mi, poč'o mi govoriti.
Ja sam njega virila iza kanata i sevdisala.
Mlada begovica uzdahnu.
— I potlje se vazda sastajali? — zapita.
— Vazda. Kad se spušći noć i mujezini ukujiši jaciju, ja izađi u bašču, pa se sakri kod plota. Sakri se među ruže i jorgovane, pa me ni bumbul ne vidi... I on mi dođi, preko tuđih bašča, i počni da egleniše. On mi prič'o svašta... Govorio mi kako će bit' kad se uzmemo. Veli: »Nosiću te u naramku i ljubiću te dan i noć...«
Begovica prevrnu očima i izvi tjelom poput zmije.
— Ah... zar?...
—.....i donosio mi pešćeša. Ode u lov, pa mi donese jarebicu i cvića svakakva. Vazda sam se kitila njegovim cvićem, a soba mi mirisala k'o dženetska bašča. A ja od svakoga krila. Čuvala da mi ni miš u kući ne sazna... Babo mi bio plah, pa da je čuo, ubio bi me...
Begovica poče zubima kidati onu grančicu jasmina.
— A puno ste ašikovali? — zapita opet.
— Puno... I ko zna koliko bi se još oteglo da se ne digoše naši na Crnu Goru. Hasan-efendija skoči u najprve. Upisa se i reče da se neće vratiti što neće deset glava posići. I, na dva dana pred put, eto ti ga meni... »Iću ja« — veli... »S hajirom ti bilo« — velim mu ja, a dršćem... »A zar ti tako da ostaneš?«... »Jakako ću?«... On se nasmija. »Jok«, reče, »net ti tako. Ja ne mogu na put što neću znat' da si moja, makar i ciglu noć bila sa mnom«... »Pa išti me u babe« — šapćem ja... »Neće te dati« — dočeka on ... Ja nisam znala šta bi mu rekla. Samo se skupila, pa dršćem k'o tica kad je ufate... »Hajde ti sa mnom biži« — reče on — »pa da se mi uzmemo, a on neka se ljuti...« Ja ne rekoh ništa. Pogurih se i pođoh za njim... I noćila sam s njime, u njegovoj odaji, na njegovoj ruci...
Hatidža-hanuma uzvi sijedim obrvama i odmahnu rukom.
— Ah, to se ne priča!...
Begovica je stište svom snagom.
— I ne pričaj to — upade — samo šta je potlje bilo?
— On drugi dan otiš'o — nastavi hanuma. — Babo se naljutio, pa i on otiš'o, a nije mi rek'o ni dovale. Ja ostala sama sa jetrvama... dvi sam jetrve imala... Plakala sam za njim i čekala ga...
— I nije doš'o?...
— Nije. Pogin'o je... Rekoše da ga je moj babo ubio čim je otpočelo prepucavanje.
— I ti ostala udovica?
— Ja. Njegova se braća vratiše, pa mi uzeše sve njegovo. Dadoše mi samo onu moju sobu i to je moj tal. Rekoše mi da se udam, pa da će mi bit' bolje... Ja pošla braći, a oni mi zatvoriše vrata... »Udaj se«! — poručiše mi i oni.
Begovica je pomilova.
— A ti nisi šćela?
— Nisam. Nisam ga mogla zaboravit'... Iskali me toliki, pa sam sve odbila... Ako i noć, barem sam bila momkova!
Mlađoj begovici otrgnuše se suze. Ona sastavi ruke iznad glave i poče lomiti prste.
— Blago tebi!... — zajeca... — Ah... taka noć!
I zbaci lagani čaršaf sa sebe i uputi se hamamu.
1902.
Izvori[uredi]
- Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 1, strana 34-37 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.
|