Станоје Главаш/Трећи акт
| ←Други акт | Трећи акт Писац: Ђура Јакшић Станоје Главаш |
Четврти акт→ |
ГЛАВАШ: Исаче, брате!
Мој добар друже, добро дошао!
Па како тамо по тиранији?...
ИСАК: Робови ћуте,
А тврди камен нема поздрава.
ГЛАВАШ: Јеси ли редом све обишао?
ИСАК: Све!
Кроз пукоти сам зида дебелог,
Где кључа нисам могô добити
Гледао њине бледе образе
На којима је страшна очаја
Дубоке бразде урезивала;
А нагог тела јадне ритице,
Иструхле давно, у закрпама,
Сисаху влагу мрачне тамнице
Да нездрав трулеж мемле баздљиве
На болно тело лакше преносе.
СПАСЕНИЈА: Сироти!
А брата мога јеси л’ видео?
ИСАК: О, дивна жено!
Да кажем: „Нисам“, ја бих лагао;
А: „Видео сам“... О, госпо, госпо!
Благо онима који не виде!...
СПАСЕНИЈА: Видô си, дакле, својим очима
Упале очи роба несрећног?
Па немој штедет срце сестрино,
Опиши верно муке његове,
Да и Станоје живо осети
Болова мојих слику жалосну!
ИСАК: Место прозора, уске мазгале
Показаше ми роба скрушеног:
У томрукама ноге скљештене,
А суве руке беше скрстио
На тврде кости свога колена;
Глава клонула... Тек кад ме виде,
Уморно диже мутне зенице,
После их спусти... али плашљиво
Кô да се бича боји нечијег.
СПАСЕНИЈА: Што отровани шиба крајеви
По танкој крви робља несрећног,
Докле безумље тешку копрену
На чула баци жртве клонуле...
ГЛАВАШ: А јеси л’ негде видео
Часнога оца, седог Пајсија?...
ИСАК: Видео,
Али не више међу живима!
На бедему се лаки ветрови
Са седом брадом тихо играју,
Као да мисле махом студеним
Седога старца опет будити...
Понеку чавку видиш гараву
Где густом маглом гракће храпаво
И мудро куша очи упале:
„Мртав је, мртав!“ трулеж казује
Што и свечева моћи немоћне
Са нечистотом пуни смрдљивом...
ГЛАВАШ: А Ђенадије?
ИСАК: Потурчио се,
И Проданова лепа снајица
То исто с њиме јуче учини!
Она ми рече да не дангубим,
Него што брже да их избављам,
А кључеве ће сама спремити...
ГЛАВАШ: Изневериће,
Кад је и Христу своме невера!
ИСАК: Неће!
ГЛАВАШ: Добро, Исаче; ти кад верујеш,
А ти се с Вуком данас преруши.
Какав ћеш облик на се ставити?
Према потреби гледај, удеси!
Кô дервиш, хоџа?... Ил’ ако мислиш
Просијак да ће боље пристати,
Ти торбу о врат, штаку под паз’о,
Па путуј, брале!... Само похитај!
Знаш да је Радак доле на скели,
Да за Продана спрема прелазак,
Па зато хитно свршуј посао!
Ако је можно, још друге ноћи;
Сваки час може Хаџија доћи...
СПАСЕНИЈА: Брата ми пази,
Не дај крвнику да га обрани,
Ако до лома дође с тирани... (Сви одлазе.)
РАДАК: Јесте, од њега.
И он те главом лепо поздравља
Да га са једним чамцем дочекаш.
Могу нам гости доћи однекуд,
Па, бо’ме, гледај да је спремљено!...
ЈАЊА (у себи): Ово је горак хлеб!... Проклет залогај
Што га на дану човек данашњем
Са знојем лица свог зарађује!
Муселим једно, хајдуци друго!
Муселим виче: „Ана и сана!
Ако и један овуд пребегне,
Са својом плаћаш главу његову!“
А Станоје ме лепо поздравља,
А тај ће лепи поздрав значити:
„Са ножем ћу те свега исећи
Ако ти чамац спреман не буде
Да ове мразне ноћи превозиш —
Дању се крију као кртице —
Убице, можда, и бунтовнике
Што и на самог цара устају!“
Па куд ћу ја?... (Гласно.)
Де, што да чиним?
У вароши се скела оправља,
Један је чамац сасвим потопљен,
Ено, Радаче, сам се увери:
Из воде кљун му једва назиреш;
А други пукнут до половине
Три дана чека да се оправи.
Бар да сам знао.
РАДАК: Бар да си знао?... Кô да не видиш
Да Турци дижу хајку пустошну
Против живота сваког Србина
И да их гоне као зверове
По планинама земље несрећне?
И ти се вајкаш: да знао ниси!
Бре, чамац амо, куго погана,
Док нисам ножа бритком оштрицом
Од твоје главе тикву дубао,
И, запушив јој шупље продоре
Са меком кожом твоје мешине,
За пливање је лако спремио,
Те ћу је тако, као играчку,
Привезат за пâс старом Хаџији:
„Сад пливај, Хаџо, хладним Дунавом,
Код ове справе нећеш тонути!...“
ЈАЊА: О, тешко мени!
О, смилуј ми се, Раде, несрећном!
РАДАК: Ја чамац хоћу:
Главу ил’ чамац!... Или обоје!
ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Други је пукнут,
Оправку чека већ трећи дан.
РАДАК: Онај из воде лепо извади,
Те га исполцем чисто испљускај!
ЈАЊА: Ал’ је утопљен!
Сасвим утопљен!... На дну Дунава!
И песак га је већ заронио!...
Ако си икад богу веровô,
Веруј ми, Раде, да је утопљен. (Клекне пред њиме.)
РАДАК: Не бенави се, бено матора,
Већ чамац дај!
ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Сасвим зароњен!
Од њег’ ни ђаво нема помоћи!
РАДАК: Кô да вас не знам ја!
Ту чивитарску, каишарску крв!
Кол’ко да нађеш згодан изговор,
Сву драгу ноћ си коњски радио
Да сопствен чамац водом напуниш.
„Па ето, вид’те!... Нема чамца!
А ја бих драге воље возио!...“
Е, хе, та знам те ја!
ЈАЊА (у себи): Ко му је, опет, то потказао?
А одиста сам, ’нако уплашен,
До мрке ноћи јуче радио,
Да га без штете како утопим.
А сад?... (Гласно.)
Смилуј се, Раде!
Даске су, видиш, саме иструхле;
А онај пукнут, што је напољу,
Њега су зимус санте разбиле,
А њим сам ваше људе возио —
Па јесам ли ја крив?
РАДАК: На посô, кажем!... Тражи исполац!
Испљускај чамац!... Песак напоље!...
(Маша се за нож.)
Сваки је тренут данас година.
На посô брже, лека лопужо! (Витла голим ножем по ваздуху.)
ЈАЊА: Сад... сад... сад!
Само да зовнем момка у помоћ.
Порфирије, хе, еј!... Сад, Раде, сад!
Та склони ножа бритку оштрицу,
Да лакше дахнем!...
Порфирије, хе, еј!...
Сад, Раде, сад!...
РАДАК: Тако те хоћу, стара чивијо! (Тура нож у корице.)
ЈАЊА: Боље да се и нисам родио,
Нег’ ова мука!... Ено и момка!
Сад, Раде, сад! (Порфирије долази.)
ПОРФИРИЈЕ: А што се дереш толико, хе?
ЈАЊА: Вуци из воде чамац напоље!
Исполци где су, да га очистиш?
На посô брже!... Сад, Раде, сад!
ПОРФИРИЈЕ: А лепо сам те световао: не топи чамца, чича Јанићије!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што извлачити!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што ти заповедаш!... Као да си ти најпаметнији! И као да се нико неће твоме марифетлуку досетит!... Е, лепо!... Синоћ смо га и којекако утопили, ал’ де, како ћеш га вечерас извући?... Па влажан чамац!... Мрка ноћ!... Хладан ветар!... Па онда још: „Веслај, Порфирије!...“ „На крму, чича-Јанићије!...“ Да, да!...
ЈАЊА: Хајд’, хајд’, хајд’!... Сад, Раде, сад!...
(Јања и Порфирије одлазе.)
РАДАК: Смркло се већ,
И студен ветар тамо с планине
Подмукло хуји, кô харамија
Што се прикрада двору нечијем,
Застајкујући дахом дивијим,
Призива тајно таму поноћну
И чека тренут свога напада...
Али и груди реке студене
У јарости се својој надимљу,
Осећајући борбу страхотну
Што ће са хуком ветра студеног
Још ове кобне ноћи водити...
ЈАЊА (иза бине на обали): Конопац хватај!...
Вуци, дртино!
Шта чекаш? Ради!... Сад, Раде, сад!
ПОРФИРИЈЕ (иза бине): Шта вичеш тако, као да си помахнитао?... А тако ми светога Алимпија, ти си свему баш главом крив!...
ЈАЊА (иза бине): Тај влажан песак грћи лопатом!
Бацај конопац!... Сад, Раде, сад!
РАДАК: Лопови једни!
Ви’ш како раде кад је насилу,
Кад ханџар сева више темена,
Животу претећ, цепа ветрове;
Е, онда свега можеш добити!... (Виче.)
Скелеџија, жури се!... Време пролази!
ЈАЊА: Сад, Раде, сад!
Још мало нагни!... Тако!... Загази,
Те боље опри, не би л’ дотерô
Ту другу полу ближе обали!
Напоље песак!... Сад, Раде, сад!...
РАДАК (меће дрва на ватру): Све већма дува, небо се тушти
Кô бледо чело краља љутитог
Коме је земља мирна вечито,
Ал’ поданици све бунтовници
Што с дреком жељом иду престолу,
О некаквоме праву сањајућ,
Чизмама газе ткиво дебело,
Испреплетано златном основом
Што се по двора трему пространом
Раскошно шири, широм простире!...
„Неблагодарни!...“ Грми с престола,
Баш као неба тешке сводове
Кад дивљом снагом вихор задрма:
„С пољана мојих плодом пшеничним
Сељачке крви пород прљави
До изобиља гладни храните!...
А белог стада мирни чопори
По ливадама мојим пландују,
Да своје руно вама поклоне!...
Није ли доста... о, бунтовници?
Бунтовне крви гадан породе,
Шта хоћеш више?...“ И војска јури,
Као освета гнева краљева,
По јадној земљи пустош простире,
До просијачког штапа доводи
Несрећну децу целог народа...
ЈАЊА (иза бине): Извуци коноп!
Сад га за оно дрво окачи,
Како га не би ветар предао
Валима мутним бесног Дунава!...
Ала је страшна ноћ!... Сад, Раде, сад!...
Опреми весла!... Даске намештај,
Како ће људи згодно седети.
Ха, тако!... Сад смо готови!...
ПОРФИРИЈЕ (излазећи на видело, а за њим иде Јања): Готови, ја!... Али не ти, моја ће грбина памтити како смо једанпут чамац песком пунили да се утопи, па после како су хајдуци дошли, па како смо га вадили... Ала, чича-Јанићије, неће ли те ђаво натентати да ми још једанпут заповедиш: „Дела, момче, да утопимо чамац!“ А тако се не звао именом светога Порфирија, ако те уочи саме месопусне недеље не бацим у мутно Дунаво, па нека онда раци твојим поганим месом покладују!...
ЈАЊА: ’Ма, ћути, бедо!...
Што си се, врага, тако напсио?...
ПОРФИРИЈЕ: „Ћути!“... Како да ћутим, бре?
(долазе обојица близу ватре.)
РАДАК: Сад се огрејте,
Исуш’те мало мокре хаљине.
Ноћас ће бити посла озбиља!
Биће: потегни, вуци, настави,
Са једним брегом други састави!
ЈАЊА: О, тешко мени!... Па каква црна ноћ!
РАДАК: А ти, момче,
Би л’ мало цујке сркнô, уморен?
ПОРФИРИЈЕ: Да ти је наздравље!... А баш би после оваквих мука лепо пристајала!... Е, да ми се откуда истекар родити! А волео бих ма у којој цркви на ватру звонити, него у овога звекана служити!...
РАДАК (пружа му пљоску): Напиј се, момче,
Добро ће бити после умора.
ПОРФИРИЈЕ (прима пљоску, крсти се и пије): Охо, хо!... Е баш је ваљана! А волим ти једанпут сркнут ове шумадинке, но три дни цевчити браничевичку шому!
РАДАК: И ти си, ваљда, из Шумадије?
ПОРФИРИЈЕ (обзире се плашљиво): А ну!... Него учиних неку штету бегу из Вучковице, те једва главу изнесох!... Само ћут’, да не опази овај погани Цинцарин, што ли је... Те се сад врзем око Дунава, кад узморам... знаш!... Пст!, неко као да долази!...
ВУК (иза бине виче): Овамоте! Хеј!... Овамо се види ватра! Бих се заклео да су наши!
РАДАК: То је Вук. (Виче.)
Овамо, Вуче!... Амо слободно,
На невољи те чека побратим,
Са живом жељом да те угледа.
Овамо, Вуче, хеј!... Иди, Порфирије,
Што можеш више дрва товари,
Нек’ лиже пламен горе у небо,
Да ми се браће сито нагледат!
ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш!
ЈАЊА (гледа на ону страну откуд се чуо глас, па говори у себи):
Но, красна браћа!
Ниједан нема лица честитог,
Сами хајдуци и упорници!
Чисто им руке гледам храпаве
Како се пуше крвљу скорашњом!
(Вук напред улази.)
Ала су страшни, боже милостив!
РАДАК: Добро ми дошô, Вуче, брате мој!
ВУК: Боље нашао!
РАДАК: И ти, Исаче, с браћом честитом,
Са бегунцима, добро дошао!
ИСАК: Добро, богами!
А трунић наде једва остаде
Да ћу те икад више видети.
ЈАЊА (у себи): Десет вампира да вас гледају —
Нека им на част очи испадну! —
Ја само да вас нисам видео!...
ВУК: Два, три ли сата беше по поноћи; киша и мрак, само што муње светлуцају... Већ нам стражари и капију отворише, а баба искрсну, бог је убио!... „Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине...
ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?...
БОШКО: Она, несрећна!... Није слутила
Да ће за љубав ослобођења
Избављенога сина издати!
ВУК: Несрећница!... А могли су нас Турци све као репу посећи!
ИСАК: У целом граду лом се начини:
„Ђаур! Ђаур!... У граду ђаур, бре!“...
На, све се стране грозно викало;
И сто машала часом плануше,
Узбунио се низам, п’онда ерлија,
Трче по граду као махнити;
А нико не зна куда одосмо!
ВУК: Све док им ми не показасмо трага: на последњој стражи хтедоше опалити, те кад се видех на невољи, ја потегох...
Те бог да прости Моју крџалику!...
ИСАК: Ту се сад страшна диже ломљава:
Буљуци лете с голи ножеви,
А околина града несрећног
Као да гори сва у пламену,
Иглу да видиш на тој светлости.
РАДАК: Ту, богме, беше мука одиста!
ИСАК: Те каква, Раде!
ВУК: Док се луга не докопасмо!... А, вере ми, и ту нас гонише све до мокролушких баруштина... А после престаше... Тек око Горице угледасмо два-три Турчина...
(Порфирије долази и доноси читаво бреме дрва.)
ПОРФИРИЈЕ: Да л’ да их сложим доле да ватру?
РАДАК: А ну?... Да шта?...
ПОРФИРИЈЕ: Вељу, угледаће ватру?
РАДАК: Ко?
ПОРФИРИЈЕ: Па Турци!... Рекао бих: ушли су у траг, чисто је гора од њих оживела!... Све хуји.
РАДАК: Ветар је, веруј!
Све већма хуји, гору љуљајућ,
Спушта се доле на дно Дунава,
Те песком мути страшне валове
Што се у бесу своме распињу,
О тврдо стење теме лупајућ.
ПОРФИРИЈЕ: Дабогда, Раде, ал’ ми се све чини:
Турци су!... Но да утулимо ватру?
РАДАК: Чекај још!
(Издалека се чује пушка. Јања се узврпољи и гледа да се од ватре уклони.)
ПОРФИРИЈЕ (Радаку на уши): Пази на старца!... Њин је...
РАДАК (Јањи): Ту ти је смрт!
Корак да ниси један макао!
ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.)
Три су се смрти грозно сложиле:
Једно су Турци, хајдуци друго.
А десет лета чека Дунаво
Да ми са ветром страшну кончину
Обали немој хучно открије...
(Главаш са Хаџи-Проданом долази)
ГЛАВАШ: Е, добро кад сте ту!
А већ сам о злу неком мислио
И слутио сам какву несрећу.
Ал’, хвала богу!... Је л’ спреман чамац?...
РАДАК: Спремно је све.
ГЛАВАШ (гледа по гомили бегунаца): А, Ђенадије!...
Оче!
ЂЕНАДИЈЕ: Главашу храбри,
За крв сам своју продô благослов!
Ал’ благосиљат ако узмогне
Све што ме јоште чини човеком:
Мишице снага, разум, и душа,
И срца мога поштен умишљај,
Све нек’ је с тобом... И бог са сином
Ког сам за живот срамно продао!
ГЛАВАШ: Ано, дете,
Ено те гледа девер старији!
(Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.)
Но, Бошко,
Сад сеја неће више кукати!
Ако тек везир сузу не пусти,
Јер си му много био у вољи?...
(Издалека се чује и друга пушка.)
То је већ друга!... Чусте ли прву, ви?
РАДАК: Чусмо је сви!
ГЛАВАШ: Па шта чекате?
Радаче, с Вуком брже за њима!
За леђа зађ’те псима поганим,
А после вашег трећег пламена
Ја ћу с Проданом од’вуд напасти;
Па нека их је равно стотина,
У мрак ће прнут слепи мишеви...
(Вук и Радак одлазе.)
О, тужна земљо, пука чемера!
Безглавно робље, јадан народе!
Тако се вуци гором вијају,
Као што Турци српске синове,
До гудурама мрачним лутајућ,
У неситоме траже беснилу
Да турској ћуди лепо угоде:
На точку ломећ младе удове.
Слушају деца аваз самртни,
Па се мукама смеју весели;
А седе главе ногом гурају,
Или на оштар колац натичу,
За грозан пример јадном народу!
ХАЏИЈА: Грозно, Станоје!...
Па још кад чујеш увом сопственим
Мудраца наших тајне зборове
Што кришом воде по манастири,
Метанишући пред иконама
Унакаженом руком невештом:
„Јест, бунтовник је!...“ веле пакосно
За сваког оног што се десницом
Гараве пушке смело машио.
„Бунтовник грозан!...“ А зашто?... Ево!
Осмелио се човек згазити
На тежак колут ланца рђавог.
„Гвожђе ме тишти!...“ То што је рекô,
Заслужио је давно вешала!
„Синџир ме мори! Груди прснуше!
Ил’ скидај с врата ђердан гвоздени,
Ил’ цркох, човек, мучећ болове,
Или ћу гвожђа тврду карику
О глатко чело лупат тирана,
Све док ми срцу лакше не буде!...“
То што је, можда, само мислио,
Ил’ се изланô пред шпијунима:
„Заслужио је давно вешала!“
(Издалека се чује пушкарање.)
Ха, тако, момци! Тако, делије,
Што има крви, нек’ се пролије,
Што има зала, нек’ се покоси,
А гавран месо нека односи!...
(Потпрашује пушку. Пушкарање траје.)
ГЛАВАШ: Хајде, Хаџијо!
Ти побратиме бољег времена,
А носиоче новог бремена,
Што ти столећа нарав сурова
На мушка леђа грозно товари,
Не питајући старе године
Хоће ли века терет страхотан
Помолит кости снаге старачке...
ХАЏИЈА: Хајд’ напред само!
Овакви часи груди надимљу,
А крв ће њима терет лакшати
Што ми на теме баца судбина!
(Главаш с Хаџијом одлази. Чује се споља поновљено пушкарање.)
ЂЕНАДИЈЕ: О, боже силан!
Милостив творче свију народа!
Невидан штите робља несрећног!
Императоре свију светова
Што из недара зрачне одежде
Громове вадиш правде вечите,
Те њима рушиш тврде палате
У којима се роје грехови
Из гадних рана бесомучника,
Тирана бесних!... Боже једини!
Од отпадника вере Христове
Ако си икад примô молитву,
То прими сада!... Од бедног робља
Најбеднији те моли, господе,
Скрушеним срцем груди немоћних.
Победу даруј!... Не нама, оче!
Но сјајна рука правде вечите
Нека понесе венец победе!
(Вук долази сасвим поремећен, цев од пушке у рукама, кундак навише, вес запао, гуњче раздрљено итд)
ВУК: Амин, попе!... Ал’ сад се жур’те да што брже до чамца доспете, може и друга потера доћи... То нико не зна, а, богме, ту ти не помаже молитва!... Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!... Попо, снаша-Ано, Бошко, хајд’. хајд’, хајд’!
(Сви одлазе.)
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|