Stanoje Glavaš/Treći akt
| ←Drugi akt | Treći akt Pisac: Đura Jakšić Stanoje Glavaš |
Četvrti akt→ |
GLAVAŠ: Isače, brate!
Moj dobar druže, dobro došao!
Pa kako tamo po tiraniji?...
ISAK: Robovi ćute,
A tvrdi kamen nema pozdrava.
GLAVAŠ: Jesi li redom sve obišao?
ISAK: Sve!
Kroz pukoti sam zida debelog,
Gde ključa nisam mogô dobiti
Gledao njine blede obraze
Na kojima je strašna očaja
Duboke brazde urezivala;
A nagog tela jadne ritice,
Istruhle davno, u zakrpama,
Sisahu vlagu mračne tamnice
Da nezdrav trulež memle bazdljive
Na bolno telo lakše prenose.
SPASENIJA: Siroti!
A brata moga jesi l’ video?
ISAK: O, divna ženo!
Da kažem: „Nisam“, ja bih lagao;
A: „Video sam“... O, gospo, gospo!
Blago onima koji ne vide!...
SPASENIJA: Vidô si, dakle, svojim očima
Upale oči roba nesrećnog?
Pa nemoj štedet srce sestrino,
Opiši verno muke njegove,
Da i Stanoje živo oseti
Bolova mojih sliku žalosnu!
ISAK: Mesto prozora, uske mazgale
Pokazaše mi roba skrušenog:
U tomrukama noge sklještene,
A suve ruke beše skrstio
Na tvrde kosti svoga kolena;
Glava klonula... Tek kad me vide,
Umorno diže mutne zenice,
Posle ih spusti... ali plašljivo
Kô da se biča boji nečijeg.
SPASENIJA: Što otrovani šiba krajevi
Po tankoj krvi roblja nesrećnog,
Dokle bezumlje tešku koprenu
Na čula baci žrtve klonule...
GLAVAŠ: A jesi l’ negde video
Časnoga oca, sedog Pajsija?...
ISAK: Video,
Ali ne više među živima!
Na bedemu se laki vetrovi
Sa sedom bradom tiho igraju,
Kao da misle mahom studenim
Sedoga starca opet buditi...
Poneku čavku vidiš garavu
Gde gustom maglom grakće hrapavo
I mudro kuša oči upale:
„Mrtav je, mrtav!“ trulež kazuje
Što i svečeva moći nemoćne
Sa nečistotom puni smrdljivom...
GLAVAŠ: A Đenadije?
ISAK: Poturčio se,
I Prodanova lepa snajica
To isto s njime juče učini!
Ona mi reče da ne dangubim,
Nego što brže da ih izbavljam,
A ključeve će sama spremiti...
GLAVAŠ: Izneveriće,
Kad je i Hristu svome nevera!
ISAK: Neće!
GLAVAŠ: Dobro, Isače; ti kad veruješ,
A ti se s Vukom danas preruši.
Kakav ćeš oblik na se staviti?
Prema potrebi gledaj, udesi!
Kô derviš, hodža?... Il’ ako misliš
Prosijak da će bolje pristati,
Ti torbu o vrat, štaku pod paz’o,
Pa putuj, brale!... Samo pohitaj!
Znaš da je Radak dole na skeli,
Da za Prodana sprema prelazak,
Pa zato hitno svršuj posao!
Ako je možno, još druge noći;
Svaki čas može Hadžija doći...
SPASENIJA: Brata mi pazi,
Ne daj krvniku da ga obrani,
Ako do loma dođe s tirani... (Svi odlaze.)
RADAK: Jeste, od njega.
I on te glavom lepo pozdravlja
Da ga sa jednim čamcem dočekaš.
Mogu nam gosti doći odnekud,
Pa, bo’me, gledaj da je spremljeno!...
JANjA (u sebi): Ovo je gorak hleb!... Proklet zalogaj
Što ga na danu čovek današnjem
Sa znojem lica svog zarađuje!
Muselim jedno, hajduci drugo!
Muselim viče: „Ana i sana!
Ako i jedan ovud prebegne,
Sa svojom plaćaš glavu njegovu!“
A Stanoje me lepo pozdravlja,
A taj će lepi pozdrav značiti:
„Sa nožem ću te svega iseći
Ako ti čamac spreman ne bude
Da ove mrazne noći prevoziš —
Danju se kriju kao krtice —
Ubice, možda, i buntovnike
Što i na samog cara ustaju!“
Pa kud ću ja?... (Glasno.)
De, što da činim?
U varoši se skela opravlja,
Jedan je čamac sasvim potopljen,
Eno, Radače, sam se uveri:
Iz vode kljun mu jedva nazireš;
A drugi puknut do polovine
Tri dana čeka da se opravi.
Bar da sam znao.
RADAK: Bar da si znao?... Kô da ne vidiš
Da Turci dižu hajku pustošnu
Protiv života svakog Srbina
I da ih gone kao zverove
Po planinama zemlje nesrećne?
I ti se vajkaš: da znao nisi!
Bre, čamac amo, kugo pogana,
Dok nisam noža britkom oštricom
Od tvoje glave tikvu dubao,
I, zapušiv joj šuplje prodore
Sa mekom kožom tvoje mešine,
Za plivanje je lako spremio,
Te ću je tako, kao igračku,
Privezat za pâs starom Hadžiji:
„Sad plivaj, Hadžo, hladnim Dunavom,
Kod ove sprave nećeš tonuti!...“
JANjA: O, teško meni!
O, smiluj mi se, Rade, nesrećnom!
RADAK: Ja čamac hoću:
Glavu il’ čamac!... Ili oboje!
JANjA: Al’ je utopljen!... Drugi je puknut,
Opravku čeka već treći dan.
RADAK: Onaj iz vode lepo izvadi,
Te ga ispolcem čisto ispljuskaj!
JANjA: Al’ je utopljen!
Sasvim utopljen!... Na dnu Dunava!
I pesak ga je već zaronio!...
Ako si ikad bogu verovô,
Veruj mi, Rade, da je utopljen. (Klekne pred njime.)
RADAK: Ne benavi se, beno matora,
Već čamac daj!
JANjA: Al’ je utopljen!... Sasvim zaronjen!
Od njeg’ ni đavo nema pomoći!
RADAK: Kô da vas ne znam ja!
Tu čivitarsku, kaišarsku krv!
Kol’ko da nađeš zgodan izgovor,
Svu dragu noć si konjski radio
Da sopstven čamac vodom napuniš.
„Pa eto, vid’te!... Nema čamca!
A ja bih drage volje vozio!...“
E, he, ta znam te ja!
JANjA (u sebi): Ko mu je, opet, to potkazao?
A odista sam, ’nako uplašen,
Do mrke noći juče radio,
Da ga bez štete kako utopim.
A sad?... (Glasno.)
Smiluj se, Rade!
Daske su, vidiš, same istruhle;
A onaj puknut, što je napolju,
Njega su zimus sante razbile,
A njim sam vaše ljude vozio —
Pa jesam li ja kriv?
RADAK: Na posô, kažem!... Traži ispolac!
Ispljuskaj čamac!... Pesak napolje!...
(Maša se za nož.)
Svaki je trenut danas godina.
Na posô brže, leka lopužo! (Vitla golim nožem po vazduhu.)
JANjA: Sad... sad... sad!
Samo da zovnem momka u pomoć.
Porfirije, he, ej!... Sad, Rade, sad!
Ta skloni noža britku oštricu,
Da lakše dahnem!...
Porfirije, he, ej!...
Sad, Rade, sad!...
RADAK: Tako te hoću, stara čivijo! (Tura nož u korice.)
JANjA: Bolje da se i nisam rodio,
Neg’ ova muka!... Eno i momka!
Sad, Rade, sad! (Porfirije dolazi.)
PORFIRIJE: A što se dereš toliko, he?
JANjA: Vuci iz vode čamac napolje!
Ispolci gde su, da ga očistiš?
Na posô brže!... Sad, Rade, sad!
PORFIRIJE: A lepo sam te svetovao: ne topi čamca, čiča Janićije!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što izvlačiti!... Aja!... I sve baš da mora onako bit kao što ti zapovedaš!... Kao da si ti najpametniji! I kao da se niko neće tvome marifetluku dosetit!... E, lepo!... Sinoć smo ga i kojekako utopili, al’ de, kako ćeš ga večeras izvući?... Pa vlažan čamac!... Mrka noć!... Hladan vetar!... Pa onda još: „Veslaj, Porfirije!...“ „Na krmu, čiča-Janićije!...“ Da, da!...
JANjA: Hajd’, hajd’, hajd’!... Sad, Rade, sad!...
(Janja i Porfirije odlaze.)
RADAK: Smrklo se već,
I studen vetar tamo s planine
Podmuklo huji, kô haramija
Što se prikrada dvoru nečijem,
Zastajkujući dahom divijim,
Priziva tajno tamu ponoćnu
I čeka trenut svoga napada...
Ali i grudi reke studene
U jarosti se svojoj nadimlju,
Osećajući borbu strahotnu
Što će sa hukom vetra studenog
Još ove kobne noći voditi...
JANjA (iza bine na obali): Konopac hvataj!...
Vuci, drtino!
Šta čekaš? Radi!... Sad, Rade, sad!
PORFIRIJE (iza bine): Šta vičeš tako, kao da si pomahnitao?... A tako mi svetoga Alimpija, ti si svemu baš glavom kriv!...
JANjA (iza bine): Taj vlažan pesak grći lopatom!
Bacaj konopac!... Sad, Rade, sad!
RADAK: Lopovi jedni!
Vi’š kako rade kad je nasilu,
Kad handžar seva više temena,
Životu preteć, cepa vetrove;
E, onda svega možeš dobiti!... (Viče.)
Skeledžija, žuri se!... Vreme prolazi!
JANjA: Sad, Rade, sad!
Još malo nagni!... Tako!... Zagazi,
Te bolje opri, ne bi l’ doterô
Tu drugu polu bliže obali!
Napolje pesak!... Sad, Rade, sad!...
RADAK (meće drva na vatru): Sve većma duva, nebo se tušti
Kô bledo čelo kralja ljutitog
Kome je zemlja mirna večito,
Al’ podanici sve buntovnici
Što s drekom željom idu prestolu,
O nekakvome pravu sanjajuć,
Čizmama gaze tkivo debelo,
Isprepletano zlatnom osnovom
Što se po dvora tremu prostranom
Raskošno širi, širom prostire!...
„Neblagodarni!...“ Grmi s prestola,
Baš kao neba teške svodove
Kad divljom snagom vihor zadrma:
„S poljana mojih plodom pšeničnim
Seljačke krvi porod prljavi
Do izobilja gladni hranite!...
A belog stada mirni čopori
Po livadama mojim planduju,
Da svoje runo vama poklone!...
Nije li dosta... o, buntovnici?
Buntovne krvi gadan porode,
Šta hoćeš više?...“ I vojska juri,
Kao osveta gneva kraljeva,
Po jadnoj zemlji pustoš prostire,
Do prosijačkog štapa dovodi
Nesrećnu decu celog naroda...
JANjA (iza bine): Izvuci konop!
Sad ga za ono drvo okači,
Kako ga ne bi vetar predao
Valima mutnim besnog Dunava!...
Ala je strašna noć!... Sad, Rade, sad!...
Opremi vesla!... Daske nameštaj,
Kako će ljudi zgodno sedeti.
Ha, tako!... Sad smo gotovi!...
PORFIRIJE (izlazeći na videlo, a za njim ide Janja): Gotovi, ja!... Ali ne ti, moja će grbina pamtiti kako smo jedanput čamac peskom punili da se utopi, pa posle kako su hajduci došli, pa kako smo ga vadili... Ala, čiča-Janićije, neće li te đavo natentati da mi još jedanput zapovediš: „Dela, momče, da utopimo čamac!“ A tako se ne zvao imenom svetoga Porfirija, ako te uoči same mesopusne nedelje ne bacim u mutno Dunavo, pa neka onda raci tvojim poganim mesom pokladuju!...
JANjA: ’Ma, ćuti, bedo!...
Što si se, vraga, tako napsio?...
PORFIRIJE: „Ćuti!“... Kako da ćutim, bre?
(dolaze obojica blizu vatre.)
RADAK: Sad se ogrejte,
Isuš’te malo mokre haljine.
Noćas će biti posla ozbilja!
Biće: potegni, vuci, nastavi,
Sa jednim bregom drugi sastavi!
JANjA: O, teško meni!... Pa kakva crna noć!
RADAK: A ti, momče,
Bi l’ malo cujke srknô, umoren?
PORFIRIJE: Da ti je nazdravlje!... A baš bi posle ovakvih muka lepo pristajala!... E, da mi se otkuda istekar roditi! A voleo bih ma u kojoj crkvi na vatru zvoniti, nego u ovoga zvekana služiti!...
RADAK (pruža mu pljosku): Napij se, momče,
Dobro će biti posle umora.
PORFIRIJE (prima pljosku, krsti se i pije): Oho, ho!... E baš je valjana! A volim ti jedanput srknut ove šumadinke, no tri dni cevčiti braničevičku šomu!
RADAK: I ti si, valjda, iz Šumadije?
PORFIRIJE (obzire se plašljivo): A nu!... Nego učinih neku štetu begu iz Vučkovice, te jedva glavu iznesoh!... Samo ćut’, da ne opazi ovaj pogani Cincarin, što li je... Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!...
VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši!
RADAK: To je Vuk. (Viče.)
Ovamo, Vuče!... Amo slobodno,
Na nevolji te čeka pobratim,
Sa živom željom da te ugleda.
Ovamo, Vuče, hej!... Idi, Porfirije,
Što možeš više drva tovari,
Nek’ liže plamen gore u nebo,
Da mi se braće sito nagledat!
PORFIRIJE: Sad ću ja sa drvima!... Dok treneš!
JANjA (gleda na onu stranu otkud se čuo glas, pa govori u sebi):
No, krasna braća!
Nijedan nema lica čestitog,
Sami hajduci i upornici!
Čisto im ruke gledam hrapave
Kako se puše krvlju skorašnjom!
(Vuk napred ulazi.)
Ala su strašni, bože milostiv!
RADAK: Dobro mi došô, Vuče, brate moj!
VUK: Bolje našao!
RADAK: I ti, Isače, s braćom čestitom,
Sa beguncima, dobro došao!
ISAK: Dobro, bogami!
A trunić nade jedva ostade
Da ću te ikad više videti.
JANjA (u sebi): Deset vampira da vas gledaju —
Neka im na čast oči ispadnu! —
Ja samo da vas nisam video!...
VUK: Dva, tri li sata beše po ponoći; kiša i mrak, samo što munje svetlucaju... Već nam stražari i kapiju otvoriše, a baba iskrsnu, bog je ubio!... „Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine...
ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?...
BOŠKO: Ona, nesrećna!... Nije slutila
Da će za ljubav oslobođenja
Izbavljenoga sina izdati!
VUK: Nesrećnica!... A mogli su nas Turci sve kao repu poseći!
ISAK: U celom gradu lom se načini:
„Đaur! Đaur!... U gradu đaur, bre!“...
Na, sve se strane grozno vikalo;
I sto mašala časom planuše,
Uzbunio se nizam, p’onda erlija,
Trče po gradu kao mahniti;
A niko ne zna kuda odosmo!
VUK: Sve dok im mi ne pokazasmo traga: na poslednjoj straži htedoše opaliti, te kad se videh na nevolji, ja potegoh...
Te bog da prosti Moju krdžaliku!...
ISAK: Tu se sad strašna diže lomljava:
Buljuci lete s goli noževi,
A okolina grada nesrećnog
Kao da gori sva u plamenu,
Iglu da vidiš na toj svetlosti.
RADAK: Tu, bogme, beše muka odista!
ISAK: Te kakva, Rade!
VUK: Dok se luga ne dokopasmo!... A, vere mi, i tu nas goniše sve do mokroluških baruština... A posle prestaše... Tek oko Gorice ugledasmo dva-tri Turčina...
(Porfirije dolazi i donosi čitavo breme drva.)
PORFIRIJE: Da l’ da ih složim dole da vatru?
RADAK: A nu?... Da šta?...
PORFIRIJE: Velju, ugledaće vatru?
RADAK: Ko?
PORFIRIJE: Pa Turci!... Rekao bih: ušli su u trag, čisto je gora od njih oživela!... Sve huji.
RADAK: Vetar je, veruj!
Sve većma huji, goru ljuljajuć,
Spušta se dole na dno Dunava,
Te peskom muti strašne valove
Što se u besu svome raspinju,
O tvrdo stenje teme lupajuć.
PORFIRIJE: Dabogda, Rade, al’ mi se sve čini:
Turci su!... No da utulimo vatru?
RADAK: Čekaj još!
(Izdaleka se čuje puška. Janja se uzvrpolji i gleda da se od vatre ukloni.)
PORFIRIJE (Radaku na uši): Pazi na starca!... Njin je...
RADAK (Janji): Tu ti je smrt!
Korak da nisi jedan makao!
JANjA: O, bože moj! (U sebi.)
Tri su se smrti grozno složile:
Jedno su Turci, hajduci drugo.
A deset leta čeka Dunavo
Da mi sa vetrom strašnu končinu
Obali nemoj hučno otkrije...
(Glavaš sa Hadži-Prodanom dolazi)
GLAVAŠ: E, dobro kad ste tu!
A već sam o zlu nekom mislio
I slutio sam kakvu nesreću.
Al’, hvala bogu!... Je l’ spreman čamac?...
RADAK: Spremno je sve.
GLAVAŠ (gleda po gomili begunaca): A, Đenadije!...
Oče!
ĐENADIJE: Glavašu hrabri,
Za krv sam svoju prodô blagoslov!
Al’ blagosiljat ako uzmogne
Sve što me jošte čini čovekom:
Mišice snaga, razum, i duša,
I srca moga pošten umišljaj,
Sve nek’ je s tobom... I bog sa sinom
Kog sam za život sramno prodao!
GLAVAŠ: Ano, dete,
Eno te gleda dever stariji!
(Ana ljubi Hadžiju u ruku, a on nju u teme.)
No, Boško,
Sad seja neće više kukati!
Ako tek vezir suzu ne pusti,
Jer si mu mnogo bio u volji?...
(Izdaleka se čuje i druga puška.)
To je već druga!... Čuste li prvu, vi?
RADAK: Čusmo je svi!
GLAVAŠ: Pa šta čekate?
Radače, s Vukom brže za njima!
Za leđa zađ’te psima poganim,
A posle vašeg trećeg plamena
Ja ću s Prodanom od’vud napasti;
Pa neka ih je ravno stotina,
U mrak će prnut slepi miševi...
(Vuk i Radak odlaze.)
O, tužna zemljo, puka čemera!
Bezglavno roblje, jadan narode!
Tako se vuci gorom vijaju,
Kao što Turci srpske sinove,
Do gudurama mračnim lutajuć,
U nesitome traže besnilu
Da turskoj ćudi lepo ugode:
Na točku lomeć mlade udove.
Slušaju deca avaz samrtni,
Pa se mukama smeju veseli;
A sede glave nogom guraju,
Ili na oštar kolac natiču,
Za grozan primer jadnom narodu!
HADžIJA: Grozno, Stanoje!...
Pa još kad čuješ uvom sopstvenim
Mudraca naših tajne zborove
Što krišom vode po manastiri,
Metanišući pred ikonama
Unakaženom rukom neveštom:
„Jest, buntovnik je!...“ vele pakosno
Za svakog onog što se desnicom
Garave puške smelo mašio.
„Buntovnik grozan!...“ A zašto?... Evo!
Osmelio se čovek zgaziti
Na težak kolut lanca rđavog.
„Gvožđe me tišti!...“ To što je rekô,
Zaslužio je davno vešala!
„Sindžir me mori! Grudi prsnuše!
Il’ skidaj s vrata đerdan gvozdeni,
Il’ crkoh, čovek, mučeć bolove,
Ili ću gvožđa tvrdu kariku
O glatko čelo lupat tirana,
Sve dok mi srcu lakše ne bude!...“
To što je, možda, samo mislio,
Il’ se izlanô pred špijunima:
„Zaslužio je davno vešala!“
(Izdaleka se čuje puškaranje.)
Ha, tako, momci! Tako, delije,
Što ima krvi, nek’ se prolije,
Što ima zala, nek’ se pokosi,
A gavran meso neka odnosi!...
(Potprašuje pušku. Puškaranje traje.)
GLAVAŠ: Hajde, Hadžijo!
Ti pobratime boljeg vremena,
A nosioče novog bremena,
Što ti stoleća narav surova
Na muška leđa grozno tovari,
Ne pitajući stare godine
Hoće li veka teret strahotan
Pomolit kosti snage staračke...
HADžIJA: Hajd’ napred samo!
Ovakvi časi grudi nadimlju,
A krv će njima teret lakšati
Što mi na teme baca sudbina!
(Glavaš s Hadžijom odlazi. Čuje se spolja ponovljeno puškaranje.)
ĐENADIJE: O, bože silan!
Milostiv tvorče sviju naroda!
Nevidan štite roblja nesrećnog!
Imperatore sviju svetova
Što iz nedara zračne odežde
Gromove vadiš pravde večite,
Te njima rušiš tvrde palate
U kojima se roje grehovi
Iz gadnih rana besomučnika,
Tirana besnih!... Bože jedini!
Od otpadnika vere Hristove
Ako si ikad primô molitvu,
To primi sada!... Od bednog roblja
Najbedniji te moli, gospode,
Skrušenim srcem grudi nemoćnih.
Pobedu daruj!... Ne nama, oče!
No sjajna ruka pravde večite
Neka ponese venec pobede!
(Vuk dolazi sasvim poremećen, cev od puške u rukama, kundak naviše, ves zapao, gunjče razdrljeno itd)
VUK: Amin, pope!... Al’ sad se žur’te da što brže do čamca dospete, može i druga potera doći... To niko ne zna, a, bogme, tu ti ne pomaže molitva!... Hajd’ hajd’, hajd‘!... Čamac vas čeka, hajd’!... Popo, snaša-Ano, Boško, hajd’. hajd’, hajd’!
(Svi odlaze.)
Izvori
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.
|