Стана Ранковићева

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Стана Ранковићева
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Стана Ранковићева


(Ноћ. Двориште пред Ранковићевом кућом. На лијевој страни Ранковићева кућа скромна, сеоска. С десне стране кућа Стојчићева. Изнад обје куће диже се брдо, преко кога кривуда нешто шира путања. На прагу своје куће сједи Ранковић, младо бледуњаво момче, и теше некакав дирек. Пред њим стали Бумбић, Репатица и Стојчић, сеоски момци, наоружани, огрнути дугим, црним струкама.)

БУМБИЋ: Ама у какве си се мисли пустио, чојече?... Мислиш ли, зар, скидати облаке с неба, јали громове укроћавати?... Окани се беспослица, кад нијеси учевњак, и лијепо нам реци: хоћеш ли с нама?...
РАНКОВИЋ (хладно): А шта ћу ви одговиорит’?... Ја сам се мислио, мислио и најпошље смислио да не иђем. Ви хајдете и сретан ви пут, а ја ћу сиђети дома, ђе сам и сједио.
БУМБИЋ: Срамота је и брука грдна да останеш након нас. Док сва браћа устају и прифаћају за оружје да се бију за слободу и да се напију крвничке крви, ти зар да сјеђиш овђе, крај огњишта, ка’ бабетина каква? И док ни у коме другоме селу не оста брата сестри од заклетве, зар да је наше селио богом проклето и да нас један јаран изневјери? Кад друга браћа не жале ни крви, ни кућа, ни имућа, зар ми да зажалимо и да не пођемо за њима?
РАНКОВИЋ: Ако је вама омрз’о живот, па хоћете да га изгубите, елате браћо, просто ви било. Ја ви не могу то забранити... Ама ја нећу с вама!... Није глава тиква, па ако' данас разбијем једну, да шјутра купим другу.
РЕПАТИЦА: А зар је твоја скупља од нашијех? Бива си ти нешто од нас бољи и мудрији? И мислиш ли, ако не погинеш с нама, да ћеш вавијек живјети и да никада неће смрт приспјети да те покоси?...
БУМБИЋ (с подсмјехом): Или је тебе мати родила на финијем душецима, под свиленијем јорганима, ођенула те златном кошуљиом, а ’ранила те медом и шећером, па си свик’о на госпоцки живот и стога ти жао погинути?... Или ти нијесу Турци додијали, него те ка’ рођена браћа грле и љубе и на рукама носе?... Не гоне те, не пријете ти глави, не крећу ти у образ, нит’ дирају женску чељад ка’ другоме? Нијеси ли виђ’о како неки дан усред села убише Гавра Вуковића и шћер му Анђу?... Хоћемо ли чекат’ да нас све ’нако смакну?...
РАНКОВИЋ: Нека смичу кога хоће, а мене неће... Мени су добри?... Па, ако ћемио право, шта смета кад и дарну некога?... Они су аге, па им исе може, а ко је ага, ја му слуга... Зар није тако и бог наредио?... Да то није његова воља, ми би пушили на дуги чибук, миловали по десет младијех кадуна, јахали коње и пасали сабље... Ми би били аге, а они били робови и клањали нам се до земље.
БУМБИЋ: Окани се, душе ти, тога паметовања! Нијеси ти ни ђакон, ни калуђер, а ни владика, па да знаш мудроват’... Него реци: волим Турке, волим да ме они газе, него да сам себи будем господар, па ћемо ти томе лакше свјероват’...
РАНКОВИЋ: Па нека ме газе... Да ме не газе они, газио би неко други, па сведно ми је...
РЕПАТИЦА (Бумбићу): Остави, брате, тога калуђера. Залуђу ти је глухоме говорити. Нек’ остане на дому и нека буде турски коњ кад хоће. Драг му је самар, па ето му га, нека га носи!
БУМБИЋ: Ама вољео би ја да смо заједно и да нам не остане ни један... Наше је село одувијек знано са добра гласа и свијетла образа, па сада, бива, то да изгуби због једнога и да остане за укорбу?
РАНКОВИЋ: Божија ви вјера, с мене ви га изгубити нећете. Јали један чојек био, јали не био, сведно је... Једна ласта не чини прољеће.
БУМБИЋ (гледа га): Е добро, нек’ је и тако!... Ама реци ми кога жалиш толико?... Од рода данас немаш никога, до једну сестру. А ја остављам и мајку и двоје нејакијех црвића с њоме, што јиој више одмажу него помажу, а нит’ имају соли ни хљеба у кући...
РЕПАТИЦА: И ја остављам сестру и матер. Волим, вјере ми, да обје од глади умру, јали да и’ Турци коњима прегазе, него да изостанем иза дружине и да обручим и село и себе.
РАНКОВИЋ: Вама је лакше, јер их имате више... Ама у мене је једна једита сестра, па шта ћу с њоме? Хоћу ли је одвести у шуму, међу дубове, па је објесити о једноме?
РЕПАТИЦА: Ено јој моје колибе, па нек’ иђе у њу ка’ у своју... Заклећу матер мојом љубави, а сестру мојијем животом, да је гледају боље него мене. Па ако ти је и то мало, а ја ћу и’ проклети, да је дворе ка’ робиње...
РАНКОВИЋ (слегне раменима): Ја опет нећу.
БУМБИЋ: Нећеш?
РАНКОВИЋ: Нећу.
СТОЈЧИЋ (плане): Па и не требаш нам!... Оставите, браћо, страшљивога зеца, нека у јами скапава док му пашчад пасјим зубима не искидају погано месо!
РАНКОВИЋ (устане): Па пустите ме, оканите ме се! Ја вас нијесам ни звао!... Што ћу ви ја?... Нијесам ја Краљевић Марко, па да побијем по' стотину Турака... Од мене ви нема фајде, па кренуо јали не кренуо!... (Оде у кућу.)
РЕПАТИЦА: Нека остане, не дирајте га!... Боље да пазимо на се, па да са осталтом дружином у име божије крећемо на пут... Немамо више рашта чекати...
БУМБИЋ: Нека, јадан; причекаћемо нашу чељад док нам донесу брашенице. Треба нам се с њима и опростити, јер ја, ваистину, нећу на пут без њихова благослова. Ако погинем у боју, лакше ће ми бит’ кад знам да су ми ’простили.
СТОЈЧИЋ: А ја ти се немам с киме ни праштати, ни љубити. Што имам руха, то је на мени, а што имам круха, то је у мени!... Још се само рачуна моја ено она кућа, што ми оставише стари, да се у њој скрасим. Сад ће и она остати Турцима...
БУМБИЋ: Опет ћеш јој се вратити, ако бог да!...
СТОЈЧИЋ: Никада, брате!... Слути ми се нешто да никад више овђе крнчит’ нећу... А и не треба ми ни кућа ни кућиште!... Кад живот носим у ватру, треба и овђе ватру оставити... (Уљезе у кућу и врати се са запаљеном гламњом.) Овако ћу ја! (Баци гламњу на кров, који почиње горити.) Овако, овако!... Нека гори, пуста, нека изгори до темеља!...
РЕПАТИЦА: Шта учини, болан?
СТОЈЧИЋ: Ништа. ’вако је учинило још триста људи, па што не би’ и ја!... Ако погинем у боју, нека ми поган не погани прага! (Кров гори и почне обасјавати двориште.) Видите ли, погледајте како се свијетли! Зар није боље ’вако? ... (Пламен све виши. Кућа гори, праска.) Чујете ли како пламен пјева?... Да је Божић, лијепа би, вјере ми, била ватра за бадњака!...
(Из села чује се велика граја и гласови: Ватра! Ђе? Шта гори?)
СТОЈЧИЋ (дозивље): Ходите, ходите, браћо, и гледајте! (Долазе до тридесет млађих и старијих сељака. Сви млађи су наоружани, огрнути струкама.) Ама нико нека се не усуди да трне. Ноћас се крећем са дружином на пут, па хоћу пут да освијетлим!...
(Долази до двадесет старијих и млађих жена и дјевојака. Све носе торбе, тикве водене и чутуре.)
БУМБИЋ (излазећи им у сусрет): Зар ви готове?
СТАНИЋЕВА (висока, наочита плавојка): Одавно.
БУМБИЋ: А ми баш шћасмо крећати...
СТАНИЋЕВА: А ђе ви је Ранковић?
БУМБИЋ (одмахне руком): Остави га.
СТАНИЋЕВА (живље): Шта је?... Ђе је он?
БУМБИЋ: Боји се момак крви, боји се баја, па остаде да кућу чува ка’ јунак и јуначки син! (Смијех унаоколо. Станићева остане заципљена. Момци и дјевојке мијешају се и сашаптавају.)
БАБА МАРА (мала, погрбљена старица, са штапом у руци, приступа Бумбићу): Ево ти, синко, понешто трошка!... (Дријеши стару, прљаву крпицу и вади новаца.) Нек ти се нађе ... Штедила сам читава вијека да ми остане за црнијех дана, а сад ето теби...
БУМБИЋ: А ти, мајко, зар да останеш празнијех шака? Све да ти однесем?
БАБА МАРА (гурка му новце у руку силом): Не треба мени!... Нећу... Не треба ми... Ја ћу наћ’ себи... ја имам... (Брже.) Знаш, уштедила сам још толико’...
БУМБИЋ: Фала ти, мајко! (Љуби је у руку и сашаптава се с њоме.)
РЕПАТИЦА (у разговору са Гашићевом, маленом, мршавом дјевојком): И нека знадеш: пази ми се добро! Чувај образ и поштење и чувај заклетву, јер ако преврнеш вјером божијом и погледаш на другога, убиће те вјера божија и претвориће те у ледени камен, па ћеш стајати док је свијета и вијека, да се вас свијет бручи са тобом.
ГАШИЋЕВА: Ако икад' другога погледала, да бог ђа ми очи искапале и не имала их. Ако са другијем ријечи милосне проговорила, да баг да ми се уста скаменила, па занијемила занавијек!...
РЕПАТИЦЕ (окрене се сестри): Збогом, сестро!... Чувај ми матер и немој је, под старос’, уцвијелити, па да зажали јали на те, јали на ме!... (Загрли се с њоме. Почињу се и остали грлити и љубити. Неки плачу.)
БАБА МАРА (грли Бумбића): Сретан ти пут био, синко. (Љуби га.) Да бог да био мајчин Обилић! (Окрене се у страну и зајеца.)
СТОЈЧИЋ: Збогом ми остајте сви!... Збогом пуста кућо!
(Крену путањом, уз брдо, пјевајући:

     Збогом кућо, збогом завичају,
     Никада нас више виђет нећеш,
     Сестре драге, ви нас не чекајте,
     Вјерне љубе, ви се удавајте,
     Миле мајке, ви се не надајте!

Из куће Стојчићеве сукне пламен и, са хуком и праском, сруши се кров ... Усташи, на брду, умотавају се јаче у струке и, вичући пошљедње збогом, ишчезавају. Сељаци и сељанке, оборених глава, разилазе се. Остају само три дјевојке: Репатичина, Гашићева и Станићева.)
СТАНИЋЕВА (замишљена): Одоше?
РЕПАТИЧИНА: Сретан им пут!
СТАНИЋЕВА: И ја велим: сретан им пут! Барем су отишли свијетла образа ка’ соколови.
РЕПАТИЧИНА: Барем сад знам да имам правога брата, а не рђу, кукавца, никоговића.
ГАШИЋЕВА: А мени до неба жао што баш у нашеме селу остаде и кукавац и рђа и погановић... Хоће нам се свак одсада ругати е нас он брани од Турака.
РЕПАТИЧИНА: Ранковић зар?
ГАШИЋЕВА: Он баци образ под ноге и пљуну на њ. Ранковић досада, а Бранковић одсада, црн му образ данас и вавијек, пред богом и пред људима.
РЕПАТИЧИНА (Станићевој): И ти га, јадна, замиловала?
ГАШИЋЕВА: И рече како ти је драг.
СТАНИЋЕВА (плане): Нећу говорит’ о ономе што је било, а што сада није. Он ми је био дражи од свега свијета, срце и душа, и живот ми, и све!... Његовијем сам животом живјела, његовом сам душом дисала! Њега сам у ноћи снијевала, а о њему у дану мислила... Ама то је било док сам га цијенила за момка, за мушка ... А данас видим да није ни жена, јер и жена може имат’ срце јуначко и српско, а он га нема!...
РЕПАТИЧИНА: Ама ти си му се заклела, а знаш каква је заклетва и казна божија...
СТАНИЋЕВА: Ако сам се заклела, и згазићу и бог ће ми ’простити. Гријех би био голем када би’ пошла за онакога женскоњу и вољела би’ бити кадуна, Швабица, Чифутка, него његова жена!...
РЕПАТИЧИНА: И ја мислим тако... Колико си ми била драга досађа, стотину си ми пута дража одсада, због тијех ријечи.
ГАШИЋЕВА: А нећемо га оставити с миром!
РЕПАТИЧИНА: Гонићемо га ка’ ђаволи!
ГАШИЋЕВА: Сваки дан ћемо га ружити!
РЕПАТИЧИНА: И у пјесму ћемо га скнадити!...
СВЕ ТРИ: Оћераћемо га у друго село!
(Стана Ранковићева, здрава, кршна дјевојка, укаже се на својим вратима, држећи у руци кабао за воду.)
ГАШИЋЕВА: Шутите, ево Стане ...
СТАНА (излази): А зар ви овђе?
(Све три шуте.)
СТАНА: Ста ви је... Сто сте занијемиле?... Зар н’ умијете говорити?...
СТАНИЋЕВА: А рашта ћемо ти говорити кад си данас друкчија од нас?
СТАНА: У чему сам друкчија? Ста сам коме учинила?
СТАНИЋЕВА: Сто ти нијеси, учинио ти је брат... Не смије момак да узме пушку, па да лијепо, са браћом, крв пролијева, нег’ ост’о дома да те преслицом одбрани од зулумћара. (Засмију се све.)
РЕПАТИЧИНА: А какав брат, така и сестра!... Нити ми више требамо теби, ни ти нама! (Пођу.)
СТАНА (стане им на пут): Тако ви бога, јесте ли при свијести?... Зар смо се јуче познале, зар смо од јуче јаранице?
СТАНИЋЕВА: Биле, само биле ...
СТАНА: Зар нијесмо живјеле ка’ сестре рођене и биле увијек зајеђно у цркви, и у колу, и на води и на радњи?... Нијесам ли ви, боне, хиљаду пута плакала у крилу чим би ме срце забољело, а нијесте ли ви мени све своје причале?...
РЕПАТИЧИНА: То све било, па прошло.
СТАНА: Па зар ме нијесте могле досад познати?
СТАНИЋЕВА: Нијесмо те могле познати, јер нијесмо ни мислиле да у теби има крви Бранковића...
СТАНА (плане): Зар Бранковића?... Зар је брат исто што и ја?
ГАШИЋЕВА: Какво једно тако и друго! (Протрче поред ње. Она остане укипљена и дуго гледа за њима. Затим хитно баци кабао и окрене кући.)
РАНКОВИЋ (излазећи из куће, сусрете се с њоме на вратима): Ђе си то била?
СТАНА: Била на злу!
РАНКОВИЋ: На злу? ... Ђе? ...
СТАНА: Сад ме почеше корити да сам од Бранковића лозе. А рашта?... Што си се ти скаменио, па с браћом својом не смијеш ићи на Турчина. Мрве мушке крви у себи немаш!...
РАНКОВИЋ: Кад би’ ја слуш’о све шта свијет говори, давно би ме нестало. У мене није толика шака да му могу зачепити уста.
СТАНА: Ама свијет говори мудро... Кад су други устали и пошли, што и ти не пођеш?...
РАНКОВИЋ: Да други почну скакати у воду, бива би требало да скачем и ја?... А рашта?... Све то може бит’ и без мене, па нека буде!... Ниђе се немој пртити ђе се без тебе може...
СТАНА (јаче): Треба да иђеш!
РАНКОВИЋ (мирно): Ја, ваистину, нећу ...
СТАНА: Треба, чујеш ли! (Грлећи га.) Тако ти млијека мајчина, тако ти гроба очина, тако ти моје љубави, хајде!
РАНКОВИЋ (извлачи се из загрљаја): Нећу...
СТАНА (стисне се уз њега још јаче, љуби га): Хајде, мој брато!... Ако има сестра брата једнога, нек јој буде барем дичан!... Немој да те свијет ружи и да нас сви криво гледају!... Немој, тако ти ја жива била!
РАНКОВИЋ (одгурне је): Џабе трошиш ријечи... Кад друге нијесам послуш’о, нећу ни тебе. Својој памети ја најволим, па за туђом нећу пристајати...
СТАНА (зајеца): Немој, болан, да нам свијет пљује на гроб мртва оца и матере... Немој да они из земље прокуну и тебе и мене... (Јаче.) Хајде, молим ти се...
РАНКОВИЋ (зачепи уши): Говори сад шта хоћеш, ја те нећу слушати.
СТАНА (погледа га): И не чуј ме кад си таки!... Остани, лези кад хоћеш!... Нико те више замолити неће!... (Оде у кућу.)
РАНКОВИЋ (Увуче руке у џепове, па подуже гледа за њом. Затим се крсти и, једнако окренут према кући, довикује јој.): Ако данас не наступи страшни суд, неће никада!... Буд ме други луд свијет нагони, туд си и ти пристала да ме ћераш у гроб... Мислиш, јаднице, да је лахко умријети ка’ попити чашу вина! А ја волим живот, волим гледати овај божији свијет и живјети мирно ка’ чојек, а не верати се по гори од немила до недрага и очекиват’ куршум у чело... Ја волим поднијет’ и грдњу, а не изгубит’ главу... Свијет ће галамити, па и престати, а главу нико повратит’ не може... (Окреће се од врата и сједа.)
РЕПАТИЧИНА, СТАНИЋЕВА и ГАШИЋЕВА (Долазе заједно, пјевајући):

     Ој соколе, наш соколе,
     Кажи нама шта те боли,
     Да понуде донесемо,
     Два ребарца од комарца,
     Двје бедрице од мушице ...

(Засмију се и опколе га са свих страна.)
СТАНИЋЕВА (баци му бошчу): Ето ти, јуначе, па припаши и поноси се ка’ прави соко и соколски син! То ти боље приличи него сабља...
РЕПАТИЧИНА (баци му варјачу): А ето ти оружја, ђа се браниш ако те Турци салете... Не треба ти бољје амајлије!... Њу зађени за опрегачу, па је виђенија од мале пушке...
ГАШИЋЕВА (баци му сукњу): А за то се, момче, заклони ако ти до љуте невоље дође.
РАНКОВИЋ (презриво их гледа): Од махните чељади паметнијему се не могу ни надати. Да не знам какве сте, љутио би’ се...
СТАНИЋЕВА: Уреди се и накити сад, па ће ти бити чист образ пред дружином. Кад си мудрији од свакога, треба да се и познајеш мимо друге.
РАНКОВИЋ (гледа је): Па и ти тако, махнита ђевојко!
СТАНИЋЕВА: И ја, и ја! До данас сам те миловала, а по данас би те клала ка’ Турчина... Нит’ ти требам, нит’ ми требаш!... Ти тражи цуру према себи, а ја ћу момка према себи...
РАНКОВИЋ: Е, ако мислиш да ће ме и то оћерати на војиску, преварила си се! ... Моја памет мени је опет најбоља и њу ћу слушати! ...
СТАНА (Обукла се у мушко рухо, узела пушку у једну, а преслицу у другу руку. Преслицу баци брату.): Ето ти, женетино, па преди кад нијеси за другога! Не дам ја да овај дом називљу Бранковића и да ме попријеко гледају... А кад ти не знаш пушку опалити, ево ја знам! (Опали. Окрене се другарицама.) Збогом остајте! (Похита уз брдо. И другарице и брат јој стали, ућутали и само блену за њом.)

1900.


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 9, страна 112-125 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.