Књигу пише Стамбојлија Салко,
Те је шаље шехер Сарајеву,
А на руке милу бабу своме:
„О мој бабо, тимaр тефтедаре!
„Проси мене Аџагијно злато, 5
„Ето мене до јесени, бабо!“
Јесен прође, црна зима дође,
А не има Стамбојлије Салка,
Настави се из Терћија Шехо,
Те препроси Аџагијно злато, 10
И препроси и дома поведе.
Уто доба Стамбојлија Салко,
Мајка сину у сусрету пође,
Јошт не рече ни: како си мајко!
Већ он рече: како ми је злато? 15
„Богме ти се, синко, преудало.“
„А за кога? моја мила мајко!“
„Ето, синко, за Терћију Шеха.“
Кад те чуо Стамбојлија Салко,
Једва чека, да му ноћца дође, 20
Он узима седефли тамбуру,
Те отиде у зелену башчу,
Ситно куца, танко попијева: .
„Моје сребро, уз кога си легло?
„Моје злато, коме си суђено?“ 25
То зачуло Аџагијно злато,
У Терћији везак везијаше,
С ђерђевом је о тле ударила,
Три тавана ногом проломила,
На четврти ногу саломила, 30
Док се Салку у крило савила.
Јошт да вели Стамбојлија Салко:
„Моје влато, хоћеш пребољети?“
Вели њему Аџагијно злато:
„Лако бих ти ногу прегорјела, 35
„Лако ногу, ал' тебе не могу,
„Нити хоћу никад' до вијека.“
Кад то чуо Стамбојлија Салко,
Узе злато за бијелу руку,
Одведе је двору бијеломе, 40
И узеје себе за љубовцу,
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 174-176.
