Knjigu piše Stambojlija Salko,
Te je šalje šeher Sarajevu,
A na ruke milu babu svome:
„O moj babo, timar teftedare!
„Prosi mene Adžagijno zlato, 5
„Eto mene do jeseni, babo!“
Jesen prođe, crna zima dođe,
A ne ima Stambojlije Salka,
Nastavi se iz Terćija Šeho,
Te preprosi Adžagijno zlato, 10
I preprosi i doma povede.
Uto doba Stambojlija Salko,
Majka sinu u susretu pođe,
Jošt ne reče ni: kako si majko!
Već on reče: kako mi je zlato? 15
„Bogme ti se, sinko, preudalo.“
„A za koga? moja mila majko!“
„Eto, sinko, za Terćiju Šeha.“
Kad te čuo Stambojlija Salko,
Jedva čeka, da mu noćca dođe, 20
On uzima sedefli tamburu,
Te otide u zelenu bašču,
Sitno kuca, tanko popijeva: .
„Moje srebro, uz koga si leglo?
„Moje zlato, kome si suđeno?“ 25
To začulo Adžagijno zlato,
U Terćiji vezak vezijaše,
S đerđevom je o tle udarila,
Tri tavana nogom prolomila,
Na četvrti nogu salomila, 30
Dok se Salku u krilo savila.
Jošt da veli Stambojlija Salko:
„Moje vlato, hoćeš preboljeti?“
Veli njemu Adžagijno zlato:
„Lako bih ti nogu pregorjela, 35
„Lako nogu, al' tebe ne mogu,
„Niti hoću nikad' do vijeka.“
Kad to čuo Stambojlija Salko,
Uze zlato za bijelu ruku,
Odvede je dvoru bijelome, 40
I uzeje sebe za ljubovcu,
Srpske narodne pjesme iz Hercegovine (ženske), za štampu ih priredio Vuk Stef. Karadžić, (Troškom narodnijeh prijatelja), u Beču, u nakladi Ane udove V. S. Karadžića, 1866., str. 174-176.
