Стамболу се врата отворише,
из Стамбола свати исходише,
изведоше Стамболку дјевојку.
Под њом браћа коње изведоше,
а братићи сајвант изнесоше. 5
Бабо јој се сајванта држаже:
— Ко је туди дјевер дјевојачки,
нек дарује на коњу дјевојику.
Док изађе дјевер Мухамеде,
посипа је жутим дукатима. 10
Чији свати, чија је дјевојка?
Сватови су Мелећхановића,
а дјевојка стамболског кадије.
Проговара стамболски кадија:
— О мој зете, Мелећхамовићу, 15
немој злато плахо миловати,
јер је злато лудо и нејако!
Поручује Мелећхановићу:
— Сково сам јој од злата бешику,
уз бешику танану робињу, 20
нек је дању у бешици љуља,
а с вечери ја ћу на десници!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 761.
