Разбоље се лијепа дјевојка,
Под прстеном, баш код своје мајке.
Књој долазе два дјевера млада,
И доносе два прстена златна:
— Болуј наша не умири снашо. 5
— Ако умрем или жива будем,
Ја се ваша називати нећу;
Ваша ме је потворила мајка,
Да сам њојзи опчарала Ранка.
А н’јесам га ниђе ни видила, 10
Него синоћ на водици 'ладној.
Самном било више дјевојака;
Свакој даде по двије јабуке,
Мени јадној само дивљакињу.
Срце му се дивљачило, 15
И кроз гору провлачило;
Ниђе мјеста не нашло,
Докле к мени не дошло.
