Српске народне песме за децу

Српске народне песме за децу. Песме злбележио Радослав Раденковић. 26/1986. бр. 3. стр. 69-73.

Др РАДОСЛАВ РАДЕНКОВИЋ: СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ

Нека ови редови буду посвећени великану српске националне културе Вуку Стефановићу Караџићу.
        писа Радослав лета 1986.

Овде је људска душа процветала, преобразила се у неки чудесан, сунчани накит; у златовез чаролије речи — за љубав новом човеку.

     Песме које овде доносимо припадају једној другој, по много чему друкчијој врсти лирског народног стваралаштва. Њима се до сада, у нас и нашој науци, није поклањало довољно пажње; недовољно су сакупљане и штампане, још мање систематизоване и проучаване. Реч је о лирским народним песмама за децу и о деци, стихованим причицама са којима су многи малишани почињали памћење, смиривали немире и страсти, наслућивали, али не и откривали, лепоту, виталност и свежину народног духа, топлину људског говора.^[1] Ова поезија заслужује много више пажње и простора, него што смо овога пута у могућности да јој пружимо. Настајала тамо, у срцу народног генија, „на лицу места", где се живот рађа из сваке травке, са олисталих грана, у гнездима белих птица — тамо где се мање зна, али поузданије мери и осећа, она је добијала за уздарје праве речи за праве ствари; развијала слух за ритам, за осмишљену игру, за вештину говора, за моћи расуђивања. Такво ковање жеженог говора није захтевало посебан напор читања, ни тегобу пута до умоказа, оно се одвијало једноставно као махање грана, таласање жита, гргорење вода — непорециво као дисање.
     Ко зна колико су пута изговорене ове речи за љубав стваране, колико сплетане, као и онај чудесан Петров плот „плетен по два прута, по два пута, по три прута по три пута," од плетива наших преткиња, смушених и крезубих баба, које, сем љубави за себе и за зајам, као да друго и нису имапе. Ко зна колико је дечака и девојчица, уз њихову мелодију, полазило у титраве, сасвим измишљене пределе, да тамо, у прозрачној белини, досања како баба сеје брашно, како се у даху поветарца њише крај Мораве крушка; како кокошка одлази на пазар, а кобила натоварена даровима стиже на кућни праг...
     Народне дечје песме нису спеване према неким априорним захтевима писане педагогије, етике и морала, али је све то садржано у њима, у непорецивој топлини и љубави, у знаку неке дубоке људске доброте, у неком вечитом тражењу и трагању за чаролијом речи и ритма. Из природе њихова садржаја, произилази да су настале да би ведро деловале на психу, па их отуда и деца радо сматрају својим. Могу их претакати у сновима да се притом не себају од мрачне неизвесности, страха и зебње. У ствари, свака песма је краћи дитирамб, јер изражава занос, усхићење, радост и љубав, а изнад свега неку исконску, гласом задичену игру. Све је у њима лепршаво, разиграно — брбљиво, ненаметљиво... Игра око предмета, игра с предметом, игра као слика која траје иза затворених очију. Сама та слика јавља се као поништавање празнине, поништавање страха, јер она се и ствара да би својим необичним складом припитомила напетост тренутка. Такав њихов ритам и уз то необична елеганција покрета, показују да у животу, у простору и времену, нема застоја: да је све само трептај, све само покрет, „све тече“, као и код величанственог, прастарог Херакпита.
     Често су се ови стихови мешали са питомином поветарца, надограђивали се цвркутом птица и жубором вода, трајапи са пуцкетањем ватре на отвореном огњишту, растакали се и расли са лепршавим гласом мајке или баке, које као да ништа друго нису хтеле, осим да им песма буде занимљива и лепа. Неугодна и мутна мрзовоља, присутна код деце после спавања, брзо је нестајала уз ритмичне и шаљиве стихове уз чију помоћ је и сан лакше долазио.
     Нема у овим песмама уобичајене људске патње која је иначе присутна у осталим врстама лирског песништва овога краја. За разлику од тога, оне нас носе у нека необична, благородна весеља. Оно што је најлепше у њима јесте звук и слика. Биле су и остале као воденица која мирно меље опори живот у бело брашно претакајуКи га у среКу, љубав и ведрину. Посматрана са те стране, ова поезија представља контраст стварном и тешком сиромаштву на које је током векова била осуђена веКина србијанских жена. У томе има неке добре тајне.
     Лирске народне песме за децу, забележене на подручју југоисточне Србије, обилују богатством различитих појединости што их је могла дати само навика мишљења и посматрања. Самосвојан рад маште носи и неке формалне рефенмане који се нису могли исплести од сирових влакана људског неука, већ на против. Те наше певаче, те „неуке" српске песмомојке, као да је вазда пратила мисао да се песник — уколико види свет као део себе, једино и може сјединити с њим.
     Један од битних момената јесте и језичка конкретизација песме односно њен филолошко-драмски опсег, или драматис извођења. Нехотимичним враћањем на њену примену, ова поезија постаје богатија у значењу, убедљивија у поруци. Такве „ванпоетске" привилегије не могу јој се одузети.
     Као и све велике ствари и ове песме су спонтане и просте. Међутим, њихова једноставност и непосредност нису из незнања, већ из неког другог и друкчијег знања. Многе од њих нису изгубиле своју свежину, није мање здрава и лековита њихова реч него када је први пут процветала. Што их више читамо и слушамо, све више се пред нама отварају неки чаробни светови који нису само дечји. Надахнуте свакодневним додиром неба и земље, оне као да су постале веза између прастарог и модерног, индивидуалног и универзалног. Зато изражавају и себе, и игру свега око себе: сунчевих зракова, грана и ветрова. Понекад се славујски оглашавају, понекад забрује и подскакују као трептај светлости преломљене преко воде.
     Када се ова поезија посматра у целини, приметно је у њој непрестано смењивање озбиљног и шаљивог, мудрог и брбљивог. Елементи комичног обично се напазе на крају песме, тамо где је и главни „удар“. Тиме се постиже већи ефекат, изазива смех и расположење. Примери који овде оносимо, довољни су да се у њима и кроз њих сагледа непресушна поетика народа. Са друге стране, песме говоре о лепоти и разноврсности српског народног стварапаштва, упућују на његова жилишта и изворишта којима се, с разлогом, тако често враћапо. Примери казују да и наши најмлађи нису били без своје поезије, да је традиција нашег песништва за децу дубља него што се понекад може помислити. Јован Јовановић-Змај — сматра се зачетником песама за децу! На жалост, данас се ове песме све мање чују. Замениле су их „неке друге игре", пластичне играчке, или „цртаћи" у којима има више насиља него ли нежности и доброте. Тако се и ова књига љубави и духовне доброте српског народа, стварана кроз векове, почиње полако затварати за сва будућа времена. Нама остаје нада да човек, у свеопштој трци за богатством, неђе остати без душе и смисла за лепим. Зато и нудимо овај златовез живога тока поезије љубави.

Напомена[уреди]

1, Моје занимање за народно стваралаштво почело је пре много година. Записивао сам прозне врсте, а поезији нисам придавао довољно пажже. Помишлаао сам да то, што данас живи у народу, није непознато. Ускоро сам се уверис да није тако. Од тридесетак песама, залисаних у селу Божиновцу, утврдио сам да су само три записане, али у другим варијантама. Када ми је Кристина Вујић, из села Плужине, за непун сат ислричала преко шездесет песама схватио сам да је стваралачки дух људи ових крајева веома богат и да такво богатство треба залисати и сачувати од заборава. За неколико година рада на терену, моја зоирка лирских народних песама нарасла је на преко хиљаду залиса.

Вршећи поделу по неком утврђеном реду, дошао сам на мисао да све песме које су везане за децу и дечји свет, издвојим у посебну целину. Тако је настао овај избор који ће, иадам се, још једном показати колико су дубока и постојана изворишта српског народног песништва.

2. Као записивач и приређивач ових песама, ништа у њима нисам мењао, сем што сам језик само делимично свео на књижевну норму пазећи да при томе сачувам свежину и изворност народног говора, али и ритам стихова.

Белешке о казивачима[уреди]

Казивачи и певачи ових песама су само жене, јер су оне и најчвршће везане за децу. Неке од њих су, можда, и аутори појединих песама а да тога и нису свесне. Када сам бележио ове песме, (од 1966. до 1969. године, ни једна казивачица није била млађа од 55 година. Витомирка Маринковић, неписмена сељанка из Белог Потока стара 69 година, казивала је песме: 1, 2. 3. 4, Јована Стевановић, из Галибабинца, неписмена, стара 66 година, казивала је: 6 7, 8, 10, 12, 14, 15: Јевремка Миловановић, нелисмена сељанка из Давидовца стара 89 година, казивала је песме под бројевима: 9, 11, 13, 16. 17, 18. 22. 23. Даница Илић сељанка из Орљана, скоро неписмена, знала је песме: 19, 20, 21, 24 25, 26, 27, 28. 29, 30. 31, 32, 33, 34, 35.) Цана Пејчић из села Црноклишта, писмена, казивала је песме 36. 38, 42. 43: Бисенија Раденковић, из Плужине, стара 68 година, полуписмена, казивала је: 37, 39, 40, 41; Десанка Станковић из Ниша, писмена, стара 55 година, знала је: 44, 45, 46: Радмила Перић из Дудулајаца, писмена, стара 60 година, казивала је: 47, 48. 49.

Песме су записане на подручју југоисточне Србије у времену од 1966, до 1969. године.

Референце[уреди]

↑ Лирске народне песме за децу старе су колико и сама лирика. Воде порекло из прадавних времена, из доба када је настајао људски говор. Отуда њихову основу чине многи ономатопејски звуци подешеии према ритму љуљања колевке или љуљке. До сада су најчешће сагледаване у оквиру других врста. као што су: додолске, сватоеске, лазаричке, ђурђевданске, итд. У новије време почињу се издвајати у засебну врсту, али се о њима врло мало писало. (прим. аутор)

[1] Лирске народне песме за децу старе су колико и сама лирика. Воде порекло из прадавних времена, из доба када је настајао људски говор. Отуда њихову основу чине многи ономатопејски звуци подешеии према ритму љуљања колевке или љуљке. До сада су најчешће сагледаване у оквиру других врста. као што су: додолске, сватоеске, лазаричке, ђурђевданске, итд. У новије време почињу се издвајати у засебну врсту, али се о њима врло мало писало. (прим. аутор)

[1]