Srpske narodne pesme za decu

Srpske narodne pesme za decu. Pesme zlbeležio Radoslav Radenković. 26/1986. br. 3. str. 69-73.

Dr RADOSLAV RADENKOVIĆ: SRPSKE NARODNE PESME ZA DECU

Neka ovi redovi budu posvećeni velikanu srpske nacionalne kulture Vuku Stefanoviću Karadžiću.
        pisa Radoslav leta 1986.

Ovde je ljudska duša procvetala, preobrazila se u neki čudesan, sunčani nakit; u zlatovez čarolije reči — za ljubav novom čoveku.

     Pesme koje ovde donosimo pripadaju jednoj drugoj, po mnogo čemu drukčijoj vrsti lirskog narodnog stvaralaštva. Njima se do sada, u nas i našoj nauci, nije poklanjalo dovoljno pažnje; nedovoljno su sakupljane i štampane, još manje sistematizovane i proučavane. Reč je o lirskim narodnim pesmama za decu i o deci, stihovanim pričicama sa kojima su mnogi mališani počinjali pamćenje, smirivali nemire i strasti, naslućivali, ali ne i otkrivali, lepotu, vitalnost i svežinu narodnog duha, toplinu ljudskog govora.^[1] Ova poezija zaslužuje mnogo više pažnje i prostora, nego što smo ovoga puta u mogućnosti da joj pružimo. Nastajala tamo, u srcu narodnog genija, „na licu mesta", gde se život rađa iz svake travke, sa olistalih grana, u gnezdima belih ptica — tamo gde se manje zna, ali pouzdanije meri i oseća, ona je dobijala za uzdarje prave reči za prave stvari; razvijala sluh za ritam, za osmišljenu igru, za veštinu govora, za moći rasuđivanja. Takvo kovanje žeženog govora nije zahtevalo poseban napor čitanja, ni tegobu puta do umokaza, ono se odvijalo jednostavno kao mahanje grana, talasanje žita, grgorenje voda — neporecivo kao disanje.
     Ko zna koliko su puta izgovorene ove reči za ljubav stvarane, koliko spletane, kao i onaj čudesan Petrov plot „pleten po dva pruta, po dva puta, po tri pruta po tri puta," od pletiva naših pretkinja, smušenih i krezubih baba, koje, sem ljubavi za sebe i za zajam, kao da drugo i nisu imape. Ko zna koliko je dečaka i devojčica, uz njihovu melodiju, polazilo u titrave, sasvim izmišljene predele, da tamo, u prozračnoj belini, dosanja kako baba seje brašno, kako se u dahu povetarca njiše kraj Morave kruška; kako kokoška odlazi na pazar, a kobila natovarena darovima stiže na kućni prag...
     Narodne dečje pesme nisu spevane prema nekim apriornim zahtevima pisane pedagogije, etike i morala, ali je sve to sadržano u njima, u neporecivoj toplini i ljubavi, u znaku neke duboke ljudske dobrote, u nekom večitom traženju i traganju za čarolijom reči i ritma. Iz prirode njihova sadržaja, proizilazi da su nastale da bi vedro delovale na psihu, pa ih otuda i deca rado smatraju svojim. Mogu ih pretakati u snovima da se pritom ne sebaju od mračne neizvesnosti, straha i zebnje. U stvari, svaka pesma je kraći ditiramb, jer izražava zanos, ushićenje, radost i ljubav, a iznad svega neku iskonsku, glasom zadičenu igru. Sve je u njima lepršavo, razigrano — brbljivo, nenametljivo... Igra oko predmeta, igra s predmetom, igra kao slika koja traje iza zatvorenih očiju. Sama ta slika javlja se kao poništavanje praznine, poništavanje straha, jer ona se i stvara da bi svojim neobičnim skladom pripitomila napetost trenutka. Takav njihov ritam i uz to neobična elegancija pokreta, pokazuju da u životu, u prostoru i vremenu, nema zastoja: da je sve samo treptaj, sve samo pokret, „sve teče“, kao i kod veličanstvenog, prastarog Herakpita.
     Često su se ovi stihovi mešali sa pitominom povetarca, nadograđivali se cvrkutom ptica i žuborom voda, trajapi sa pucketanjem vatre na otvorenom ognjištu, rastakali se i rasli sa lepršavim glasom majke ili bake, koje kao da ništa drugo nisu htele, osim da im pesma bude zanimljiva i lepa. Neugodna i mutna mrzovolja, prisutna kod dece posle spavanja, brzo je nestajala uz ritmične i šaljive stihove uz čiju pomoć je i san lakše dolazio.
     Nema u ovim pesmama uobičajene ljudske patnje koja je inače prisutna u ostalim vrstama lirskog pesništva ovoga kraja. Za razliku od toga, one nas nose u neka neobična, blagorodna veselja. Ono što je najlepše u njima jeste zvuk i slika. Bile su i ostale kao vodenica koja mirno melje opori život u belo brašno pretakajuKi ga u sreKu, ljubav i vedrinu. Posmatrana sa te strane, ova poezija predstavlja kontrast stvarnom i teškom siromaštvu na koje je tokom vekova bila osuđena veKina srbijanskih žena. U tome ima neke dobre tajne.
     Lirske narodne pesme za decu, zabeležene na području jugoistočne Srbije, obiluju bogatstvom različitih pojedinosti što ih je mogla dati samo navika mišljenja i posmatranja. Samosvojan rad mašte nosi i neke formalne refenmane koji se nisu mogli isplesti od sirovih vlakana ljudskog neuka, već na protiv. Te naše pevače, te „neuke" srpske pesmomojke, kao da je vazda pratila misao da se pesnik — ukoliko vidi svet kao deo sebe, jedino i može sjediniti s njim.
     Jedan od bitnih momenata jeste i jezička konkretizacija pesme odnosno njen filološko-dramski opseg, ili dramatis izvođenja. Nehotimičnim vraćanjem na njenu primenu, ova poezija postaje bogatija u značenju, ubedljivija u poruci. Takve „vanpoetske" privilegije ne mogu joj se oduzeti.
     Kao i sve velike stvari i ove pesme su spontane i proste. Međutim, njihova jednostavnost i neposrednost nisu iz neznanja, već iz nekog drugog i drukčijeg znanja. Mnoge od njih nisu izgubile svoju svežinu, nije manje zdrava i lekovita njihova reč nego kada je prvi put procvetala. Što ih više čitamo i slušamo, sve više se pred nama otvaraju neki čarobni svetovi koji nisu samo dečji. Nadahnute svakodnevnim dodirom neba i zemlje, one kao da su postale veza između prastarog i modernog, individualnog i univerzalnog. Zato izražavaju i sebe, i igru svega oko sebe: sunčevih zrakova, grana i vetrova. Ponekad se slavujski oglašavaju, ponekad zabruje i podskakuju kao treptaj svetlosti prelomljene preko vode.
     Kada se ova poezija posmatra u celini, primetno je u njoj neprestano smenjivanje ozbiljnog i šaljivog, mudrog i brbljivog. Elementi komičnog obično se napaze na kraju pesme, tamo gde je i glavni „udar“. Time se postiže veći efekat, izaziva smeh i raspoloženje. Primeri koji ovde onosimo, dovoljni su da se u njima i kroz njih sagleda nepresušna poetika naroda. Sa druge strane, pesme govore o lepoti i raznovrsnosti srpskog narodnog stvarapaštva, upućuju na njegova žilišta i izvorišta kojima se, s razlogom, tako često vraćapo. Primeri kazuju da i naši najmlađi nisu bili bez svoje poezije, da je tradicija našeg pesništva za decu dublja nego što se ponekad može pomisliti. Jovan Jovanović-Zmaj — smatra se začetnikom pesama za decu! Na žalost, danas se ove pesme sve manje čuju. Zamenile su ih „neke druge igre", plastične igračke, ili „crtaći" u kojima ima više nasilja nego li nežnosti i dobrote. Tako se i ova knjiga ljubavi i duhovne dobrote srpskog naroda, stvarana kroz vekove, počinje polako zatvarati za sva buduća vremena. Nama ostaje nada da čovek, u sveopštoj trci za bogatstvom, neđe ostati bez duše i smisla za lepim. Zato i nudimo ovaj zlatovez živoga toka poezije ljubavi.

Napomena

1, Moje zanimanje za narodno stvaralaštvo počelo je pre mnogo godina. Zapisivao sam prozne vrste, a poeziji nisam pridavao dovoljno pažže. Pomišlaao sam da to, što danas živi u narodu, nije nepoznato. Uskoro sam se uveris da nije tako. Od tridesetak pesama, zalisanih u selu Božinovcu, utvrdio sam da su samo tri zapisane, ali u drugim varijantama. Kada mi je Kristina Vujić, iz sela Plužine, za nepun sat islričala preko šezdeset pesama shvatio sam da je stvaralački duh ljudi ovih krajeva veoma bogat i da takvo bogatstvo treba zalisati i sačuvati od zaborava. Za nekoliko godina rada na terenu, moja zoirka lirskih narodnih pesama narasla je na preko hiljadu zalisa.

Vršeći podelu po nekom utvrđenom redu, došao sam na misao da sve pesme koje su vezane za decu i dečji svet, izdvojim u posebnu celinu. Tako je nastao ovaj izbor koji će, iadam se, još jednom pokazati koliko su duboka i postojana izvorišta srpskog narodnog pesništva.

2. Kao zapisivač i priređivač ovih pesama, ništa u njima nisam menjao, sem što sam jezik samo delimično sveo na književnu normu pazeći da pri tome sačuvam svežinu i izvornost narodnog govora, ali i ritam stihova.

Beleške o kazivačima

Kazivači i pevači ovih pesama su samo žene, jer su one i najčvršće vezane za decu. Neke od njih su, možda, i autori pojedinih pesama a da toga i nisu svesne. Kada sam beležio ove pesme, (od 1966. do 1969. godine, ni jedna kazivačica nije bila mlađa od 55 godina. Vitomirka Marinković, nepismena seljanka iz Belog Potoka stara 69 godina, kazivala je pesme: 1, 2. 3. 4, Jovana Stevanović, iz Galibabinca, nepismena, stara 66 godina, kazivala je: 6 7, 8, 10, 12, 14, 15: Jevremka Milovanović, nelismena seljanka iz Davidovca stara 89 godina, kazivala je pesme pod brojevima: 9, 11, 13, 16. 17, 18. 22. 23. Danica Ilić seljanka iz Orljana, skoro nepismena, znala je pesme: 19, 20, 21, 24 25, 26, 27, 28. 29, 30. 31, 32, 33, 34, 35.) Cana Pejčić iz sela Crnoklišta, pismena, kazivala je pesme 36. 38, 42. 43: Bisenija Radenković, iz Plužine, stara 68 godina, polupismena, kazivala je: 37, 39, 40, 41; Desanka Stanković iz Niša, pismena, stara 55 godina, znala je: 44, 45, 46: Radmila Perić iz Dudulajaca, pismena, stara 60 godina, kazivala je: 47, 48. 49.

Pesme su zapisane na području jugoistočne Srbije u vremenu od 1966, do 1969. godine.

Reference

↑ Lirske narodne pesme za decu stare su koliko i sama lirika. Vode poreklo iz pradavnih vremena, iz doba kada je nastajao ljudski govor. Otuda njihovu osnovu čine mnogi onomatopejski zvuci podešeii prema ritmu ljuljanja kolevke ili ljuljke. Do sada su najčešće sagledavane u okviru drugih vrsta. kao što su: dodolske, svatoeske, lazaričke, đurđevdanske, itd. U novije vreme počinju se izdvajati u zasebnu vrstu, ali se o njima vrlo malo pisalo. (prim. autor)

[1] Lirske narodne pesme za decu stare su koliko i sama lirika. Vode poreklo iz pradavnih vremena, iz doba kada je nastajao ljudski govor. Otuda njihovu osnovu čine mnogi onomatopejski zvuci podešeii prema ritmu ljuljanja kolevke ili ljuljke. Do sada su najčešće sagledavane u okviru drugih vrsta. kao što su: dodolske, svatoeske, lazaričke, đurđevdanske, itd. U novije vreme počinju se izdvajati u zasebnu vrstu, ali se o njima vrlo malo pisalo. (prim. autor)

[1]