Потурчи се кућа Богатића,
И у кући тридесет чељади,
Само не ће Марија ђевојка!
Па је Мари говорила мајка:
Потурчи се ћери моја драга, 5
Ко и твоја остарела мајка,
Не ћеш светит свеца ниједнога,
Нит постити поста ниједнога;
Него нешто поста рамазана
У години по петнајест дана. 10
Али Мара мајци одговара:
Кани ме се проклетнице стара!
Волим своју главу изгубити,
Нег’ преславну вјеру превјерити!
Ја се млада не ћу потурчити, 15
Него хоћу Српкнња остати!
Никад’ постит' не ћу рамазана
У години по петнајест дана;
Нит' ћу ћерат’ по небу мјесеца[1]
Кано рти по главици зеца...20
↑Ово је мухамедански обичај, особито у Осмалија. Када мјесец помрачава, онда дижу вику, пуцају из пушака, бајаги бране мјеоец од некога чудовишта, које да је навалио на њ.
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 66-67.
