Српска парнасо-симболичка поезија

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Основне одлике[уреди]

У поезији се наставља оно што је започео Војислав Илић: модернизација песничког израза и усавршавање форме према великим узорима са стране. Узори су се, међутим, променили. Војислав их је тражио у класичној старини и код руских романтичара. Песници овог раздобља тиме се више не задовољавају. Они уче највише код француских парнасоваца и симболиста. "Мешавина Парнаса и симболизма" јесте основно стилско обележје поезије српске модерне. Прелаз између војиславизма и поезије модерне чине два песника из Херцеговине, Алекса Шантић и Јован Дучић, који су заједно с приповедачем Светозаром Ћоровићем на прелазу између два века развили врло живу литерарну и културну активност у Мостару. Њихово гласило "Зора" (1896-1901) спада у најбоље српске часописе тог доба. Та два песника, у првој фази свог рада оба војиславовци и, заједно с М. Митровићем и М. Јакшићем, најважнији песници 90-их година, достижу пуну стваралачку зрелост у првој деценији овог века и у поезији модерне обележавају два супротна пола: Шантић традиционализам, а Дучић модернизам и западњаштво.

Алекса Шантић[уреди]

За разлику од већине песника свог доба, који су се све више европеизирали, Алекса Шантић (1868-1924), певајући о слободи, српству, социјалној правди, остао је до краја веран националним и социјалним идеалима прошлога века. Снажна приврженост родном Мостару, где је провео читав свој живот, унела је у национална и социјална осећања којима је певао непосредност личног доживљаја. Прву песму објавио је 1886, а прву збирку песама 1891, за којом је дошао низ нових (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). У његовом књижевном стасању, поред Илића, највећи је удео имао Змај, а од страних утицаја најважнији је немачки, посебно Хајнеов. Сав заокупљен високом улогом коју је наменио поезији, Шантић, нарочито у почетку, није поклањао веће пажње песничкој форми, те су његове песме често наилазиле на неповољан пријем критике. Б. Поповић је приметио поводом треће збирке, да његове песме "показују све мане некоректног стила и нарочито мане некоректног китњастог стила". Неугодно дирнут том критиком, Шантић је у даљем свом раду настојао да пише што боље, да му стил буде што коректнији и што једноставнији. Као и други тадашњи песници радо се прихватао строге и концизне форме сонета и у тој врсти дао неке од својих најбољих песама.

Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. Као љубавни песник развио се под утицајем муслиманских народних песама, севдалинки. У његовим песмама дочаран је оријентални амбијент башта, шедрвана, бехара, шарених лептира; девојка која се у њима појављује сва је окићена ђерданима, бујне, изазовне али ипак скривене лепоте. Песник је занесен тим раскошним светом, али он није никада у њему, већ га посматра прикривен, с бојажљиве удаљености. Чежњиво, чулно казивање често прелази у тугу због неостварене љубави, промашености у личном животу и усамљености. Његова песничка интима прожета је снажним породичним осећањем. У великој елегији Претпразничко вече, његовој најзначајнијој песми, оловну тежину усамљености у опустелом дому олакшава, с једне стране, сећање на детињство и на идентичне вечери око распламсале ватре на огњишту, а с друге, утеха коју му доносе песме, и његове "и другова свију". Осећање братске љубави шири се у све већим и већим круговима: на породицу, на пријатеље, на живе и мртве српске књижевнике, на цео српски народ, на природу. И његова социјална и патриотска поезија обасјана је светлошћу породичног огњишта. У песми Моја отаџбина домовина је као родни дом а сви припадници народа као рођена браћа. Везаност за родну груду, дубока је и трајна, кидање те везе изазива најдубљи бол у песниковој души. У некима од својих најпознатијих песама изразио је тугу због оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђ свет. Више од других песника наглашавао је патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа. Тема мучеништва народа прожета је осећањем његове непобедивости, чак ни смрт не представља крај борбе, него само њен наставак (Ми знамо судбу). У низу песама исказао је патњу и величину радног човека, сељака и радника. Међу њих тематски спада и најлепша песма коју је написао, Вече на шкољу, кратка, лирски сажета, звучно изванредно оркестрирана, с богатим асононцама, алитерацијама и римама, у којој је доживљај уклетости судбине сиромашних дат на посредован, модеран начин, у вишезначним симболима. Ова је песма наишла на неподељене симпатије критике. У целини пак Шантић је, попут свог великог узора Змаја, доживео популарност код најширих слојева читалаца и стекао ласкав назив народног песника, док су, с друге стране, његове чисто уметничке вредности неретко оспораване како у критици његовог доба тако и у познијим просудбама.

Јован Дучић[уреди]

Насупрот Шантићу, највећем поклонику завичаја и родне груде којег је наша поезија дала, Јован Дучић (1874-1943) био је опседнут светом, нарочито "великим и умним Западом". Преокрет у његову животу настао је 1899, када је овај амбициозни Требињац напустио Мостар и отишао на студије у Женеву. По завршетку студија дошао је у Србију, где је ушао у дипломатску службу. Каријеру је завршио као краљевски амбасадор у Мадриду. По избијању Другога светског рата прешао је у Америку, где је у круговима наше емиграције деловао као огорчени противник НОБ-а. Започевши да пише врло рано (прву песму објавио је 1896. а прву збирку 1901), Дучић се у току своје 50-годишње каријере непрестано развијао и уметнички усавршавао. У његову раду могу се издвојити три главне фазе: прва, војиславовска, до одласка у Женеву, друга, парнасо-симболистичка, до Првог светског рата, и трећа, постсимболистичка. Покретачки принцип тог развоја била је тежња к савршенству, стваралачка самодисциплина, надилажење достигнутог, што се испољило у двоструком смислу, према већ објављеним песмама, којима се непрестано изнова враћао, мењао их, поправљао или сасвим одбацивао, и према новим песмама, у којима је настојао да буде не само занатски беспрекоран него и мисаоно што продубљенији, што језгровитији у изразу, да прошири раније видике и открије нове симболе. За разлику од већине наших песника, своју најбољу књигу објавио је на крају, а не на почетку своје песничке каријере. Слављен у раздобљу модерне као мајстор форме, одличан версификатор и поклоник западњачког духа, он је мисаоно и уметнички достигао врхунац у последњој збирци, Лирика (1943).

Дучићева поетика јесте поетика великих тема. Лиричар, по његовом мишљењу, може "постати великим песником само онда када буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави, о Смрти". Та програмска опредељеност обележила је цело његово дело. Код Дучића се стално осећа напор да буде на висини задатка који је себи поставио, да о великим стварима пева на начин великог песника. Отуда извесна пренапрегнутост његова израза, што се испољава како у претенциозном истицању великих, судбинских тема у наслове песама и циклуса, тако и у хипертрофираној симболици, у песниковом настојању да у сваком, чак и најбезначајнијем детаљу види нешто изузетно, судбинско, "страшно". Из тога основног става произилазе и друга својства Дучићеве поезије: њена неконкретност, недостатак непосредности, честа појава апстрактних, сентенциозних уопштавања у стиху, тежња ка узвишеном стилу и свечаној патетичној дикцији. Те склоности најмање су погодовале љубавној лирици коју је неговао нарочито у првој и другој фази. Дучић никада не пева о неком конкретном љубавном доживљају, него увек о жени као таквој, о љубави као таквој. Из његове поезије ишчезава један од главних ликова раније и тадашње поезије, лик идеалне драге. Уместо ње појављује се Жена као "богиња охола и прека", која носи у себи "више закон света него закон срца". Она у песнику више побуђује рефлексије о љубави, животу и смрти него осећања. Љубав је у њега нестварна, измишљена, монденска, пре литерарно него животно осећање, више велика тема него лични доживљај. Тежња к изузетном и велелепном испољила се и у помпезној реторици његових родољубивих песма (циклуси "Моја отаџбина" и "Царски сонети"). "Моја отаџбина" из Шантићевог породичног гнезда прешла је у њима на заставе славе што лепршају пред победничким легионима. Слава, победа, заставе, цар и царство – јесу опсесивни мотиви његове патриотске лире. Његова је главна родољубива песма Химна победника, а његов је главни национални јунак цар Душан, победник, император, освајач, законодаваца. У песмама о њему показао је ипак да му је српски средњи век далек те је само у ретким тренуцима успевао да успостави приснији додир с њим. Много ближи од средњовековне Србије био му је ренесансни и барокни Дубровник. У циклусу "Дубровачке поеме" откривамо извесне квалитете који су ретки у другим његовим песмама: осећање за амбијент, смисао за цртање ликова, лежерност тона, иронију, хумор.

Више него љубавни и родољубиви песник Дучић је песник природе. На том подручју његов развој иде од дескриптивног к мисаоно-симболичном начелу. Дескрипције има највише у песмама ранијих периода, посебно у циклусу "Јадрански сонети", који су можда, заједно с "Дубровачким поемама", највећи домет његове средње, парнасистичке, фазе. У њима преовлађује спокојно, помало меланхолично расположење: море је увек тихо, уснуло, небо најчешће ноћно али ведро, звездано, месечина обасјава усамљене пределе, без људи, сјај и пространство што се отварају погледу изазивају мисао о бескрају и вечности. У каснијим песмама описи природе се деконкретизују, унутрашњи простори се сужавају, смањује се удео не само дескриптивних него и емоционалних елемената, а појачава с удео мисли и симбола. Та оријентација преовлађује у трећој фази, нарочито у циклусима "Јутарње песме", "Вечерње песме" и "Сунчане песме", који заједно с песмама последњег циклуса, "Лирика", представљају највећи домет Дучићеве поезије у целини.

Дучићева проза, иако много опсежнија од његове поезије, остала је ипак у њеној сенци. Најбоље му је прозно дело Градови и химере (1940), збирка путописа из разних земаља, у којима има поетских импресија, рефлексија у вечним истинама, стилске елеганције, али нема савремених прилика нити живих људи. Дучић се бавио и књижевном критиком. Његови критички огледи о савременим српским писцима (Моји сапутници), бриљантно писани, садрже мајсторске портрете писаца с проницљивим запажањима и одмереним и тачним оценама, тако да се могу убројити у значајне домете српске критике.

Милан Ракић[уреди]

Путем којим је пошао Дучић кренули су и други песници с почетка овога века. Први међу њима био је Милан Ракић (1876-1938). Он потиче из угледне београдске породице, у којој је рано стекао широко образовање и понео интелектуалне склоности. Студирао је право у Паризу, а по повратку у земљу убрзо ушао у дипломатску службу. Као писац, Ракић није попут Дучића имао доба почетништва и шегртовања, него се већ у првим песмама (1902) појавио као готов песник. Иако Београђанин, он није платио дуг најутицајнијем песнику своје младости, В. Илићу; његови узори били су од почетка страни, француски парнасовци и симболисти. Од њих се, слично Дучићу, учио савршенству форме, прецизности израза, јасности, уметничкој самодисциплини. Започевши касно, он је мало писао: објавио је две танке свеске стихова (1903, 1912) а после њих само још неколико песама.

У поезију тог раздобља Ракић уноси интелектуалну скепсу и песимизам, својства која у тој мери нису била изражена ни код једног српског песника после Стерије. Одгојен више на страној него на домаћој традицији, много ближи Бодлеру него Стерији, Ракић, сав прожет осећањем опште недовољности, пролива сузе бола "над туђим несрећама и неисцрпном нашом бедом". Живот је шкрто одмерио сва наша уживања, у њему нема ничега довољно, ничег новог, све тече у бескрајном, монотоном понашању, "увек исто пиће, увек исте чаше". Ситуација човекове утамничености, његовог робовања на земљи, једна од средишњих књижевних тема тог доба, нашла је у њега особен израз (Долап, У квргама). Једини излаз из те ситуације јесте смрт, која мора бити потпуна, коначна, без наде у бесмртност. Ракић спада у оне песнике који су најдубље загледали у смрт и непостојање. Гашење живота у мртвилу, прелаз из бића у небиће, постепено тоњење у мир који је таман и дубоко – тема која је надахнула многе наше песме од појединих Змајевих увелака до Дисове Нирване – јавља се и у неким његовим песмама. Ракићев песимизам обојен је иронијом и самоиронијом. Пред великим питањима света, Дучић је увек задивљен, Ракић стално скептичан, осмехнут, ироничан.

Противтежу том егзистенцијалном очају налазимо у његовом снажном сензуализму, у жудњи за пуноћом живота. Сивилу свакодневног трајања, он претпоставља живот који би се проживео интензивно и кратко, у једном трену. У тежини за оним што је аутентично у животу, он одбацује сваку обману, сваку улепшавајућу слику. Без страха се суочава са смрћу, али се дубоко ужасава свега оног што окружује смрт, оне "глупе комедије смрти" коју праве људи. На сличан начин он одбацује сентименталност и реторику љубави, сва она заклињања у чистоту и трајност осећања. У љубави је истинит само тренутни занос, предавање страсти која је безмерна али краткотрајна, после чега долази засићеност и равнодушност. Љубав је у његовим песмама стављена под лупу хладног разума. Оне мање говоре о осећањима него што их демаскирају, али и кад се разгрну осећања увек ће остати оно што је за Ракића најважније, чулна страст.

Свог песимизма и скепсе Ракић се у потпуности ослобађа једино у родољубивим песмама (циклус "Са Косова", са свега седам песама). У њима је проговорило национално одушевљење које је захватило читаво друштво уочи балканских ратова. Настале на местима где је живела наша стара држава и култура, Ракићеве косовске песме носе у себи нешто од аутентичне ароме нашег средњег века (Јефимија, Симонида, На Газиместану).

Ракић је књижевни ерудита, добар познавалац поезије, строг у захтевима подједнако према себи и према другима. Савременици су се дивили његовој формалној беспрекорности, углачаности његових дванаестераца и једанаестераца. Данас, међутим, то својство више одбија него што привлачи. Савременом читаоцу ближи су други квалитети Ракићеве поезије, њен интелектуални песимизам, сензуализам, иронија аутентичност доживљаја, егзистенцијалне збиље човекове. Знатно суженији и скученији од Дучића, Ракић је више од њега песник модерног сензибилитета, његове песме говоре нам с мање удаљености од Дучићевих.

Сима Пандуровић[уреди]

Крајњи израз песимизма епохе дао је Сима Пандуровић (1883-1960), такође Београђанин. Објавио је две књиге песма, Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912), од којих прва спада у најзначајније песничке књиге тог раздобља. После Првог светског рата углавном престаје писати песме и бави се критиком, естетиком и другим књижевним пословима. Као песник развио се под утицајем Бодлера и француских симболиста. Познавао је и немачку песимистичку философију (посебно Шопенхауера), која је утицала како на његов песимизам тако и на његову склоност к рационалистичком начину мишљења. Одлике Пандуровићева песимизма јесу рационалност и интелектуалност, логика и јасноћа. "Демон мисаоности у овом особеном лиричару више је логичар него метафизичар", приметила је И. Секулић. Трезвен и хладан, без нејасности, без ирационалних трептаја и тежњи, Пандуровић је изразио рационалну језу пред злом у свету. Оно је свемоћно и неограничено, обухвата све и продире у све, у љубав, у друштво, у читав живот. Тамница као једна од основних слика епохе добила је код њега чулну опипљивост, с њених зидова слива се мемла и меша с његовим сузама а он нема никакве жеље да изиђе напоље, међу људе, у живот. И у свом покољењу налази исто: "суморну мисо", "замагљен поглед", "одрицање немо", "страст што је буктала и које сад није". Тај светски бол може се савладати само по цену гашења осећања, ишчезнућа свега што се доживело у потпуном, лековитом забораву (Потрес) или у лудилу (Светковина). Слично првом српском песнику рационалисти, Ј. С. Поповићу, и Пандуровић пева о благотворности лудила. Оно нас ослобађа окова у које је човек већ самим рођењем бачен. То суморно, болничко расположење захватило је и љубавну лирику. Љубав је у његовим песмама увек повезана са смрћу: како и све друге што вреди – она припада прошлости, и то оној која је с ону страну постојања. Док је Ракић скептик љубави, Пандуровић је "гробар љубави". Сам наслов његове главне збирке Посмртне почасти, наговештава нешто што је нестало, умрло, чему се држи опело. У њој песник сахрањује све редом па и вољену жену. Визија гробног мрака дата је у јасним, прецизним, одмереним и хладним стиховима који изазивају језу.

Пандуровић је ипак знао запевати и друкчијим гласом. Као и остали песници његова нараштаја био је захваћен моћним родољубивим таласом. Слично Ракићу, он је одличан родољубиви песник. Неке његове родољубиве песме спадају у најбоље што их је написао. Његова класична, антологијска Родна груда, дубока, мисаона, без иједне речи патриотске емфазе, једноставна, истински лирична, зна само за једну нежност, за једну љубав која "не чили", љубав према домовини. Дах живота, вере и наде струји и у свим другим песмама колективне инспирације, од којих су неке испеване под дојмом великих, судбинских догађаја које је проживљавала отаџбина.

Скерлић је поводом прве Пандуровићеве збирке написао чланак под насловом Једна књижевна зараза, у којем је, признавши песнику таленат, одбацио песимизам и деструктивни смисао његове поезије. Сасвим је супротан био однос младих према Пандуровићу. Они су у њему видели свог песника. У модернистичком покрету уочи Првог светског рата и непосредно после њега он је био један од песничких узора. Под његовим утицајем били су, међу осталима, и млади Андрић и Ујевић. Вредност његове поезије била је пре свега у новим хоризонтима које је отварала, у новим темама и осећањима, док је у форми и изразу остала до краја у границама нашег парнасизма.

Владислав Петковић Дис[уреди]

Пандуровићев пријатељ и песнички друг Владислав Петковић Дис (1880-1917) представља својеврстан врхунац у развоју поезије тог доба. Био је необична, трагична личност. У животу га прате неуспеси, порази и недаће. Завршио је гимназију, али матуру никако није могао положити те је једно време радио као привремени учитељ на селу, а затим, по преласку у Београд, премеравао је шљиве у општинској царинарници. Време је највише проводио по кафанама те је остао у сећању као једна од најособенијих фигура славне београдске боемије с почетка овог века. Извесно време, после срећне женидбе, би се ипак смирио, али су убрзо дошли ратови да све наде у лепше дане однесу у неповрат. У Првом балканском рату био је ратни извештач; у Првом светском рату, трагичне 1915, налази се у маси избеглица које су се с војском повлачиле преко Албаније. Као и остали интелектуалци, с Крфа је послат у Француску. Изгнанство и одвојеност од породице тешко је подносио, уз то се разболео од туберкулозе, тако да није било изгледа да ће преживети рат. Судбина је ипак хтела да његова смрт не буде обична, банална смрт многих српских писаца: није умро од сушице већ се утопио у Јонском мору кад је брод, којим је путовао из Француске на Крф, торпедовала немачке подморница. Такав крај као да је наслутио насловом своје прве и главне збирке песама Утопљене душе (1911) и основним расположењима што веје из ње.

За разлику од логичног и рационалног Пандуровића, Дис је сањар који је дубоко загазио у области сновиђења, слутњи, ирационалних визија. Недостајала му је песничка култура, познавање страних језика, чиме се могла похвалити већина тадашњих песника. Па ипак, он је дубље и лирски сугестивније од њих изразио заједничке преокупације: доживљај егзистенцијалне утамничености, умирање љубави, гашење осећања и живота. Његова главна, у извесном смислу програмска песма Тамница, штампана као "пролог" Утопљених душа, од песама других песника тога доба на ису или сличне теме разликује се по својим митским и метафизичким наговештајима. Она доноси, као што је приметио М. Павловић, читаву малу космогонију, сличну оној коју је Његош дао у Лучи микрокозма, али без њених религиозних импликација, сасвим лаичку, индивидуалну и лирску. Изграђена је на три основна Дисова симбола: тамници, звездама и очима, од којих друга два контрастирају првоме. Звезде припадају човековој преегзистенцији. Рођење је одвајање од звезда и почетак тамнице живота. Очи носе одсјај те магловите преегзистенције; оне су, уз то, испуњене лепотом ствари што нас окружују. Песник носи свет у својим очима као што себе осећа у "погледу трава и ноћи и вода". У тим испреплетеним погледима проговара тајанство света и очитује се дубока повезаност и јединство свих бића. И љубав, као и звезде, налази се изван граница непосредног постојања. У многим песмама Дис пева о давној, већ заборављеној љубави. Лик драге израња из прошлости и обасјава "овај живот груби". У његовој најлепшој песми Можда спава драга долази из тајанствених предела сна. Ова песма испевана у баладичном тону, тешко ухватљива смисла, има у основи исту структуру као и Тамница. И у једној и у другој пре садашњег стања, у Тамници пре рођења а у Можда спава пре буђења, постоји неко друго стање које песник нејасно носи у сећању: у првој песми то су звездане "невине даљине", а у другој сан из чијих дубина као мелодија заборављене песме долази лик драге. Тај лик до краја остаје нејасан, етеричан, од њеног тела песник разазнаје само очи, док се све остало губи у измаглици сна. Лирској сугестији те неодређености доприноси и особена мелодија стиха, која је ову песму успореног ритма, у тринаестерцима учинила "ремек-делом Дисове кантилене" и једним од врхунских израза музикалности српског стиха.

Та светлост – која долази увек споља, из преегзистенције, из прошлости, из снова – постепено се сасвим губи. Ишчезава сјај звезда из очију и стара љубав из сећања, гаси се жеља за нечим лепшим и светлијим. Сан без снова, утрнуће жеље, прелазак из бића у небиће – то су мотиви читавог круга песама, које по главној песми из те скупине, Нирвана, можемо назвати нирванистичким. У неким песмама то осећање повезано је са суморним јесењим сликама, које су постале стална тема српске поезије после Војислава, у другима оно извире из доживљаја протицања времена. Песник се осећа немоћан да одоли сили времена ("немам снаге да се борим са временом"), он проматра ствари како одлазе из живота у смрт, тонући у време. Мртве ствари остају заувек изгубљене и расуте у времену, јер у његову сећању нема више снаге да их поново састави у целовите слике. У песми Нирвана ишчезавају сви знаци живота. Песник се више не сећа онога што је било, него мртве ствари саме излазе преда њ, он је непомичан пред навалом небића, пред његовим погледом, који је "без облика, без среће, без јада /поглед мртав и празан дубоко".

Традиционална поларизација српске поезије између стварности и идеала, снова и јаве, рационалног и ирационалног, индивидуалних тежњи и потреба тренутка осећа се и у Дисову невеликом опусу. Његова друга збирка Ми чекамо цара (1913), с родољубивим песмама, представља, додуше, песнички данак императиву историје. У тој збирци нема песама од трајније вредности. Али већ у првој књизи било је песама сазданих од елемената најгрубље стварности, с критичком и сатиричном оштрицом (Наши дани, Распадање). У песмама насталим у изгнанству (Мешу својима, Недовршене песме) дошла је до израза извесна породична нежност и топлина какву нисмо упознали у ранијим песмама. И израз је ту друкчији, до оголелости једноставан, елементаран, непосредна, језик разговоран, скоро непеснички, ритам искидан, близак слободном стиху.

У ствари, парнасовски идеал поезије, којем је Дис остао веран до краја, био је супротан његову песничком духу. Чврста форма песме била је претесан калуп о који се спотицала и разбијала његова лирска емоција. Као Бора Станковић у прози, и Дис је у поезији био уклештен између традиције и модерног доба; у традицију је био урастао нераскидивим нитима, а ново је више наслућивао него што га је схватио. У Дисовом изразу, који је често спутан, невешт, недограђен, огледају се ипак тамне дубине његовог доживљаја бића.

Остали песници тога доба[уреди]

У богатој оркестрацији песништва тог доба разазнаје се и мноштво других гласова. Анахроно делује Милорад М Петровић звани Сељанчица (1875-1921) својим опонашањем народне лирике. На супротном полу, модерниста Милан Ћурчин (1880-1960) у своје песме уноси слободан стих, хумор и прозаизме, чиме је наговестио наредно песничко раздобље. Рано преминули песници Стеван Луковић (1877-1902) и Велимир Рајић (1879-1915) довели су трагично осећање живота до болног пароксизма. Од Луковића потиче и антологијска Јесења кишна песма, јединствена по складу који је постигнут између слике и осећања музике и смисла. Песникиња Даница Марковић (1879-1932) наставља традицију наше интимистичке, исповедне лирике. Далматинац, Мирко Королија (1886-1934) одудара од општег песимистичког расположења епохе и пише песме пуне младости, лепоте и страшног уживања у љубави и природи. У освиту модерног доба рађа се и наша пролетерска поезија. Њен је родоначелник Коста Абрашевић (1879-1898), чије су неке песме постале убојнице српске и југословенске радничке класе (Звижди ветре, Црвена). Међу његовим следбеницима издвајају се Нестор Жучни (1886-1915) и Душан Срезојевић (1887-1916). Последњи је, уз пролетерске, писао и песме у којима је изразио себе, тегобе личне судбине и размишљања о човеку и космосу.

Милутин Бојић[уреди]

Међу писцима настрадалим у рату најмлађи и један од најдаровитијих био је Милутин Бојић (1892-1917). Вршњак Иве Андрића, он је завршио своју књижевну каријеру пре но што је Андрић објавио и једну књигу. У 26-ој години живота, када је у војној болници у Солуну умро, Бојић је имао две објављене књиге стихова (1914, 1917), поему Каин (1915), драму Краљева јесен, изведену у Народном позоришту (1913), велик број књижевних и позоришних приказа, шест драма у рукопису, фрагменте велике поеме о страдању српског народа Вечна стража. Као и дуги песници тог доба, Бојић је тежио да постигне формално савршенство. Од свих облика стиха највише је неговао дванаестерац, који је код њега снажан, еруптиван, звонак, као и расположења која је њиме хтео да изрази. Већ у првим песмама испољио се као песник животне радости, чулне страсти и воље. "Верујем себи", понавља он страсно и упорно у песми Верују, тој религиозно интонираној исповести вере у самог себе. У низу песама он скоро загрцнутим гласом пева о опојности живота и чулних уживања. И тамо где га је потакло незадовољство светом, његове речи не изражавају очајање и безнађе него потребу за делом, тежњу к самоистицању, тражењу излаза.

Национална трагедија, коју је Бојић проживљавао у последње три године живота, још је више учврстила његов основни смер, давши му као подлогу читаво историјско искуство народа. Његова ратна збирка Песме бола и поноса испуњена је меланхоличним размишљањима о нашој историјској трагици и гордом увереношћу у величину и непобедивост народа. У најпознатијој песми из те збирке, Плава гробница, национална апотеоза, свечана и реторична, а на моменте помпезна и патетична, стапа се с лирском визијом мира плавих морских дубина.

Бојић је један од најзначајнијих наших драмских писаца уочи Првога светског рата. Писао је драме на историјске и савремене теме. У историјској драми он се потпуно ослобађа патриотских скрупула романтичара; у знаменитим историјским личностима и догађајима он види само грађу за слободну драмску интерпретацију (Краљева јесен, Урошева женидба). Тек однедавно откривене су две његове опсежне драме из сувременог живота, Ланци и Госпођа Олга. У обе је дата слика грађанске породице у моралном расулу. Посматрана из данашње перспективе, оне изненађују не само снагом реализма и психолошком уверљивошћу у разголићавању грађанског морала, смелошћу да се каже све, до краја; у њима без трага нестаје малограђанска сентименталност и мелодрама а замењују их иронија и комика.

Литература[уреди]

  • Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање.