Srpska parnaso-simbolička poezija

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Osnovne odlike[uredi]

U poeziji se nastavlja ono što je započeo Vojislav Ilić: modernizacija pesničkog izraza i usavršavanje forme prema velikim uzorima sa strane. Uzori su se, međutim, promenili. Vojislav ih je tražio u klasičnoj starini i kod ruskih romantičara. Pesnici ovog razdoblja time se više ne zadovoljavaju. Oni uče najviše kod francuskih parnasovaca i simbolista. "Mešavina Parnasa i simbolizma" jeste osnovno stilsko obeležje poezije srpske moderne. Prelaz između vojislavizma i poezije moderne čine dva pesnika iz Hercegovine, Aleksa Šantić i Jovan Dučić, koji su zajedno s pripovedačem Svetozarom Ćorovićem na prelazu između dva veka razvili vrlo živu literarnu i kulturnu aktivnost u Mostaru. Njihovo glasilo "Zora" (1896-1901) spada u najbolje srpske časopise tog doba. Ta dva pesnika, u prvoj fazi svog rada oba vojislavovci i, zajedno s M. Mitrovićem i M. Jakšićem, najvažniji pesnici 90-ih godina, dostižu punu stvaralačku zrelost u prvoj deceniji ovog veka i u poeziji moderne obeležavaju dva suprotna pola: Šantić tradicionalizam, a Dučić modernizam i zapadnjaštvo.

Aleksa Šantić[uredi]

Za razliku od većine pesnika svog doba, koji su se sve više evropeizirali, Aleksa Šantić (1868-1924), pevajući o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja veran nacionalnim i socijalnim idealima prošloga veka. Snažna privrženost rodnom Mostaru, gde je proveo čitav svoj život, unela je u nacionalna i socijalna osećanja kojima je pevao neposrednost ličnog doživljaja. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891, za kojom je došao niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). U njegovom književnom stasanju, pored Ilića, najveći je udeo imao Zmaj, a od stranih uticaja najvažniji je nemački, posebno Hajneov. Sav zaokupljen visokom ulogom koju je namenio poeziji, Šantić, naročito u početku, nije poklanjao veće pažnje pesničkoj formi, te su njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kritike. B. Popović je primetio povodom treće zbirke, da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog stila i naročito mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno dirnut tom kritikom, Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što bolje, da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji. Kao i drugi tadašnji pesnici rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih pesama.

Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja, između ličnih i kolektivnih osećanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. Kao ljubavni pesnik razvio se pod uticajem muslimanskih narodnih pesama, sevdalinki. U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta, šedrvana, behara, šarenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima, bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom, ali on nije nikada u njemu, već ga posmatra prikriven, s bojažljive udaljenosti. Čežnjivo, čulno kazivanje često prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i usamljenosti. Njegova pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem. U velikoj elegiji Pretprazničko veče, njegovoj najznačajnijoj pesmi, olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava, s jedne strane, sećanje na detinjstvo i na identične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu, a s druge, uteha koju mu donose pesme, i njegove "i drugova sviju". Osećanje bratske ljubavi širi se u sve većim i većim krugovima: na porodicu, na prijatelje, na žive i mrtve srpske književnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patriotska poezija obasjana je svetlošću porodičnog ognjišta. U pesmi Moja otadžbina domovina je kao rodni dom a svi pripadnici naroda kao rođena braća. Vezanost za rodnu grudu, duboka je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj duši. U nekima od svojih najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđ svet. Više od drugih pesnika naglašavao je patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti, čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe, nego samo njen nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika. Među njih tematski spada i najlepša pesma koju je napisao, Veče na školju, kratka, lirski sažeta, zvučno izvanredno orkestrirana, s bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je doživljaj ukletosti sudbine siromašnih dat na posredovan, moderan način, u višeznačnim simbolima. Ova je pesma naišla na nepodeljene simpatije kritike. U celini pak Šantić je, poput svog velikog uzora Zmaja, doživeo popularnost kod najširih slojeva čitalaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove čisto umetničke vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama.

Jovan Dučić[uredi]

Nasuprot Šantiću, najvećem pokloniku zavičaja i rodne grude kojeg je naša poezija dala, Jovan Dučić (1874-1943) bio je opsednut svetom, naročito "velikim i umnim Zapadom". Preokret u njegovu životu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni Trebinjac napustio Mostar i otišao na studije u Ženevu. Po završetku studija došao je u Srbiju, gde je ušao u diplomatsku službu. Karijeru je završio kao kraljevski ambasador u Madridu. Po izbijanju Drugoga svetskog rata prešao je u Ameriku, gde je u krugovima naše emigracije delovao kao ogorčeni protivnik NOB-a. Započevši da piše vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dučić se u toku svoje 50-godišnje karijere neprestano razvijao i umetnički usavršavao. U njegovu radu mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska u Ženevu, druga, parnaso-simbolistička, do Prvog svetskog rata, i treća, postsimbolistička. Pokretački princip tog razvoja bila je težnja k savršenstvu, stvaralačka samodisciplina, nadilaženje dostignutog, što se ispoljilo u dvostrukom smislu, prema već objavljenim pesmama, kojima se neprestano iznova vraćao, menjao ih, popravljao ili sasvim odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da bude ne samo zanatski besprekoran nego i misaono što produbljeniji, što jezgrovitiji u izrazu, da proširi ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od većine naših pesnika, svoju najbolju knjigu objavio je na kraju, a ne na početku svoje pesničke karijere. Slavljen u razdoblju moderne kao majstor forme, odličan versifikator i poklonik zapadnjačkog duha, on je misaono i umetnički dostigao vrhunac u poslednjoj zbirci, Lirika (1943).

Dučićeva poetika jeste poetika velikih tema. Liričar, po njegovom mišljenju, može "postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta programska opredeljenost obeležila je celo njegovo delo. Kod Dučića se stalno oseća napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na način velikog pesnika. Otuda izvesna prenapregnutost njegova izraza, što se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa, tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom nastojanju da u svakom, čak i najbeznačajnijem detalju vidi nešto izuzetno, sudbinsko, "strašno". Iz toga osnovnog stava proizilaze i druga svojstva Dučićeve poezije: njena nekonkretnost, nedostatak neposrednosti, česta pojava apstraktnih, sentencioznih uopštavanja u stihu, težnja ka uzvišenom stilu i svečanoj patetičnoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale ljubavnoj lirici koju je negovao naročito u prvoj i drugoj fazi. Dučić nikada ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doživljaju, nego uvek o ženi kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iščezava jedan od glavnih likova ranije i tadašnje poezije, lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se Žena kao "boginja ohola i preka", koja nosi u sebi "više zakon sveta nego zakon srca". Ona u pesniku više pobuđuje refleksije o ljubavi, životu i smrti nego osećanja. Ljubav je u njega nestvarna, izmišljena, mondenska, pre literarno nego životno osećanje, više velika tema nego lični doživljaj. Težnja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u pompeznoj retorici njegovih rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadžbina" i "Carski soneti"). "Moja otadžbina" iz Šantićevog porodičnog gnezda prešla je u njima na zastave slave što lepršaju pred pobedničkim legionima. Slava, pobeda, zastave, car i carstvo – jesu opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je glavna rodoljubiva pesma Himna pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Dušan, pobednik, imperator, osvajač, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da mu je srpski srednji vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim. Mnogo bliži od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i barokni Dubrovnik. U ciklusu "Dubrovačke poeme" otkrivamo izvesne kvalitete koji su retki u drugim njegovim pesmama: osećanje za ambijent, smisao za crtanje likova, ležernost tona, ironiju, humor.

Više nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dučić je pesnik prirode. Na tom području njegov razvoj ide od deskriptivnog k misaono-simboličnom načelu. Deskripcije ima najviše u pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su možda, zajedno s "Dubrovačkim poemama", najveći domet njegove srednje, parnasističke, faze. U njima preovlađuje spokojno, pomalo melanholično raspoloženje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najčešće noćno ali vedro, zvezdano, mesečina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo što se otvaraju pogledu izazivaju misao o beskraju i večnosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se dekonkretizuju, unutrašnji prostori se sužavaju, smanjuje se udeo ne samo deskriptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojačava s udeo misli i simbola. Ta orijentacija preovlađuje u trećoj fazi, naročito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Večernje pesme" i "Sunčane pesme", koji zajedno s pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika", predstavljaju najveći domet Dučićeve poezije u celini.

Dučićeva proza, iako mnogo opsežnija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj senci. Najbolje mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih zemalja, u kojima ima poetskih impresija, refleksija u večnim istinama, stilske elegancije, ali nema savremenih prilika niti živih ljudi. Dučić se bavio i književnom kritikom. Njegovi kritički ogledi o savremenim srpskim piscima (Moji saputnici), briljantno pisani, sadrže majstorske portrete pisaca s pronicljivim zapažanjima i odmerenim i tačnim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u značajne domete srpske kritike.

Milan Rakić[uredi]

Putem kojim je pošao Dučić krenuli su i drugi pesnici s početka ovoga veka. Prvi među njima bio je Milan Rakić (1876-1938). On potiče iz ugledne beogradske porodice, u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti. Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo ušao u diplomatsku službu. Kao pisac, Rakić nije poput Dučića imao doba početništva i šegrtovanja, nego se već u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograđanin, on nije platio dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliću; njegovi uzori bili su od početka strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slično Dučiću, učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetničkoj samodisciplini. Započevši kasno, on je malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo još nekoliko pesama.

U poeziju tog razdoblja Rakić unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u toj meri nisu bila izražena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen više na stranoj nego na domaćoj tradiciji, mnogo bliži Bodleru nego Steriji, Rakić, sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom". Život je škrto odmerio sva naša uživanja, u njemu nema ničega dovoljno, ničeg novog, sve teče u beskrajnom, monotonom ponašanju, "uvek isto piće, uvek iste čaše". Situacija čovekove utamničenosti, njegovog robovanja na zemlji, jedna od središnjih književnih tema tog doba, našla je u njega osoben izraz (Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja mora biti potpuna, konačna, bez nade u besmrtnost. Rakić spada u one pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje. Gašenje života u mrtvilu, prelaz iz bića u nebiće, postepeno tonjenje u mir koji je taman i duboko – tema koja je nadahnula mnoge naše pesme od pojedinih Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane – javlja se i u nekim njegovim pesmama. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom. Pred velikim pitanjima sveta, Dučić je uvek zadivljen, Rakić stalno skeptičan, osmehnut, ironičan.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja život koji bi se proživeo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U težini za onim što je autentično u životu, on odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku. Bez straha se suočava sa smrću, ali se duboko užasava svega onog što okružuje smrt, one "glupe komedije smrti" koju prave ljudi. Na sličan način on odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, sva ona zaklinjanja u čistotu i trajnost osećanja. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali kratkotrajna, posle čega dolazi zasićenost i ravnodušnost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. One manje govore o osećanjima nego što ih demaskiraju, ali i kad se razgrnu osećanja uvek će ostati ono što je za Rakića najvažnije, čulna strast.

Svog pesimizma i skepse Rakić se u potpunosti oslobađa jedino u rodoljubivim pesmama (ciklus "Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo nacionalno oduševljenje koje je zahvatilo čitavo društvo uoči balkanskih ratova. Nastale na mestima gde je živela naša stara država i kultura, Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentične arome našeg srednjeg veka (Jefimija, Simonida, Na Gazimestanu).

Rakić je književni erudita, dobar poznavalac poezije, strog u zahtevima podjednako prema sebi i prema drugima. Savremenici su se divili njegovoj formalnoj besprekornosti, uglačanosti njegovih dvanaesteraca i jedanaesteraca. Danas, međutim, to svojstvo više odbija nego što privlači. Savremenom čitaocu bliži su drugi kvaliteti Rakićeve poezije, njen intelektualni pesimizam, senzualizam, ironija autentičnost doživljaja, egzistencijalne zbilje čovekove. Znatno suženiji i skučeniji od Dučića, Rakić je više od njega pesnik modernog senzibiliteta, njegove pesme govore nam s manje udaljenosti od Dučićevih.

Sima Pandurović[uredi]

Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurović (1883-1960), takođe Beograđanin. Objavio je dve knjige pesma, Posmrtne počasti (1908) i Dani i noći (1912), od kojih prva spada u najznačajnije pesničke knjige tog razdoblja. Posle Prvog svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se kritikom, estetikom i drugim književnim poslovima. Kao pesnik razvio se pod uticajem Bodlera i francuskih simbolista. Poznavao je i nemačku pesimističku filosofiju (posebno Šopenhauera), koja je uticala kako na njegov pesimizam tako i na njegovu sklonost k racionalističkom načinu mišljenja. Odlike Pandurovićeva pesimizma jesu racionalnost i intelektualnost, logika i jasnoća. "Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego metafizičar", primetila je I. Sekulić. Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih treptaja i težnji, Pandurović je izrazio racionalnu jezu pred zlom u svetu. Ono je svemoćno i neograničeno, obuhvata sve i prodire u sve, u ljubav, u društvo, u čitav život. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe dobila je kod njega čulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i meša s njegovim suzama a on nema nikakve želje da iziđe napolje, među ljude, u život. I u svom pokoljenju nalazi isto: "sumornu miso", "zamagljen pogled", "odricanje nemo", "strast što je buktala i koje sad nije". Taj svetski bol može se savladati samo po cenu gašenja osećanja, iščeznuća svega što se doživelo u potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu (Svetkovina). Slično prvom srpskom pesniku racionalisti, J. S. Popoviću, i Pandurović peva o blagotvornosti ludila. Ono nas oslobađa okova u koje je čovek već samim rođenjem bačen. To sumorno, bolničko raspoloženje zahvatilo je i ljubavnu liriku. Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smrću: kako i sve druge što vredi – ona pripada prošlosti, i to onoj koja je s onu stranu postojanja. Dok je Rakić skeptik ljubavi, Pandurović je "grobar ljubavi". Sam naslov njegove glavne zbirke Posmrtne počasti, nagoveštava nešto što je nestalo, umrlo, čemu se drži opelo. U njoj pesnik sahranjuje sve redom pa i voljenu ženu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim, preciznim, odmerenim i hladnim stihovima koji izazivaju jezu.

Pandurović je ipak znao zapevati i drukčijim glasom. Kao i ostali pesnici njegova naraštaja bio je zahvaćen moćnim rodoljubivim talasom. Slično Rakiću, on je odličan rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme spadaju u najbolje što ih je napisao. Njegova klasična, antologijska Rodna gruda, duboka, misaona, bez ijedne reči patriotske emfaze, jednostavna, istinski lirična, zna samo za jednu nežnost, za jednu ljubav koja "ne čili", ljubav prema domovini. Dah života, vere i nade struji i u svim drugim pesmama kolektivne inspiracije, od kojih su neke ispevane pod dojmom velikih, sudbinskih događaja koje je proživljavala otadžbina.

Skerlić je povodom prve Pandurovićeve zbirke napisao članak pod naslovom Jedna književna zaraza, u kojem je, priznavši pesniku talenat, odbacio pesimizam i destruktivni smisao njegove poezije. Sasvim je suprotan bio odnos mladih prema Panduroviću. Oni su u njemu videli svog pesnika. U modernističkom pokretu uoči Prvog svetskog rata i neposredno posle njega on je bio jedan od pesničkih uzora. Pod njegovim uticajem bili su, među ostalima, i mladi Andrić i Ujević. Vrednost njegove poezije bila je pre svega u novim horizontima koje je otvarala, u novim temama i osećanjima, dok je u formi i izrazu ostala do kraja u granicama našeg parnasizma.

Vladislav Petković Dis[uredi]

Pandurovićev prijatelj i pesnički drug Vladislav Petković Dis (1880-1917) predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju poezije tog doba. Bio je neobična, tragična ličnost. U životu ga prate neuspesi, porazi i nedaće. Završio je gimnaziju, ali maturu nikako nije mogao položiti te je jedno vreme radio kao privremeni učitelj na selu, a zatim, po prelasku u Beograd, premeravao je šljive u opštinskoj carinarnici. Vreme je najviše provodio po kafanama te je ostao u sećanju kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije s početka ovog veka. Izvesno vreme, posle srećne ženidbe, bi se ipak smirio, ali su ubrzo došli ratovi da sve nade u lepše dane odnesu u nepovrat. U Prvom balkanskom ratu bio je ratni izveštač; u Prvom svetskom ratu, tragične 1915, nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlačile preko Albanije. Kao i ostali intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teško je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da nije bilo izgleda da će preživeti rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude obična, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od sušice već se utopio u Jonskom moru kad je brod, kojim je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala nemačke podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama Utopljene duše (1911) i osnovnim raspoloženjima što veje iz nje.

Za razliku od logičnog i racionalnog Pandurovića, Dis je sanjar koji je duboko zagazio u oblasti snoviđenja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnička kultura, poznavanje stranih jezika, čime se mogla pohvaliti većina tadašnjih pesnika. Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajedničke preokupacije: doživljaj egzistencijalne utamničenosti, umiranje ljubavi, gašenje osećanja i života. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma Tamnica, štampana kao "prolog" Utopljenih duša, od pesama drugih pesnika toga doba na isu ili slične teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizičkim nagoveštajima. Ona donosi, kao što je primetio M. Pavlović, čitavu malu kosmogoniju, sličnu onoj koju je Njegoš dao u Luči mikrokozma, ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim laičku, individualnu i lirsku. Izgrađena je na tri osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i očima, od kojih druga dva kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju čovekovoj preegzistenciji. Rođenje je odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči nose odsjaj te maglovite preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari što nas okružuju. Pesnik nosi svet u svojim očima kao što sebe oseća u "pogledu trava i noći i voda". U tim isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i očituje se duboka povezanost i jedinstvo svih bića. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, već zaboravljenoj ljubavi. Lik drage izranja iz prošlosti i obasjava "ovaj život grubi". U njegovoj najlepšoj pesmi Možda spava draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u baladičnom tonu, teško uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i Tamnica. I u jednoj i u drugoj pre sadašnjeg stanja, u Tamnici pre rođenja a u Možda spava pre buđenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u sećanju: u prvoj pesmi to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz čijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan, eteričan, od njenog tela pesnik razaznaje samo oči, dok se sve ostalo gubi u izmaglici sna. Lirskoj sugestiji te neodređenosti doprinosi i osobena melodija stiha, koja je ovu pesmu usporenog ritma, u trinaestercima učinila "remek-delom Disove kantilene" i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha.

Ta svetlost – koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prošlosti, iz snova – postepeno se sasvim gubi. Iščezava sjaj zvezda iz očiju i stara ljubav iz sećanja, gasi se želja za nečim lepšim i svetlijim. San bez snova, utrnuće želje, prelazak iz bića u nebiće – to su motivi čitavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te skupine, Nirvana, možemo nazvati nirvanističkim. U nekim pesmama to osećanje povezano je sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske poezije posle Vojislava, u drugima ono izvire iz doživljaja proticanja vremena. Pesnik se oseća nemoćan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa vremenom"), on promatra stvari kako odlaze iz života u smrt, tonući u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu sećanju nema više snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi Nirvana iščezavaju svi znaci života. Pesnik se više ne seća onoga što je bilo, nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je nepomičan pred navalom nebića, pred njegovim pogledom, koji je "bez oblika, bez sreće, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko".

Tradicionalna polarizacija srpske poezije između stvarnosti i ideala, snova i jave, racionalnog i iracionalnog, individualnih težnji i potreba trenutka oseća se i u Disovu nevelikom opusu. Njegova druga zbirka Mi čekamo cara (1913), s rodoljubivim pesmama, predstavlja, doduše, pesnički danak imperativu istorije. U toj zbirci nema pesama od trajnije vrednosti. Ali već u prvoj knjizi bilo je pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritičkom i satiričnom oštricom (Naši dani, Raspadanje). U pesmama nastalim u izgnanstvu (Mešu svojima, Nedovršene pesme) došla je do izraza izvesna porodična nežnost i toplina kakvu nismo upoznali u ranijim pesmama. I izraz je tu drukčiji, do ogolelosti jednostavan, elementaran, neposredna, jezik razgovoran, skoro nepesnički, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu.

U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je suprotan njegovu pesničkom duhu. Čvrsta forma pesme bila je pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stanković u prozi, i Dis je u poeziji bio uklešten između tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao neraskidivim nitima, a novo je više naslućivao nego što ga je shvatio. U Disovom izrazu, koji je često sputan, nevešt, nedograđen, ogledaju se ipak tamne dubine njegovog doživljaja bića.

Ostali pesnici toga doba[uredi]

U bogatoj orkestraciji pesništva tog doba razaznaje se i mnoštvo drugih glasova. Anahrono deluje Milorad M Petrović zvani Seljančica (1875-1921) svojim oponašanjem narodne lirike. Na suprotnom polu, modernista Milan Ćurčin (1880-1960) u svoje pesme unosi slobodan stih, humor i prozaizme, čime je nagovestio naredno pesničko razdoblje. Rano preminuli pesnici Stevan Luković (1877-1902) i Velimir Rajić (1879-1915) doveli su tragično osećanje života do bolnog paroksizma. Od Lukovića potiče i antologijska Jesenja kišna pesma, jedinstvena po skladu koji je postignut između slike i osećanja muzike i smisla. Pesnikinja Danica Marković (1879-1932) nastavlja tradiciju naše intimističke, ispovedne lirike. Dalmatinac, Mirko Korolija (1886-1934) odudara od opšteg pesimističkog raspoloženja epohe i piše pesme pune mladosti, lepote i strašnog uživanja u ljubavi i prirodi. U osvitu modernog doba rađa se i naša proleterska poezija. Njen je rodonačelnik Kosta Abrašević (1879-1898), čije su neke pesme postale ubojnice srpske i jugoslovenske radničke klase (Zviždi vetre, Crvena). Među njegovim sledbenicima izdvajaju se Nestor Žučni (1886-1915) i Dušan Srezojević (1887-1916). Poslednji je, uz proleterske, pisao i pesme u kojima je izrazio sebe, tegobe lične sudbine i razmišljanja o čoveku i kosmosu.

Milutin Bojić[uredi]

Među piscima nastradalim u ratu najmlađi i jedan od najdarovitijih bio je Milutin Bojić (1892-1917). Vršnjak Ive Andrića, on je završio svoju književnu karijeru pre no što je Andrić objavio i jednu knjigu. U 26-oj godini života, kada je u vojnoj bolnici u Solunu umro, Bojić je imao dve objavljene knjige stihova (1914, 1917), poemu Kain (1915), dramu Kraljeva jesen, izvedenu u Narodnom pozorištu (1913), velik broj književnih i pozorišnih prikaza, šest drama u rukopisu, fragmente velike poeme o stradanju srpskog naroda Večna straža. Kao i dugi pesnici tog doba, Bojić je težio da postigne formalno savršenstvo. Od svih oblika stiha najviše je negovao dvanaesterac, koji je kod njega snažan, eruptivan, zvonak, kao i raspoloženja koja je njime hteo da izrazi. Već u prvim pesmama ispoljio se kao pesnik životne radosti, čulne strasti i volje. "Verujem sebi", ponavlja on strasno i uporno u pesmi Veruju, toj religiozno intoniranoj ispovesti vere u samog sebe. U nizu pesama on skoro zagrcnutim glasom peva o opojnosti života i čulnih uživanja. I tamo gde ga je potaklo nezadovoljstvo svetom, njegove reči ne izražavaju očajanje i beznađe nego potrebu za delom, težnju k samoisticanju, traženju izlaza.

Nacionalna tragedija, koju je Bojić proživljavao u poslednje tri godine života, još je više učvrstila njegov osnovni smer, davši mu kao podlogu čitavo istorijsko iskustvo naroda. Njegova ratna zbirka Pesme bola i ponosa ispunjena je melanholičnim razmišljanjima o našoj istorijskoj tragici i gordom uverenošću u veličinu i nepobedivost naroda. U najpoznatijoj pesmi iz te zbirke, Plava grobnica, nacionalna apoteoza, svečana i retorična, a na momente pompezna i patetična, stapa se s lirskom vizijom mira plavih morskih dubina.

Bojić je jedan od najznačajnijih naših dramskih pisaca uoči Prvoga svetskog rata. Pisao je drame na istorijske i savremene teme. U istorijskoj drami on se potpuno oslobađa patriotskih skrupula romantičara; u znamenitim istorijskim ličnostima i događajima on vidi samo građu za slobodnu dramsku interpretaciju (Kraljeva jesen, Uroševa ženidba). Tek odnedavno otkrivene su dve njegove opsežne drame iz suvremenog života, Lanci i Gospođa Olga. U obe je data slika građanske porodice u moralnom rasulu. Posmatrana iz današnje perspektive, one iznenađuju ne samo snagom realizma i psihološkom uverljivošću u razgolićavanju građanskog morala, smelošću da se kaže sve, do kraja; u njima bez traga nestaje malograđanska sentimentalnost i melodrama a zamenjuju ih ironija i komika.

Literatura[uredi]

  • Izvorni tekst je preuzet iz knjige Kratka istorija srpske književnosti Jovana Deretića. Knjiga se može naći u svom elektronskom izdanju na stranici na projektu Rastko. Knjiga nema eksplicitnih restriktivnih autorskih prava koja zabranjuju njeno umnožavanje.