Српска граматика (Ж. Симић)/Поглавље 8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српска граматика
Писац: Живојин Симић
Поглавље 8: Напомене из правописа
Симић, Живојин (1922). Српска граматика. Београд: Књижара Геце Кона.


НАПОМЕНЕ ИЗ ПРАВОПИСА[уреди]

О гласовима:

а) По закону изједначивања гласова једних с другима предлог с пред неким речима у изговору чује се з, пред некима ш, а кад се и з једначењем промени, изговара се ж те излази, с братом — з братом; с њим — ш њим, с ђацима — ж ђацима.

У писању, пак, тај се предлог увек пише с: с братом с Богом; с њим, с његовим оцем; с ђацима, с ђорђем.

б) По правилу о једначењу сугласника по звучности требало би да се група дс промени у тс. Али пошто се група тс не изговара нимало лакше него група дс, то је у народном говору у неким речима избачено д: преставити, престављати, госпоство.

Али у већини оваких случајева народни језик је задржао групу дс, што сведоче речи у Вукову Српском Рјечнику: људски, градски, надскакавати, надстрешити, надстрешница, одселити, одседлати (скинути седло), одсек, одсести, одсећи; одсјаивати, одскочиши, одстајати, подсести, подсећи, подсирити, подсмех, одступити, одступи, одспавати, одслужити, подстицати, подставити, подстрићи.

в) Тако ни групу дш народни језик не претвара у тш: нити избацује д, него задржава групу дш, што сведоче речи у Вукову Рјечнику: одшалити, одшалиица, одшетати, одшити.

г) Исто тако народни језику групи тс у речима, у којима је т у основи, не избацује т, него задржава групу тс, што сведоче речи у Вукову Рјечнику: братство, братственик, братствењак, богатство.

Према томе у књижевном језику треба задржати групе дс, тс, дш, и писати нпр. председник, представка, представа, страна 272 људски, подсећи, одсећи, итд. — упутство, кметство, братство, братски, проклетство, богатство, итд. одшкринути, одшетати, одштампати, итд.

д) Има речи у којима се од група тц, тч, тц, избацује т: отац —оцаоче; оцеви (погрешно је очеви), итд. — светац — свецасвецисвече; — сатџија — саџија, занатџија — занаџија, инатџија — инаџија. Тако и од групе дц и дч: одцепити — оцепити; — одченути — оченути.

Ђура Даничић, Јован Бошковић, Ст. Новаковић писали су: задатци, додатци. Према томе, ако хоћемо да њима признамо компетентност у овом питању, требало би да пишемо задатци, додатци, податци, издатци, почетци, зачетци, листци, (од листак), влатци, (од влатак), цветци (од цветак), напитци (од напитак), ужитци (од ужитак), метци (од метак), смотци (од смотак), свитци (од свитак), наутци (од напутак), битци (од битка), патци (од патка), мотци (од мотка), притци (од притка), итд.

Кад би се узело као неминовно правило да се од група дц и дч одбаци д, многе би речи у свом обличју биле знатно осакаћене и доведе у сумњу своје значење. С тога и од тога правила, у интересу јасности и потпуности тих рени треба одступити и писати: судци (м. суци), предци (м. преци), редци (од редак м. реци), зачедци (од зачедак м. зачеци), поредци (од поредак м. пореци), стидци (од стидак м. стици), подценити (м. поценити), итд. — одчепити (извадити чеп. м. очепити) надчовечан (м. начовечан), подчинити, подчињен (м. починити и почињен).


ђ) Предлогу к (к ъ) домеће се а кад се нађе пред речима које се почињу гласом к: отидоше ка Костуру, ка Крупњу, ка Књажевцу.

То исто бива кад је потребно да се у стиху добије један слот више, нпр. Оде Дојчин у поље широко | ка шатору црна Арапина. Оле право ка Прилипу граду | ка својему двору бијеломе.

И у другим случајима кад се писцу нарочито укаже потреба да мишљу или гласом мало одвоји предлог од речи пред којом стоји.


страна 273 е) Предлогу с (съ) додаје се а кад се нађе пред речима, које се почињу гласовима: с, з, ж, ш, нпр. са сином, са змајем, са женом, са школе. То исто бива у стиху кад је потребно да се добије један слог више. У прозном тексту пред осталим сугласницима не треба му дометнути глас а, нарочито никад пред речима које се почињу гласником, јер се ствара зев и тиме квари звучност текста.

ж) Не постоји правило да се у речима, које се свршују на з, наставак ов претвара у ев. Према томе правилно је мразови, мразова, мразовима, — млазови, млазова, итд., аналого речима: возови, низови, јазови, везови, итд.

Произвољна је погрешка што неки говоре и пишу: мразеви, мразева, итд., млазеви, млазева, млазевима, итд.


з) Не постоји правило да се у речима, које се свршују на с, наставци ом и ов претварају у ем и ев. Према томе правилно је говорити и писати; носом, курсом; носови, носова, курсови, курсова, итд., аналого речима: висом, висови, часом, часови, фесом, фесови, класом, класови, тасом, тасови, итд.

Произвољна је погрешка што неки говоре и пишу: носем курсем; носеви, курсеви, носева, курсева, итд.


и) Не постоји правило да се глас з пред гласом м претвара у с. Према томе је правилно говорити и писати: размотрити, разматрати, разматрање, аналого речима: размислити, размаћи, разменити, размрсити, размишљање, итд.

Произвољна је погрешка што неки говоре и пишу: расмотрити, расматрати, расматрање.


ј) Од глагола разочарати трпни је придев разочаран. Од њега наставком је постоје глаголска именица: разочаран-јеразочарање, аналого речима: певан-је — певање; писан-је — писање; преговаран-је — преговарање, нтд.

Произвољна је погрешка што неки говоре и пишу: разочарење.

к) Реч пут има по правилу 6 пад. једнине, кад је без предлога, путем, нпр. идите путем; кад је, пак, с предлогом онда јој је правилно: путом, нпр. ми смо пред путом, за путом. страна 274 У множини, пак правилно јој је само: путови, путова, путовима, итд. аналого речима; кметови, сметови, прутови, скутови, трутови, сватови, светови, крсшови, влатови, сатови, итд.

Произвољна је погрешка што ту реч говоре и пишу путеви, путевима, путеве, итд

Све ове напомене унео сам зато што се све ове погрешке налазе чак и код писаца вишег стила.


л) Упоређењу код придева, кад се стеку два јј, пишу се оба и не раздвајају се: најјачи, најјаснији.

љ) У речима које се завршују гласовима ај, ој, уј, па добију наставак и, не избацује се ј и ако се готово и не чује: обичаји, помишљаји, који својим, славуји, крагуји.

м) У прошлом глаголском придеву, пак, у глагола, у којих се тај облик завршује на ио, и ако се глас ј у изговору чује, он се не пише, јер му по саставу ре̑чи нема места: чинио, радио, говорио.

н) У речи, у којих иза гласовне групе иј дође наставак и, или који почиње гласом и, и ако се у изговору два ии преко ј готово сажимају, ипак се ј пише, тј. пише се цела група ији, јер је такав састав речи: Србији, Андрији, хартији.

њ) У речи, у којима се стече гласовна група иј, те се ј после и слабо опажа, ипак се пише ј, јер јој је по саставу речи ту место: чиј, лиј, пиј, пијмо, пијте; историјски, спахијски, итд.

О словима

Велика слова пишу се:

а) У почетку реченице: Небо високо, а земља тврда. Сељаци га погледаше, и нико не рече ни речи.

б) У песмама у почетку свакога стиха:

Душа ми гњевом пламти А крв ми кипи сва, Са голим ножем јурим У бојну вреву ја.

в) После две тачке кад се чије речи наводе онако како их је неко изговорио:

Онда ће анђео рећи: Знате ли шта? Овако да уредимо. Сви рецимо: У име Бога. страна 275 г) Особена имена почињу се великим словом. Ако је особено име састављено из именице и придева, почињу се обе речи великим словом.

Примери: Александар, Љубомир Ненадовић, Ђура Јакшић; Србија, Неготин, Црна Гора, Балканско Полуострво, Јадранско Море, Морава, Велика Морава, Нови Сад, Суха Планина, Црна Река, итд.

д) Реч Бог, кад значи једнога хришћанскога Бога, пише се великим словом. Кад, пак, значи незнабожачке богове, пише се малим словом.

Великим словом пишу се и речи које означују једнога хришћанског Бога: Вишњи, Свевишњи, Свемогући, Господ, итд.

ђ) Присвојни придеви образовани наставцима ј, ов, ев, ин од особених имена пишу се великим словом:

Јовањ-дан, Ивањ-дан, Душанов, Миланов, Србинов, Маријин, Јовин, итд.

Тако и од Бог наставком иј или ји: Божиј, Божји.

Присвојни, пак, придеви и од особених имена, постали наставком ски, пишу се малим словом: јовањски, моравски, савски, српски, француски, инглески, божански, боговски, итд.

е) Збирна имена народа пишу се великим словом: Српство, Словенство, Србадија, итд.

ж) Имена установа, власти, корпорација пишу се великим словом. Ако се састоје из именице и придева, обе се речи почињу великим словом:

Српска Народна Скупштина, Српска Краљевска Академија, Ваљевски Округ, Срез Тамнавски, Општина Београдска, Касациони Суд, Управа Фондова, Министарство Народне Привреде, итд.

Кад у такој групи има и речи с предлогом, онда се само прва почиње великим словом: Друштво за заштиту деце.

з) Имена празника пишу се великим словом: Божић, Ускрс, Велики Петак, Благовести, Цвети, итд.

и) Имена недељних дана и месеца пишу се малим словом: понедељник, уторник, четвртак; јануар, мај, септембар.

ј) Имена религија и имена дата по именима религије пишу се малим словом: хришћанство, католичанство, будизам, хришћанин, католик, мојсијевац, мухамеданац; тако и придеви: хришћански, итд. страна 276 к) Имена наука пишу се малим словом: граматика, математика, итд.

О акцентима

Акценат се обележава само онда, кад би без њега био нејасан смисао. То бива у речима једнаким по гласовима, неједнаким по акценту, и кад је у разним падежима или временима облик једнак а различан акценат, па се бележењем акцента упућује на прави падеж или време.

Примери: жѐна (1. п. јед) и же́на̑ (2. п. мн); љу̑ди (1. п. мн.) и љу́ди̑ (2. п. мн.); бр̏да (2. п. јед) и бр̀да (1. п. мн.); ми̑сли (више падежа у једнини) и ми́сли̑ (2. п. мн.); гра̑ду (3. п. јед.) и гра́ду (7. п. јед.); на́рода (2. п. јед.) и наро̑да̑ (2. п. мн.); мо̏же̑ (3. л. јед. вр. сад.) и мо̀же (3. л. ј. вр. пређ. трен.); па̏ра (од воде) и па̀ра (новац); па̀ром (новцем), па̏ром (од воде) и па̑ром (два и два); де̑ла (2. п. од део) и де̏ла (2. п. од де̏ло); по̑ђе̑ (3. л. вр. сад. у јед.) и по́ђе (3. л. вр. пређ. трен. у једн.); пре̑ко (прилог) и пре̏ко (предлог); сам (глагол) и са̑м (зам.); са̏мо (прилог) и са́мо (зам.)

Примери: Од сто гла́са̑, гла̑са чути није. Нико не зна шта се иза бр́да̑ ваља. .Ја ћу вечерас говорити ба́би, а ба́бо ће ба̏би, а ба̏ба ће већ с ђецом наредити ствар како треба. Го̏ре̑ го̀ре̑ го̏ре го́ре него што го̀ре̑ го̏ре доле.

Сваком момку по честицу даје Тајне пи̏ће̑, хлеба небескога; Сваком момку по капљицу даје Тајна пи́ћа, вина небескога.

А дошавши на Исуса, кад га видјеше да је већ умр’о, не пребише му голије́ни̑. И да имају власт да исцјељују од болѐсти̑. Док не видим на рукама његовијем рана од кли̑на̑, и не метнем прста својега у ране од кли̑на̑, нећу вјеровати.

О везици

а) Везица се ставља између саставних делова сложене речи у којој спајање није потпуно изведено, и од које се даље по падежима мења само други, а први се не мења.

Примери: Бугар-кабаница. Клин-чорба, мермер-авлија, Шар-планина, испи-чутура, надри-књига, Хајдук-Вељко, поп-Марко, кмет-Јанко, итд.

б) Кад се застарели облик дне говори с присвојним придевима посталим од светитељских имена: Ђурђева-дне, о Петрову-дне, испред Митрова-дне, итд. страна 277 в) Између делова сложених придева, од којих се даље мења само други, а први се не мења: српско-словенски, руско-словенски, немачко-српски, западно-хришћански, итд.

г) Између саставних делова сложеног редног броја: двадесет-први, двеста седамдесет-седми, итд.

д) Међу заповедним начином и речцом де или дер, којом се појачава заповедање: Викни-де. Стан-де. Дај-дер, итд.

ђ) Између речи и дометка те којим се појачава живост израза: Овамо-те. Дедер-те. Дела-те. Хајдемо-те, итд.

О апострофу

Апостроф се ставља место којег избаченог слова. То бива кад је потребно да се смањи број слогова у стиху.

Пример:

Скин’ оружје незнана делијо, Па нос’ главу куда теби драго.

Напомена. Кад слово р пред гласником треба изговорити као гласник, онда је између њега и гласника Вук Ст. Караџић стављао ъ — гръоце. Даничић је стављао ь — грьоце.

После њих, хотећи сасвим избацити безгласна слова ъ и ь из употребе, стављали су место њих апостроф: гр’оце. Најзад је избачен и тај апостроф и стављају се две тачке (трема) над слово р̏ — гр̏оце.

Налазим да су безгласна слова ъ или ь најбоље вршила потребну улогу; да је ту улогу и апоссроф вршио боље него трема (две тачке), :а и лакше га је стављати него две тачке. Зато мислим да је боље остати при апострофу и писати: гр’оце, су’ржица, умр’о, сатр’о, утр’о, итд.

О састављању и растављању речи

Састављено се пишу:

  1. Именице: подне, поноћи.
  2. Бројеви: обадва, обадве, обадвоје, и бројна именица: обадвојица.
  3. Бројеви: двеста, триста.
  4. Прилози састављени од бројева до пет и именице: једанпут, двапут, трипут, четирипут, — а даље пишу се растављено: пет пута, десет пута, сто пута, итд.
  5. Прилози састављени од заменице и именице: сномадне, ономлани, оновечери, итд.
  6. страна 278
  7. Заменице, прилози и свезе с дометцима: но, зи, ке, да: штоно, којино, њојзи, ка’но, кан’да, данаске, јутроске, ноћаске, итд.
  8. Прилози састављени од предлога и заменице: рашта (рад шта), крошто (кроз што).
  9. Прилози састављени од предлога и имена: заиста, одиста, довече, очас (од час) о̏за̑д, оза́ди, узгред, ускос, (уз пркос).
  10. Тако и посве.
  11. Прилози састављени од предлога и име́на̑ која се засебно не говоре: наизуст, наочиглед, изненада, изубаха, изнутра, унутра, изобила, напомол, навлаш, нахеро.
  12. Прилози постали дометцима це и ке: поименце, наизменце, наопачке, натрашке, потрбушке, полошке, поребарке, обадверучке, наокришке.
  13. Прилози састављени од предлога и прилога: довде (до овде), донде (до онде), докле, досле, одвеће, одвећ, одакле, откле, оклен, одселе, одуд, отуд, откуд.
  14. Сложене заменице: васколик, савколик, сваколика, свеколико; свакојак, свакојака, свакојако; којеко, којешта; којечиј, којечија, којечије; којекоји, којекоја, којекоје; штокоји, шточиј, штошта.
  15. Прилози састављени од заменице и прилога: свакако, којекако, свакад, којекад, свагде, којегде, којекуда, свакуд и свукуд, штогод, штогде, штокад; гдекоји, гдешто.
  16. Прилози састављени од предлога и имена̑, тако да прилошко значење превлађује над значењем саставних делова: вавек, увек, натраг, споља, сутра, (с јутра), ујутру, увече, напоље, напољу (кад значи ван), сместа (кад значи одмах), уједно, заједно, управо, испрва, истиха, (кад значи полагано), на́лик, наопако, обдан, обноћ.
  17. Предлози састављени од предлога и предлога кад нису оба саставна дела задржала своје значење: изван, извише, повише; наврх, уврх, поврх, саврх, сврх, одврх, доврх; подно, удно, надно, садно, додно; након, напокон; искрај, накрај, покрај, украј; скроз; окром, између; наместо, уместо; изнад, сниже, пониже; наоколо; испод, изнад; напоред, според, страна 279 успоред; спред, испред; спреко, испреко; спрам, наспрам; осем; супрот, насупрот, спроћу, спроћ, супроћ; заради, поради; насред, посред, усред; уочи, наочи, надомак, наизмак.
  18. Кад су пак предлози задржали сваки своје значење, онда се пишу растављено: на према се; на по се; на низ брдо; на под ногу; преко сред среде; преко сред Косова; по с три копља у висину скаче; узевши сваком руком по за један колац; мељу воденице по с два камена; кроз сред турске војске; чекавши до пред зору.
  19. Прилози састављени од предлога и предлога: наоколо, напред, понапред, унапред; сувише, одвише, повише, попреко, упреко.
  20. Прилози с дометнутом заменицом, или два прилога састављена у једну реч: кадшто, гдешто; гдекад, гдегде, каткад, итд.
  21. Кад предлог по пред придевом служи да покаже у мањој мери оно што значи придев или прилог, пишу се састављено: потањи, појачи, помекши, побољи, појак, повисок, потежак; подоста, помало, подалеко, поодавно, понајпре, итд.
  22. Прилог го̏д кад губи свој акценат и заменици или прилогу даје неодређено значење, пише се састављено са заменицом или прилогом: ко̀год (значи неко), што̀год (значи нешто), гдѐгод (значи негде), ка̀дгод (значи некад).
  23. Кад он, пак, не губи свој акценат, и даје заменици или прилогу одређено значење, онда се пишу одвојено: Ко го̏д прође свак се чуду чуди. Што го̏д има у Сењу јунака. Куд го̏д иде све за Мусу пита. Кад го̏д ти устреба обрати се на ме.
  24. Предлог за са заменицама што и то:
  25. а) Кад обе те речи изгубе своје засебно значење, па постану реч за означивање узрока, или за просто питање и одговор, пишу се састављено: Зашто, брате, оде у хајдуке? Зато су међу нама многи слаби и болесни. — Зашто га удари? — Зато што ми рече ружну реч. б) Кад, пак, обе те речи задржавају своје значење, онда се пишу одвојено: За што му се молио, то му је учинио. Нема у куни ништа живо за што би му се ваљало бринути. Нисам знао за то. А, мој брате, за то ме не криви. Ма ме за то крива наћи нећеш. Ништа за то. страна 280
  26. Предлог по и заменица што.
  27. а) Кад губе свака своје посебно значење и служе као реч која означује време, пишу се састављено: Пошто све, то примиш, крени се на пут. Пошто се пријави, пусти га цар преда се, па га запита. б) Кад, пак, свака задржи своје право значење, пишу се раздвојено: По што јабуке? По што, по то. Ни по што, Господару. Они то не смеју учинити ни по што. По то се могу добити боље. По што би се потурчио?
  28. Предлог по и заменица чем или чему.
  29. а) Кад изгубе свака своје посебно значење, па од њих постане реч прилошког значења, пишу се састављено: Ако почем дође. Не би ли се почем потурчио. Почем се не зна у које време и кад ће ме смрт затећи, то сам рад да се по овој мојој последњој вољи поступи. б) Кад, пак, свака од њих задржи своје посебно значење, онда се пишу растављено: На, девојко коласту аздију по чему ћеш мене спомињати, по аздији, по имену моме. По чему се брдо и сад тако зове.
  30. Речи ни и један, кад значе нико, никоји, пишу се састављено: ниједан, ниједна, ниједно.
  31. Кад, пак, сваки део задржава своје значење, пишу се растављено: Ни један, ни други не дођоше.

О речци не

Речца не пише се састављено с другим речима:

а) Кад, стојећи пред именицом или придевом, даје тим речима супротно значење: немир, нерад, неред, немар, неспокојство, незадовољство, невера, незнање, незналица, немајка, небрат, непријатељ; невешт, невесео, незрео, нечист, необичан, немиран, итд.

Тако, и с глаголским трпним придевом, јер у њему превлађује именско, атрибутивно значење: незнан, непознат непозван, неповређен, неодређен, неисказан, непромишљен, недозван, неописан, нечувен, итд.

Тако и са заменицама трећег непознатог лица, да би постале заменице неодређеног лица: неко, нешто, некакав, нечиј, некоји, неколики.

б) Кад, стојећи пред прилогом, даје прилогу супротно значење: невешто, недавно, недалеко, невесело, необично, несрпски, нехришћански, немилице, нехотице, итд. страна 281 в) Кад пред глаголским облицима мења глаголу значење, или се сажима с глаголским обликом: нестати (значи ишчезнути), немати, немам (сажето од неимати, неимам); несам (сажето од не јесам), нећу (сажето од не хоћу).

Тако и кад речци не претходи предлог: занемоћи, изнемоћи, обневидети, пренемагати се, изненадити се, узнемирити се, проневерити, итд.

Речца не пише се одвојено:

а) Пред глаголским облицима: не знам, не дам; не знадох, не дадох; не знајући, не видећи; не дајте; не бих дао; не могавши, не нашавши; не био, не дао, не знао; знао не знао; не знати, не дати, не моћи.

б) Кад речца не задржава своје засебно значење и не мења значење речи пред којом стоји, у ком случају има и свој оштар акценат не̏, пише се одвојено: не̏ брат (него неко други), не̏ мајка (него неко други), не̏ одречено (него неодређено); Јер владика треба да је без мане као Божји пристав, не̏ који себи угађа, не̏ гњевљив, не̏ пијаница, не̏ бојац, не̏ лаком на погани добитак, него гостољубив, благ, поштен, праведан, свет, чист.

в) Тако и пред прилозима кад речца не задржава своје значење и не мења значење прилогу пред којим је, пише се одвојено: не̏ само (него и) не̏ тако (него друкчије), не̏ много, не̏ мало, не̏ тамо, не̏ овамо.

О речца ни

Речца ни кад заменицама и прилозима даје одречено значење, пише се састављено с њима: нико, ништа; никоји, ничиј, никакав, николики; нигде, никуд, никад, никако.

Али ако таке речи имадну пред собом предлог, предлогу је место између речце ни и оне друге речи, и све три се пишу одвојено: ни у кога, на за кога, на с ким, на о коме, ни по што, ни о чем, на у чем, ни по каквом, ни за каквог, ни у чујем, ни о чијем, ни под којим, итд.

О свези и

Истим речима може се прикључити свеза и кад се хоће тим речима да да значење опште. У тим случајевима свеза и пише се уједно с дотичним речима, и има оштар акценат: и̏ко, и̏шта, и̏који, и̏какав, и̏чиј (значе: макар ко, макар шта, макар који, макар какав, макар чиј).


страна 282 У једно се пишу речи: боме, јабоме, дабоме, богзна, ваљда, (од ваља да), можда (од може бити да).

О скраћивању речи

Код скраћивања речи узима се почетно слово или два или три или четири. Обично треба да се заврши сугласником. Ако се узима једно, узима се онакво какво је. После скраћенице ставља се тачка: А. Марковић, Д. Николић, П. Јовановић, Жив. Мишић; проф., нач., о. г. (ове год.), т. г. (тек- год.), нпр. (на прим.), тј. (то јест), тд. (тако даље).

Или се узима почетно и завршно слово или завршни слог: др. (доктор), гђа (госпођа), гца (госпођица).

О писању бројева

Основни (прости) бројеви у тексту, кад год су мањи или долазе појединце у излагању, пишу се словима као и остале речи. Вени бројеви, или бројеви у тексту где се чешће употребљавају и где је нарочито о њима говор, пишу се цифрама.

Да се означи да цифра значи редни број, ставља се после ње тачка, или се цифри додају завршни слогови тих бројева с цртицом пред тим слогом: -ви -ги -ћи -ти -ми.

Код цифара редног броја, кад значе датум и годину, не мора се стављати тачка, нити други знак, пошто се цифра на том месту и не може узети као прост број.

Пример: Заврших ово дело по ст. кал. 15 октобра 1920 год. на свој 73-ћи рођен-дан.