Српкиње на збору
| Српкиње на збору Писац: Јован Грчић Миленко |
(У Н. Саду, 17 марта 1868).
Жељице дична, што срећу ствараш!
Вољице лепа, што срце згараш!
Кренусте снажно успаван глас!
Што оку сетном даљина скрива,
О чему душа радосно снива,
То данас, сејке, уздиже вас!
Кад срцем севне воља значајна,
Кад челом сијне помис’о сјајна,
Зар се не ближи тад лепши дан?
Племена ког смо, сви добро знамо,
Племену славном пасти не дамо!
Та с нама, сејке, ускрс је знан!
Дуго је тугу јадала вила,
Утеха тузи суза је била,
Јер њу још ма’ну душмански свет:
Ал’ воља стална, ал’ срца јака
Скинуће ланце с жива јунака,
Пустиће старом соколу лет.
У борби тешкој мере се груди,
У њој и жене бивају људи
Кад мушком снагом дозивљу спас;
А ми сви добро, сви добро знамо
Племена ког смо, па му не дамо,
Да срећу куне код живих нас!
У Бечу, 1868.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 149
|