Sreća i ljudi/3
| ◄ DRUGA POJAVA | TREĆA POJAVA | ČETVRTA POJAVA ► |
TREĆA POJAVA
SVI, bez MAKSE
ROKSA: Već mi ta njegova briga iziđe ovde! (Pokazuje teme).
ACA: Za Boga, mati, ti znaš oca... Sve se dosada brinuo za taj grdni dug od pet stotina dinara, pa sad čisto ne veruje ovolikoj sreći.
EVICA: Ono, ja znam da se čovek brine, ali otac već mesto ne ostavlja gde ne huče. Eto, samo šta je vikao za onu haljinu.
ROKSA (ljutito): Ostareo, za Boga!
ACA (oduševljeno): Sad nećemo više o tome, Dosta je bilo. Metnućemo brige pod noge, pa sviraj, pevaj i... i... Prvo i prvo, da objavimo preko novina, ko ima plac na prodaju. (Traži po ormanu divit). Ta gde je samo to mastilo? (Traži još brže). Kupiću i zlatan divit... Ama gde li je?
EVICA: Eto ga iza šoljica.
ACA: Nema ga! (Pruži ruku, te razbije šolju).
ROKSA (uplašeno): Ali, Aco, šta to činiš?
ACA (ravnodušno): Koješta, majko! Zar i o tome još vredi govoriti? Parčad nastranu, na pismo u Pariz za najfinije šolje. (Nađe mastilo). Ah, evo ga najzad! (Seda za sto). Moram i ovom držaljom prste da prljam. Uostalom, ovo će bitn poslednji put. (piše). «Traži se velik plac, koji stoji na najlepšem mestu, na dva ili više sokaka. Za pogodbu upitati...» (Ostavlja pero). Da li sebe il oca da potpišem?... Hm!... Bolje sebe. Neka se i moje ime čuje. (Piše). «Aca Popović...» (Ostavlja pero). Praktikant neću da napišem, to jest, ja i nisam više praktikant. (Ustaje brzo). Sad samo gde je čika-Mita?
ROKSA: Sigurno je dole u kući.
ACA (viče s vrata): Čika-Mito! Čika-Mito! Hodite časom! (Vraćz se i trlja ruke). Ama kad mi dođe samo na namet broj pet stotina šezdeset i osam, a ja se prosto... prosto... (Oduševljeno). Ej, čujte i vi, pet stotina šezdeset i osam!
|