Срећа и људи/11

ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА

ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА

ЕВИЦА и ПРЕЂАШЊИ

ЕВИЦА: О, браца!... кад пре? Чисто сунњам. (Прети му прстом).
ЗОРКА (равнодушно): Не мислим да се може што сумњати?
ЕВИЦА: Не верујем... је л’, браца?
АЦА (збуњен): Та... та... свакојако... свакојако.
ЕВИЦА (прекида га весело): Овако ће бити досадно. Сад нам је пуно срце, па бар стварајмо планове. Дакле: прво и прво, с ким ћемо делити нашу срећу?
ЗОРКА: Господин-Аца каже: како се покажу прилике.
ЕВИЦА: Прилично паметно.
АЦА (увређено): Евице!
ЕВИЦА: Пст! Сад се морамо само смејати. Затим морамо мало погледати у будућност.
ЗОРКА: Господин-Аца каже: то треба оставити времену.
ЕВИЦА: Прилично глупо!
АЦА (увређено): Али, Евице!
ЕВИЦА: Пст! Ти знаш прво правило. Треће је: шта ћемо са старим жељама?
ЗОРКА: Господин-Аца каже: нов положај, ново све.
ЕВИЦА: Е, то је пола глупо, пола паметно.
АЦА (скочи): Евице, тако ми Бога, ја ћу...
ЕВИЦА: Молим!
АЦА (мирније): Већ ме једиш!
ЕВИЦА: Мораћу те казнити, што си заборавио прво правило. Прво правило гласи: Не сме се љутити! (Прети прстом). Запамти!... А како ћемо назвати нас... наше друштво?
ЗОРКА: Ја предлажем: «Друштво за шалу».
ЕВИЦА: Прима се к знању... Ти, браца?
АЦА: Ја велим да га зовемо... да се зовемо «Друштво од сто хиљада динара!»
ЕВИЦА: Не прима се к знању... да си бар рекао од пет стотина хиљада гроша... ал’ овако нећемо. Знате како ја предлажем: «Друштво без тајни...» Но?
ЗОРКА: Чудан назив.
АЦА: И нема смисла.
ЕВИЦА: Напротив. Дакле почнимо! (Окреће се Зорци). Како стојимо с овим? (Показује њено срце).
ЗОРКА (збуњено): Али, Евице!...
ЕВИЦА: Мир! Јасно и гласно.
ЗОРКА (збуњено): Ја мислим, кад је сумња, онда се пита.
ЕВИЦА: То се зове одговор! Дакле? (Окреће се Аци). Шта, та страна још ћути?
АЦА (збуњено): Али, Евице!
ЕВИЦА: Већ се једим. (Тргне се). Пардон, хтедох рећи: прелази у досаду... Брзо, брзо... одговор!
АЦА (збуњено): Али, за Бога... ја сам... ја већ одавно... ја...
ЕВИЦА (Зорци): Је л’ довољно? Замислите сад мене од шесет година, како полажем руке на вас овако (благосиља их) и уздрхталим гласом кажем: «Мој родитељски благослов!»
АЦА и ЗОРКА: Евице!
ЕВИЦА (поклони се): Разуме се, сад је и на мене ред, и ево признајем да ће се све лепо свршити, и тако је први чин наше среће готов. (Чује се споља вергле како свира валцер).
ЕВИЦА: Ах, прекрасно! (Узме Зорку). Пази: «Секешрит!» (Играју и смеју се. Аца посматра). Браца, узми и ти ту столицу... Пази, Зорка... Један, два, три... Број: један, два, три. Жао ми је, браца, ал’ имаћеш и ти времена. (Свирка стаје). Ох, цео бих дан играла!
ЗОРКА: Кад би имао да ти који цео дан свира.
АЦА (гордо): И о томе да се говори! ?... То је бар ситница! (Приђе прозору и виче); Еј, ти... верглашу, чекај! (Пође вратима).
ЕВИЦА: Шта ћеш то?
ЗОРКА: Сигурно да га погоди на цео дан.
АЦА (врти главом): Не! (Оде).
ЕВИЦА: Сигурно ће бити каква мала лудорија... Казала сам ти већ: ето, ето, сад играју лутке, док се не уморе, а проћи ће то брзо, врло брзо.
ЗОРКА: Само се љутим на тебе.
ЕВИЦА: А прво правило?
ЗОРКА: Не, не.... Онај твој говор, мало пре, он је... он је...
ЕВИЦА (грли је): Он је истинит, и ти си моја будућа снајица.
(Споља Аца: „Овде, на ова врата!“)
ЕВИЦА (изненађено): Шта ће то?!
ЗОРКА (изненађено): Зар вергле?!
(Аца отвара врата и пропушта верглаша да прође).
АЦА: Спусти ту! (Верглаш спушта). А сад, као што рекох, дођи у подне... Ти ме познајеш.
ВЕРГЛАШ: Знам, како не бих знао... ви сте господин-Аца прак...
АЦА (прекине га): Но, добро већ... дакле у подне.
ВЕРГЛАШ: Збогом! (Оде).
ЕВИЦА: За Бога, браца, зашто то?
АЦА (гордо): Пих! једна ситница од сто до двеста динара.
ЗОРКА: И још без икаква узрока!
АЦА (као пре): О, молим, ја бих и шта више, кад вам само то чини задовољство.
ЗОРКА (збуњено): А, што се мене тиче... молим лепо!... Ја то нисам хтела.
ЕВИЦА: Шта ћу вас дан! Браца, дед’ на посао! Свирај!
АЦА (прилази верглу и свира).
ЕВИЦА (Зорци): Само пази! (Игра). Један, два, три... један, два, три...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.