Sreća i ljudi/11
| ◄ DESETA POJAVA | JEDANAESTA POJAVA | DVANAESTA POJAVA ► |
JEDANAESTA POJAVA
EVICA i PREĐAŠNjI
EVICA: O, braca!... kad pre? Čisto sunnjam. (Preti mu prstom).
ZORKA (ravnodušno): Ne mislim da se može što sumnjati?
EVICA: Ne verujem... je l’, braca?
ACA (zbunjen): Ta... ta... svakojako... svakojako.
EVICA (prekida ga veselo): Ovako će biti dosadno. Sad nam je puno srce, pa bar stvarajmo planove. Dakle: prvo i prvo, s kim ćemo deliti našu sreću?
ZORKA: Gospodin-Aca kaže: kako se pokažu prilike.
EVICA: Prilično pametno.
ACA (uvređeno): Evice!
EVICA: Pst! Sad se moramo samo smejati. Zatim moramo malo pogledati u budućnost.
ZORKA: Gospodin-Aca kaže: to treba ostaviti vremenu.
EVICA: Prilično glupo!
ACA (uvređeno): Ali, Evice!
EVICA: Pst! Ti znaš prvo pravilo. Treće je: šta ćemo sa starim željama?
ZORKA: Gospodin-Aca kaže: nov položaj, novo sve.
EVICA: E, to je pola glupo, pola pametno.
ACA (skoči): Evice, tako mi Boga, ja ću...
EVICA: Molim!
ACA (mirnije): Već me jediš!
EVICA: Moraću te kazniti, što si zaboravio prvo pravilo. Prvo pravilo glasi: Ne sme se ljutiti! (Preti prstom). Zapamti!... A kako ćemo nazvati nas... naše društvo?
ZORKA: Ja predlažem: «Društvo za šalu».
EVICA: Prima se k znanju... Ti, braca?
ACA: Ja velim da ga zovemo... da se zovemo «Društvo od sto hiljada dinara!»
EVICA: Ne prima se k znanju... da si bar rekao od pet stotina hiljada groša... al’ ovako nećemo. Znate kako ja predlažem: «Društvo bez tajni...» No?
ZORKA: Čudan naziv.
ACA: I nema smisla.
EVICA: Naprotiv. Dakle počnimo! (Okreće se Zorci). Kako stojimo s ovim? (Pokazuje njeno srce).
ZORKA (zbunjeno): Ali, Evice!...
EVICA: Mir! Jasno i glasno.
ZORKA (zbunjeno): Ja mislim, kad je sumnja, onda se pita.
EVICA: To se zove odgovor! Dakle? (Okreće se Aci). Šta, ta strana još ćuti?
ACA (zbunjeno): Ali, Evice!
EVICA: Već se jedim. (Trgne se). Pardon, htedoh reći: prelazi u dosadu... Brzo, brzo... odgovor!
ACA (zbunjeno): Ali, za Boga... ja sam... ja već odavno... ja...
EVICA (Zorci): Je l’ dovoljno? Zamislite sad mene od šeset godina, kako polažem ruke na vas ovako (blagosilja ih) i uzdrhtalim glasom kažem: «Moj roditeljski blagoslov!»
ACA i ZORKA: Evice!
EVICA (pokloni se): Razume se, sad je i na mene red, i evo priznajem da će se sve lepo svršiti, i tako je prvi čin naše sreće gotov. (Čuje se spolja vergle kako svira valcer).
EVICA: Ah, prekrasno! (Uzme Zorku). Pazi: «Sekešrit!» (Igraju i smeju se. Aca posmatra). Braca, uzmi i ti tu stolicu... Pazi, Zorka... Jedan, dva, tri... Broj: jedan, dva, tri. Žao mi je, braca, al’ imaćeš i ti vremena. (Svirka staje). Oh, ceo bih dan igrala!
ZORKA: Kad bi imao da ti koji ceo dan svira.
ACA (gordo): I o tome da se govori! ?... To je bar sitnica! (Priđe prozoru i viče); Ej, ti... verglašu, čekaj! (Pođe vratima).
EVICA: Šta ćeš to?
ZORKA: Sigurno da ga pogodi na ceo dan.
ACA (vrti glavom): Ne! (Ode).
EVICA: Sigurno će biti kakva mala ludorija... Kazala sam ti već: eto, eto, sad igraju lutke, dok se ne umore, a proći će to brzo, vrlo brzo.
ZORKA: Samo se ljutim na tebe.
EVICA: A prvo pravilo?
ZORKA: Ne, ne.... Onaj tvoj govor, malo pre, on je... on je...
EVICA (grli je): On je istinit, i ti si moja buduća snajica.
(Spolja Aca: „Ovde, na ova vrata!“)
EVICA (iznenađeno): Šta će to?!
ZORKA (iznenađeno): Zar vergle?!
(Aca otvara vrata i propušta verglaša da prođe).
ACA: Spusti tu! (Verglaš spušta). A sad, kao što rekoh, dođi u podne... Ti me poznaješ.
VERGLAŠ: Znam, kako ne bih znao... vi ste gospodin-Aca prak...
ACA (prekine ga): No, dobro već... dakle u podne.
VERGLAŠ: Zbogom! (Ode).
EVICA: Za Boga, braca, zašto to?
ACA (gordo): Pih! jedna sitnica od sto do dvesta dinara.
ZORKA: I još bez ikakva uzroka!
ACA (kao pre): O, molim, ja bih i šta više, kad vam samo to čini zadovoljstvo.
ZORKA (zbunjeno): A, što se mene tiče... molim lepo!... Ja to nisam htela.
EVICA: Šta ću vas dan! Braca, ded’ na posao! Sviraj!
ACA (prilazi verglu i svira).
EVICA (Zorci): Samo pazi! (Igra). Jedan, dva, tri... jedan, dva, tri...
|