Sreća i ljudi/1

PRVA POJAVA

PRVA POJAVA

MAKSA, ROKSA i EVICA

(Soba vrlo skromno nameštena. Roksa i Evica sede).

MAKSA (skida naočare i meće ih u kutiju, jetko): Zar je samo jedna briga, te, kažeš, ćutim! Ta mene već znoj od briga davi, a ona zna samo: «ćutiš», «ćutiš»... Eto, prvo za tu menicu...
ROKSA (šije i ne gleda Maksu): Ah, i ta tvoja menica! Ako je ručak: menica; ako je večera, opet: menica. (Ostavlja brzo rad i pogleda popreko na Maksu). Ti misliš: samo se ti brineš, a ja ovamo sedim na svili i kadifi! Zar se, valjda, ja ne brinem?!
MAKSA (tiho i zamišljeno): Ta brineš se i ti, ko kaže?!
ROKSA (ustaje): Te još kako se brinem!... Eto, zima na vratima, a ja već... nije zbog godina, no, veruj Bogu, dovde mi je došlo (pokazuje grlo), a sve velim: što da plaćam mlađe, ’ajd bar to da uštedim. A ti to ne vidiš!... Pa, eto, i mesojeđe za koji dan, a znaš šta mi je na vratu.
EVICA (tiho): Od danas još mesec dana do mesojeđa.
ROKSA (brže govori): Dabo’me, da je još mesec dana, zar to nije briga?... Devojka je već... briga sama...
MAKSA (hoda zlovoljno i šapuće): Kako, kako! (Otresa rukama). Ma’ni, ne govori više! (Stane). A zamisli samo,da je neke sreće... to jest, da nam nešto sad odjednom padne iznenada pet stotina dinara!
ROKSA (uzdahne): Bože moj, kad bi to bilo!
MAKSA: Ili hiljadu?
EVICA: Ili deset hiljada?
MAKSA: Deset hiljada, deset hiljada! Ta to je novac! Ovako leži deset hiljada dinara, a čiji su to, na primer, deset hiljada dinara?... Moji... A smem li da potrošim? Kako da ne smem?... Smem. Evo, na primer, tri dinara za burmut.
ROKSA i EVICA (podrugljivo): Burmut!?
MAKSA: Molim, molim, to je za naprimer, pa onda dva dinara za pršute.
ROKSA i EVICA (podrugljivo): Pršute!?
MAKSA: Ama molim, molim, to je sve za naprimer.
EVICA (gleda preda se): Kakvi su to primeri!
ROKSA (ljutito): Ti dade sve pare za... za koješta. (Ustane naglo). A šta bi ti, brajko, radio sa tvojim primerima, kad bi sad odjednom dobio stohiljada dinara? (Višim glasom). Sto hiljada dinara!
EVICA: Jest, šta bi radio sa sto hiljada dinara?
MAKSA: Ja?
ROKSA: Jest, jest, ti!
EVICA: Ti, otac, ti!
MAKSA: Ja? (Zavrti glavom). E, to neću da vam kažem.
ROKSA: A ja bih ovako: i mlađe da imam, i bez briga da živim, i da znam gde para ide, i da znam kad će para doći. Niko ne bi kazao: «Ova kuća pobesne, otkad pare dobi.» Sve bih ja to znala... sve! Što bih ja učinila, to bi bilo najbolje, čuješ, najbolje. Mi bismo po meni bili odvojeni od ostalog sveta. Ne bismo bili obični ljudi, nego nešto drukče... sasvim drukče.
EVICA: A tek ja... pa Aca!... Sve bi to vredelo, sve bi to bilo prvo.
MAKSA: A ja?
ROKSA: Nema sumnje, i ti... Samo bi trebalo da se malo izmeniš, da se malo doteraš.
MAKSA: Lako je, brate, sve to, samo...
ROKSA: Šta samo?
MAKSA: Samo nema sto hiljada dinara.
ROKSA (uzdahne): Pravo kažeš!... Malo fali.
EVICA (uzdahne): Vrlo malo.
MAKSA: Da je bar deset hiljada!
EVICA: Ili hiljadu!
ROKSA: Ta da je samo onih pet stotina, opet, opet bi bilo bolje, mnogo bolje.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.