Синоћ беже из планине дође,
Нит’ доведе ђога, ни хртова,
Ни доносе сабље о бедрици,
Ни мавена ћурка на рамену.
Рањен дође до бијела двора, 5
Како дође леже боловати,
А мајка му ране завијала
Доводила од мора хећиме,
На хиљаде цијене годила,
Ал за луду, фајде не бијаше. 10
Говорила лијепа ђевојка:
»О, госпојо. бег-Милана мајко,
Би ли мени свога сина дала,
Кад бих њему ране извидала?«
»Бих га дала и шћерком те звала, 15
И у злато тебе завијала!«
Ђевојка је бега лијечила,
Срећна била, бега извидала,
Бег је узе себи за љубовцу.
