Срби у Донаверту (1744.)
(НАРОДНА ПЈЕСМА)
[Даница за годину 1826. стр. 112.]
Још ни зоре ни бијела дана,
Паде магла од неба до земље
Око бела града Донаверта,
Пак покличе вила загоркиња
Са висока дела Шелемберга, 5
Те дозива граду Донаверту
По имену млада комендата,
Мијаила баш Продановића:
„Што с' легао, млади комендате!
„На те иде сва сила Бабурска, 10
„Да опколи града Донаверта,
„Да опколи са четири стране;
„Ако мене томе не верујеш,
„Ти се попни граду на бедене,
„Те погледај низ то поље равно, 15
„Све је поље војска прекрилила,
„Долом пешци, а брдом коњици."
Он ми вили тијо одговара :
„Мучи, вило, муком се замукла!
„Да су Пари како соколови, 20
„Врани коњи, као горске виле,
„Јоште не би данас улетили;
„Ја сам добре поставио страже:
„Посред плаца града Донаверта
„Поставио педесет ајдука, 25
„И пред њима младог барјактара,
„По имену Туцића Стевана,
„Који носи токе од биљура,
„Који нема у мудри Латина;
„А на горњој капији каменој, 30
„Код велике цркве капуцинске,
„И онде је педесет ајдука,
„И пред њима Гвоздене војвода,
„Који јаше вранца без белеге;
„Од ливада од поља широка 35
„На капији педесет ајдука,
„И пред њима старог барјактара,
„По имену Марка Рашковића,
„Који јаше дору од мејдана;
„Од висока дела Шелемберга 40
„На капији бирта Крепси-бирта,
„И онде је педесет ајдука,
„И пред њима барјактар Косанић,
„Који носи мача Гребештака,
„На рамену пушку Млетачкињу, 45
„Којано је у Млетку кована,
„Кована је три године дана,
„Гди погледа, онде не промаша;
„На капији тијога Дунава,
„Онде има стотина ајдука 50
„И пред њима баш млади капетан,
„По имену Јова Белградија,
„Који паше сабљу Мисирлију,
„На глав' носи везена клобука,
„За клобуком сребрна челенка, 55
„Којано је од дванаест пера;
„Преко воде тијога Дунава
„У шанцу је стотина ајдука,
„И пред њима Костреш капетане,
„Који носи кратка Личаника, 60
„Куд погледа, онде и удара."
Мало време за тим постајало,
Пак дозива млади Продановић,
Он дозива Туцића Стевана,
Па говори Туцићу Стевану: 65
„Брже пошљи, Туцићу Стеване,
„Брже пошљи младог омелдера,
„Нека каже Гвоздену војводи,
„Да он добро на капији стражи,
„Да нас како сила не превари." 70
И отиде Туцићу Стеване,
Те он посла младог омелдера,
По имену Брзоплета Стојка,
И отиде Брзоплете Стојко,
Те он каже Гвоздену војводи, 75
Да он добро на капији стражи.
Мало време затим постајало,
Пак се попе Гвоздене војвода,
Он се попе на камену кулу,
Те погледа низ то поље равно; 80
Све је поље војска прекрилила,
Долом пешци, а брдом коњици,
Коњ до коња, јунак до јунака,
А барјаци као и облаци.
Кад то види Гвозден војевода, 85
Он покличе танко гласовито:
„Сад на ноге, дружинице моја!
„Сад на ноге и на пушке шарке,
„Те дајите огањ од образа;
„Ево сила иде на капију." 90
Кад то чула млада ајдучија,
Скочили су на ноге јуначке,
А узеше дуге шарке пушке,
Те им дају огањ од образа
Док се они огњем преметаше, 95
Дотле Еси на град ударише,
И капију они одсекоше.
Кад то види Гвозден војевода,
Да ће лудо погубити главе,
Он покличе танко гласовито: 100
„Ајте за мном, дружинице моја!
„Да кажемо младом комендату:
„Изненада Еси ударише,
„И капију они одсекоше."
Пак одоше Дунавској капији, 105
Те нађоше млада комендата,
Гди он у ред намешта ајдуке;
Комендату тијо говорио:
„Господине, млади комендате:
„Тешка нас је сила опколила, 110
„И капију она освојила."
Текем Гвозден у ријечи беше,
Ал уд'рише Ески гранатири
И пред њима принц Илденбургсаузен,
А за њиме Ески капетане; 115
Сви ајдуци ћуприју пређоше,
А за њима млад Продановићу,
Нос' у руци своју џеФерлију;
Кад је био на полак ћуприје,
Те се натраг јунак обазрео, 120
Како у град Еси улажау,
И пред њима Ески капетане;
Кад га види млад Продановићу,
Он прислони своју џеФерлију,
Прислони је десноме образу, 125
Пак погледа горњему нишану,
ЏеФерлији живи огањ даде,
Те удари Еског капетана,
На добро га место ударио,
Под велику капу гранатирску, 130
Не поквари на капи перваза,
Већ поквари мозак у јунаку;
Чело пуче, очи му прскоше.
Викну танко млади Продановић,
Те дозива Костреша Илију: 135
„Што си стао, Кострешу Илија!
„Што си стао, окаменио се!
„Те не дајеш огањ Личанику?"
Још комендат у речи бијаше,
Одма пуче стотина пушака, 140
На ма паде стотпна Есова.
Док се они огњем преметнуше,
Сви ајдуци у шанац стадоше,
Те се онде огњем преметаше
Од зорице до послије подне; 145
А када је ићиндија била,
Нестаде им праа и олова.
Ал покличе млади Продановић,
Те дозива Јову Белградију:
„Брже иди, брате Белградија! 150
„Те ти кажи Трипсу генералу:
„Млога на нас сила навалила,
„А неста нам праа и олова;
„Нек нам пошље у помоћ ајдука,
„Јал' ајдука, јали мушкатира; 155
„Еда би се како обдржали,
„Док изиђе и звезда Даница."
Отиш'о је млади Белградија,
Те он каже Трипсу генералу —
Њему вели Трипсу генерале: 160
„Помоћи вам послати не могу
„Од велики Бабурски топова."
Вратио се млади Белградија,
Те он каже своме комендату. —
Кад комендат речи разабрао, 165
Он покличе танко гласовито:
„Дружинице, браћо нерођена!
„Нерођена, као и рођена,
„Да се вишњем Богу помолимо,
„Еда би нас данас изнесао." 170
Пак се вишњем Богу помолише,
И из шанца здраво изиђоше,
Те пођоше Рајну бијеломе.
Ту и срете Фелдмаршал Бернклау,
Божју му је помоћ називао: 175
„Божја т' помоћ, млад Продановићу!
„Јел' ти много војске погинуло?
„И јели ти много израњено?"
Комендат му потијо беседи:
„Господине, Фелдмаршал Бернклау! 180
„Јест тринаест у шанцу остало
„Чувајући стражу без промене,
„Без промене, докле је крајине;
„И тринаест рањени водимо."
Па одоше Рајну бијеломе. 185
Кад у јутру бели дан освану,
Пише књигу Фелдмаршал Бернклау,
Те је шиље граду Донаверту
По ономе своме тромбетеру.
Бог поможе младом тромбетеру, 190
Сву господу у скупу затече,
Сви бијау на царској пароли,
Међу собом они бесеђау:
„Мили Боже, да чудни јунака!
„Ил' су виле, ил' су љуте змије? 195
„Да или и олово не бије?
„Да см' од прије и по чему знали,
„Од сребра би танета ковали;
„Што нам војске млого погубише!
„Баш иљаду и триста јунака, 200
„Све по избор' Ески гранатира,
„И ранише Шраа четеџију,
„Кога нема у Француском царству."
Кад то чуо млади тромбетеру,
Он отиде Рајну бијеломе, 205
Те он каже Фелдмаршал Бернклау,
Што говоре Бабурска господа.
Кад Бернклау речи разабрао,
Он написа једну ситну књигу,
Те је шиље госпођи краљици; 210
Кад краљица књигу разгледала,
Гроотом се она насмејала,
Пак узима злаћене кључеве,
Те отвора сребрне сандуке,
Те извади колајну од злата, 215
Пак написа једну књигу ситну,
Те је шиље бану Баћанији:
„Верна слуго, бане Баћанија!
„Шиљем тебе колајну од злата,
„Те је подај младом Продан'вићу, 220
„Сам му метни на грло бијело."
Књига дође бану Баћанији,
Кад је бане књигу разгледао,
Младог зове он Продановића
Кад господа беу на пароли, 225
Те он њему потијо беседи:
„Господине, млад Продановићу
„Прими милост од наше краљице,
„И на дар ти колајна од злата
„А за твоју верност и јунаштво." 230
