Srbi u Donavertu (1744.)
(NARODNA PJESMA)
[Danica za godinu 1826. str. 112.]
Još ni zore ni bijela dana,
Pade magla od neba do zemlje
Oko bela grada Donaverta,
Pak pokliče vila zagorkinja
Sa visoka dela Šelemberga, 5
Te doziva gradu Donavertu
Po imenu mlada komendata,
Mijaila baš Prodanovića:
„Što s' legao, mladi komendate!
„Na te ide sva sila Baburska, 10
„Da opkoli grada Donaverta,
„Da opkoli sa četiri strane;
„Ako mene tome ne veruješ,
„Ti se popni gradu na bedene,
„Te pogledaj niz to polje ravno, 15
„Sve je polje vojska prekrilila,
„Dolom pešci, a brdom konjici."
On mi vili tijo odgovara :
„Muči, vilo, mukom se zamukla!
„Da su Pari kako sokolovi, 20
„Vrani konji, kao gorske vile,
„Jošte ne bi danas uletili;
„Ja sam dobre postavio straže:
„Posred placa grada Donaverta
„Postavio pedeset ajduka, 25
„I pred njima mladog barjaktara,
„Po imenu Tucića Stevana,
„Koji nosi toke od biljura,
„Koji nema u mudri Latina;
„A na gornjoj kapiji kamenoj, 30
„Kod velike crkve kapucinske,
„I onde je pedeset ajduka,
„I pred njima Gvozdene vojvoda,
„Koji jaše vranca bez belege;
„Od livada od polja široka 35
„Na kapiji pedeset ajduka,
„I pred njima starog barjaktara,
„Po imenu Marka Raškovića,
„Koji jaše doru od mejdana;
„Od visoka dela Šelemberga 40
„Na kapiji birta Krepsi-birta,
„I onde je pedeset ajduka,
„I pred njima barjaktar Kosanić,
„Koji nosi mača Grebeštaka,
„Na ramenu pušku Mletačkinju, 45
„Kojano je u Mletku kovana,
„Kovana je tri godine dana,
„Gdi pogleda, onde ne promaša;
„Na kapiji tijoga Dunava,
„Onde ima stotina ajduka 50
„I pred njima baš mladi kapetan,
„Po imenu Jova Belgradija,
„Koji paše sablju Misirliju,
„Na glav' nosi vezena klobuka,
„Za klobukom srebrna čelenka, 55
„Kojano je od dvanaest pera;
„Preko vode tijoga Dunava
„U šancu je stotina ajduka,
„I pred njima Kostreš kapetane,
„Koji nosi kratka Ličanika, 60
„Kud pogleda, onde i udara."
Malo vreme za tim postajalo,
Pak doziva mladi Prodanović,
On doziva Tucića Stevana,
Pa govori Tuciću Stevanu: 65
„Brže pošlji, Tuciću Stevane,
„Brže pošlji mladog omeldera,
„Neka kaže Gvozdenu vojvodi,
„Da on dobro na kapiji straži,
„Da nas kako sila ne prevari." 70
I otide Tuciću Stevane,
Te on posla mladog omeldera,
Po imenu Brzopleta Stojka,
I otide Brzoplete Stojko,
Te on kaže Gvozdenu vojvodi, 75
Da on dobro na kapiji straži.
Malo vreme zatim postajalo,
Pak se pope Gvozdene vojvoda,
On se pope na kamenu kulu,
Te pogleda niz to polje ravno; 80
Sve je polje vojska prekrilila,
Dolom pešci, a brdom konjici,
Konj do konja, junak do junaka,
A barjaci kao i oblaci.
Kad to vidi Gvozden vojevoda, 85
On pokliče tanko glasovito:
„Sad na noge, družinice moja!
„Sad na noge i na puške šarke,
„Te dajite oganj od obraza;
„Evo sila ide na kapiju." 90
Kad to čula mlada ajdučija,
Skočili su na noge junačke,
A uzeše duge šarke puške,
Te im daju oganj od obraza
Dok se oni ognjem premetaše, 95
Dotle Esi na grad udariše,
I kapiju oni odsekoše.
Kad to vidi Gvozden vojevoda,
Da će ludo pogubiti glave,
On pokliče tanko glasovito: 100
„Ajte za mnom, družinice moja!
„Da kažemo mladom komendatu:
„Iznenada Esi udariše,
„I kapiju oni odsekoše."
Pak odoše Dunavskoj kapiji, 105
Te nađoše mlada komendata,
Gdi on u red namešta ajduke;
Komendatu tijo govorio:
„Gospodine, mladi komendate:
„Teška nas je sila opkolila, 110
„I kapiju ona osvojila."
Tekem Gvozden u riječi beše,
Al ud'riše Eski granatiri
I pred njima princ Ildenburgsauzen,
A za njime Eski kapetane; 115
Svi ajduci ćupriju pređoše,
A za njima mlad Prodanoviću,
Nos' u ruci svoju džeFerliju;
Kad je bio na polak ćuprije,
Te se natrag junak obazreo, 120
Kako u grad Esi ulažau,
I pred njima Eski kapetane;
Kad ga vidi mlad Prodanoviću,
On prisloni svoju džeFerliju,
Prisloni je desnome obrazu, 125
Pak pogleda gornjemu nišanu,
DžeFerliji živi oganj dade,
Te udari Eskog kapetana,
Na dobro ga mesto udario,
Pod veliku kapu granatirsku, 130
Ne pokvari na kapi pervaza,
Već pokvari mozak u junaku;
Čelo puče, oči mu prskoše.
Viknu tanko mladi Prodanović,
Te doziva Kostreša Iliju: 135
„Što si stao, Kostrešu Ilija!
„Što si stao, okamenio se!
„Te ne daješ oganj Ličaniku?"
Još komendat u reči bijaše,
Odma puče stotina pušaka, 140
Na ma pade stotpna Esova.
Dok se oni ognjem premetnuše,
Svi ajduci u šanac stadoše,
Te se onde ognjem premetaše
Od zorice do poslije podne; 145
A kada je ićindija bila,
Nestade im praa i olova.
Al pokliče mladi Prodanović,
Te doziva Jovu Belgradiju:
„Brže idi, brate Belgradija! 150
„Te ti kaži Tripsu generalu:
„Mloga na nas sila navalila,
„A nesta nam praa i olova;
„Nek nam pošlje u pomoć ajduka,
„Jal' ajduka, jali muškatira; 155
„Eda bi se kako obdržali,
„Dok iziđe i zvezda Danica."
Otiš'o je mladi Belgradija,
Te on kaže Tripsu generalu —
Njemu veli Tripsu generale: 160
„Pomoći vam poslati ne mogu
„Od veliki Baburski topova."
Vratio se mladi Belgradija,
Te on kaže svome komendatu. —
Kad komendat reči razabrao, 165
On pokliče tanko glasovito:
„Družinice, braćo nerođena!
„Nerođena, kao i rođena,
„Da se višnjem Bogu pomolimo,
„Eda bi nas danas iznesao." 170
Pak se višnjem Bogu pomoliše,
I iz šanca zdravo iziđoše,
Te pođoše Rajnu bijelome.
Tu i srete Feldmaršal Bernklau,
Božju mu je pomoć nazivao: 175
„Božja t' pomoć, mlad Prodanoviću!
„Jel' ti mnogo vojske poginulo?
„I jeli ti mnogo izranjeno?"
Komendat mu potijo besedi:
„Gospodine, Feldmaršal Bernklau! 180
„Jest trinaest u šancu ostalo
„Čuvajući stražu bez promene,
„Bez promene, dokle je krajine;
„I trinaest ranjeni vodimo."
Pa odoše Rajnu bijelome. 185
Kad u jutru beli dan osvanu,
Piše knjigu Feldmaršal Bernklau,
Te je šilje gradu Donavertu
Po onome svome trombeteru.
Bog pomože mladom trombeteru, 190
Svu gospodu u skupu zateče,
Svi bijau na carskoj paroli,
Među sobom oni beseđau:
„Mili Bože, da čudni junaka!
„Il' su vile, il' su ljute zmije? 195
„Da ili i olovo ne bije?
„Da sm' od prije i po čemu znali,
„Od srebra bi taneta kovali;
„Što nam vojske mlogo pogubiše!
„Baš iljadu i trista junaka, 200
„Sve po izbor' Eski granatira,
„I raniše Šraa četedžiju,
„Koga nema u Francuskom carstvu."
Kad to čuo mladi trombeteru,
On otide Rajnu bijelome, 205
Te on kaže Feldmaršal Bernklau,
Što govore Baburska gospoda.
Kad Bernklau reči razabrao,
On napisa jednu sitnu knjigu,
Te je šilje gospođi kraljici; 210
Kad kraljica knjigu razgledala,
Grootom se ona nasmejala,
Pak uzima zlaćene ključeve,
Te otvora srebrne sanduke,
Te izvadi kolajnu od zlata, 215
Pak napisa jednu knjigu sitnu,
Te je šilje banu Baćaniji:
„Verna slugo, bane Baćanija!
„Šiljem tebe kolajnu od zlata,
„Te je podaj mladom Prodan'viću, 220
„Sam mu metni na grlo bijelo."
Knjiga dođe banu Baćaniji,
Kad je bane knjigu razgledao,
Mladog zove on Prodanovića
Kad gospoda beu na paroli, 225
Te on njemu potijo besedi:
„Gospodine, mlad Prodanoviću
„Primi milost od naše kraljice,
„I na dar ti kolajna od zlata
„A za tvoju vernost i junaštvo." 230
