Србин

Мило Јововић

Слободан сам свету рећи
И с поносом казат' јавно:
Да је моје име славно,
Да се Србин зовем ја;

Мом' поносу, мојој срећи,
Нек' завиди пакост туђа,
Храбро мишце, челик груђа,
У мене су, то нек зна.

Не бојим се свих страшила,
Што их људска рука створи;
Срба ништа не покори,
Он је увјек ост'о јак;

Гле, Косово, на њем сила,
Хоће Срба да истражи;
Ал' се бојним копјем снажи,
Одбијајућ' ропски мрак.

Гледај борбе без престанка,
Кроз вјекове које води,
Узбуркано море броди,
Бранећ' име, мили род;

Док је сунца, бјела данка,
 Он ће остат' вјеран роду,
Бранит' име и слободу,
Његове је среће плод.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар (Црна Гора) 1901., Мило Јововић, „Голуб“, број 10., у Сомбору, 1. маја 1901., стр. 146.