Србадији
Србадијо, ватро жива,
Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!
Утри сузе чемер јада
Нек' умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!
Патили смо пет-сто љета
Ал' је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л' ће знати
Србин борбу одржати,
И к'о соко са врлети
Трзат' ланац врата злог.
Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај -
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, -
Она рађа славе сјај!