Спомен (К.С.)

Спомен  (1865)  Писац: К.С.

У Инђији преко мора
Вечно лето, никад зима —
Зелена је бујна гора
Топла кућа створењима:
Кићена је попут раја
Пространа је, нема краја.

Виторог се јелен шеће
По тој милој домовини;
Овде трава, онде цвеће
Нуди му се у милини:
Па с’ радује тој природи,
Што му тако лепо годи.

Ал’ и гуја има туна
Са очима чаробнима;
Сред кићених цвећем џбуна,
Станиште је лепо њима:
Из цвећа им око блиста,
Гују крије трава чиста!

Чарни поглед јелен срете,
Јетке змије зе мађије —
Пренеражен њим се смете,
И слободан више није:
Чудне буне, миле страви
Мађични му поглед справи.

А гуја се прући смело, —
Рогове му обавија —
Да му са њих трује чело,
Оба ока још испија;
Мисли гуја: ето жртве
Отроване, скоро мртве.

Тим избављен чарног ока,
И јелен се лако трже;
Са лагана два три скока
У омарик ђипи брже,:
Рогови му тргну грану,
Грана гују отровану.

Оста гуја пуна једа:
Оде јелен у дубраву; —
Гују позна, пак не гледа
Кад помоли клету главу:
Већ слободан у природи
Радује се тој слободи.

То је слика твојих дела,
— Ја их сликам како могу:
Част си мушку газит хтела,
Ругала се самом Богу!
Од мене ти спомен стоји
А освету сам Бог кроји.

1. Јануара 1865.

Извор

1865. Вила, лист за забаву, књижевност и науку. Година прва, број 4, стр. 50-51.