Spomen (K.S.)
| Spomen (1865) Pisac: K.S. |
U Inđiji preko mora
Večno leto, nikad zima —
Zelena je bujna gora
Topla kuća stvorenjima:
Kićena je poput raja
Prostrana je, nema kraja.
Vitorog se jelen šeće
Po toj miloj domovini;
Ovde trava, onde cveće
Nudi mu se u milini:
Pa s’ raduje toj prirodi,
Što mu tako lepo godi.
Al’ i guja ima tuna
Sa očima čarobnima;
Sred kićenih cvećem džbuna,
Stanište je lepo njima:
Iz cveća im oko blista,
Guju krije trava čista!
Čarni pogled jelen srete,
Jetke zmije ze mađije —
Preneražen njim se smete,
I slobodan više nije:
Čudne bune, mile stravi
Mađični mu pogled spravi.
A guja se prući smelo, —
Rogove mu obavija —
Da mu sa njih truje čelo,
Oba oka još ispija;
Misli guja: eto žrtve
Otrovane, skoro mrtve.
Tim izbavljen čarnog oka,
I jelen se lako trže;
Sa lagana dva tri skoka
U omarik đipi brže,:
Rogovi mu trgnu granu,
Grana guju otrovanu.
Osta guja puna jeda:
Ode jelen u dubravu; —
Guju pozna, pak ne gleda
Kad pomoli kletu glavu:
Već slobodan u prirodi
Raduje se toj slobodi.
To je slika tvojih dela,
— Ja ih slikam kako mogu:
Čast si mušku gazit htela,
Rugala se samom Bogu!
Od mene ti spomen stoji
A osvetu sam Bog kroji.
1. Januara 1865.
Izvor
[uredi]1865. Vila, list za zabavu, književnost i nauku. Godina prva, broj 4, str. 50-51.