Спомен путовања
| Спомен путовања Писац: Јован Стерија Поповић |
по дољним пределима Дунава
Промено света, шта је обичније, чешће од тебе!
Непостојанство судбе, шта је од тебе брже!
Силно с’ напреже човек вечностална стварати дела,
Ал’ у прсима свак трулежа усев носи.
Залуд лекова цед против отрова болести разних,
Судба је човека та: земља да земља буде.
Није ли древност свог Ескулапа називала богом?
Па гди је тај Ескулап? Време му разнело гроб...
Гле Мехадије пут! Како болни јатама спеше,
Болести лече с’ једне, друге да жертва буду.
Брда из старих јошт једнако куља целителна вода,
Људе, ах, свака година друге води.
Обвештан камен на Римљане одводи мисли,
Херкула натпис многи дано за здравље слави.
Време је сатрло све, и људе и Херкула самог,
И место њег’ басном слави се Јоргован сад.
Черна и Домоглед, Станчилово, Бела и река
Српско име носе, Србаља кажу славу.
Гди су ти Србљи сад? На њиним гробовма страни
Зидају куће, да сви времена жертва буду.
Тако се природа обрће вечно, сама једнака,
Све на земљи што је мени подлаже скорој...
Даље, душе, даље! Гле како Дунав струји огромно,
Купећ капљице, там’ у море сиње носи.
Као богатца живот, час тихо, час спеши буровно,
Да величину своју вечити саспе у гроб.
Љупко чамац броди, зефиром га волна таласа,
Провиди с’ бистра вода искреном равно срцу.
Мимо чамца лете смејућа се весела брда,
Брегови грдни лете, дивно позорје оку.
Али каква страхота! Злобно с’ испречиле горе,
Пропашћу чамцу грозе, исход препречен сваки.
Опет Дунав с’ окреће, горда уступају брда,
И весело врата путника примају свог.
Тако често срећа узмућује човеку живот,
Удари тешки судбе трескају бурно њега;
Док наједанпут му сунце засине, разгали се небо,
Ишчезне беда и страх, надежда сване опет. —
Шта с’ оно изгребено види на обали десно?
Пут је то, древних Римљана дивно дело,
Њим’ су проходали прости и силни, храбри и слаби,
Другима да стрелом смртну зададу рану.
Гди су сад ови? По крвавим борбама многим
Све ји, немирне, ледени помири гроб.
Спомен Трајана на стени је дивној утврдило писмо,
Ах, но и њега је црн злобљиво смрчио дим.
О Трајане! Твоје све спомене претрпа време,
Једва ко спомиње твојих тријумфа славу.
Један тек споменик, „усрећити твој тобом народ”,
Остаје вечно честит, остаје свима познат.
Златне речи твоје, Сабурану изушћене врлом,
На утеху људства разноси повесница:
„Прими овај мач, ако добро узвладам, за мене,
Ако је влада ми зла, носи га супрот мене.“
Шта там’ хучи? Разлеже се камен, и љути се пена,
Гвоздена врата су то, лађама беда и гроб.
Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа,
Ал’ је човека моћ противу природе мрав...
Опет се обала шири, Трајановог моста останци
(Горд Полодорија твор) туже од векова ту.
Умом ствара човек на мислених мостове крили,
Да на истине он сјајни успуже се трон;
Рукама мосте прави, даљну да поздрави браћу,
Свеза људства и леп сродства утврди се сплет,
Трговина цвета, сприопште се мисли узајамно,
И опште-златни свету укаже се век.
Је ли Трајановог моста та цељ? Ах, освета једна,
Декевалу пропаст породи ово дело.
Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке,
С тебе црног Трајан помрачи свој славе зрак.
Залуд вешт Полодорија труд на пропасти воде
И себи и њему вечити дићи спомен:
Време је потрло све, и дело и мајстора самог;
За величином својом растурен тужи камен.
Гле Северина град, у развали лежи сахрањен!
Гди су биле куће, гњизде се гуштери сад.
Није л’ то предел Дечанскога негда области,
Гди је Србаља мач крчио владу себи?
Краљево и Черњец приповедају Србије славу,
Саму је пак славу времена изгриз’о црв.
Тако све нагло на овоме протиче свету,
Једна повест и глас разноси с’ равно ветру.
О ти, кој’ на трошним останцима предака милих
Временом за старим уздишућ тужно стојиш,
Устани, куцнô је час! На народне славе попришту
Дижи име и чест, делима, рода милог.
И на твоме ће стајати гробу потомака нога,
Гроб нек’ ти заслужном споменик сјајан буде.
То Велизара, Трајана, Вељка, Доситеја диже;
Кратак је живот к’о сан, дела су вечита тек.
1843.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 185-187
|