Spomen putovanja

Spomen putovanja Pisac: Jovan Sterija Popović

po doljnim predelima Dunava

Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe!
Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže!
Silno s’ napreže čovek večnostalna stvarati dela,
Al’ u prsima svak truleža usev nosi.
Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih,
Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.
Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom?
Pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob...
Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše,
Bolesti leče s’ jedne, druge da žertva budu.
Brda iz starih jošt jednako kulja celitelna voda,
Ljude, ah, svaka godina druge vodi.
Obveštan kamen na Rimljane odvodi misli,
Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.
Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog,
I mesto njeg’ basnom slavi se Jorgovan sad.
Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i reka
Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu.
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobovma strani
Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka,
Sve na zemlji što je meni podlaže skoroj...
Dalje, duše, dalje! Gle kako Dunav struji ogromno,
Kupeć kapljice, tam’ u more sinje nosi.
Kao bogatca život, čas tiho, čas speši burovno,
Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
Ljupko čamac brodi, zefirom ga volna talasa,
Providi s’ bistra voda iskrenom ravno srcu.
Mimo čamca lete smejuća se vesela brda,
Bregovi grdni lete, divno pozorje oku.
Ali kakva strahota! Zlobno s’ isprečile gore,
Propašću čamcu groze, ishod preprečen svaki.
Opet Dunav s’ okreće, gorda ustupaju brda,
I veselo vrata putnika primaju svog.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život,
Udari teški sudbe treskaju burno njega;
Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo,
Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. —
Šta s’ ono izgrebeno vidi na obali desno?
Put je to, drevnih Rimljana divno delo,
Njim’ su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi,
Drugima da strelom smrtnu zadadu ranu.
Gdi su sad ovi? Po krvavim borbama mnogim
Sve ji, nemirne, ledeni pomiri grob.
Spomen Trajana na steni je divnoj utvrdilo pismo,
Ah, no i njega je crn zlobljivo smrčio dim.
O Trajane! Tvoje sve spomene pretrpa vreme,
Jedva ko spominje tvojih trijumfa slavu.
Jedan tek spomenik, „usrećiti tvoj tobom narod”,
Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom,
Na utehu ljudstva raznosi povesnica:
„Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene,
Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene.“
Šta tam’ huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena,
Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob.
Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda,
Al’ je čoveka moć protivu prirode mrav...
Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci
(Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.
Umom stvara čovek na mislenih mostove krili,
Da na istine on sjajni uspuže se tron;
Rukama moste pravi, daljnu da pozdravi braću,
Sveza ljudstva i lep srodstva utvrdi se splet,
Trgovina cveta, spriopšte se misli uzajamno,
I opšte-zlatni svetu ukaže se vek.
Je li Trajanovog mosta ta celj? Ah, osveta jedna,
Dekevalu propast porodi ovo delo.
Užasni rate, tebe su zmije odojile jetke,
S tebe crnog Trajan pomrači svoj slave zrak.
Zalud vešt Polodorija trud na propasti vode
I sebi i njemu večiti dići spomen:
Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog;
Za veličinom svojom rasturen tuži kamen.
Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen!
Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.
Nije l’ to predel Dečanskoga negda oblasti,
Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?
Kraljevo i Černjec pripovedaju Srbije slavu,
Samu je pak slavu vremena izgriz’o crv.
Tako sve naglo na ovome protiče svetu,
Jedna povest i glas raznosi s’ ravno vetru.
O ti, koj’ na trošnim ostancima predaka milih
Vremenom za starim uzdišuć tužno stojiš,
Ustani, kucnô je čas! Na narodne slave poprištu
Diži ime i čest, delima, roda milog.
I na tvome će stajati grobu potomaka noga,
Grob nek’ ti zaslužnom spomenik sjajan bude.
To Velizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže;
Kratak je život k’o san, dela su večita tek.

1843.

Izvor

• Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 185-187

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.