Спомен Видова дана
| Спомен Видова дана Писац: Јован Стерија Поповић |
(Одломци)
За вечером Лазар седи,
Сутра иде Видовдан,
Погружена њега гледи
Српске војске смућен стан.
С упаљеном воштаницом
Над Лазаром гениј стоји,
Скорбним лицем к трону судбе
Он управља поглед свој.
„О, уклони, свемогућа,
Ово од твог народа;
Није народ, није земља
Гди не цвета слобода.“
Ал’ безгласна стоји судба,
Око ње је ужас, страх;
Дечанскога крв облива
При подножју њеном прах.
У сузама Душан тоне,
Котрља се страсти смет,
С пребијеном воштаницом
Осветљава гениј клет.
С тужним срцем сад ишчезне,
Смртни Српству куца час;
У прсима сваки носи
Своје судбе горки клас.
Вражда сеје љуто семе,
Вера с зове невером,
Вук се диже, Милош пада,
Милош, дика роду свом.
Бурно свиће Видов данак,
Да оправда прошлу ноћ,
Ал’ је слаба рука људска
Гди с’ противи виша моћ.
Није л’ Рима древног сила
Полубожна негда била?
Све раздора сруши власт;
Лети Србин, лети вољно
На Косово, поље бојно,
Нагли своју у пропаст.
Сабље звече,
Брда јече;
Крв се лије,
Срце бије.
Коњи вриште,
Мајке пиште,
А јунака ране тиште.
Сложно, браћо,
Србин бије;
Милош гди је?
Мурат лежи,
Турчин бежи,
Србину се срећа смеши.
Но Вук клети
Ропством прети;
Лазар пада,
Све пропада,
Ах, надвлада
Турчин љути, —
Бој ућути.
Српску славу, српску сјајност,
Српско име, српску знатност,
Све прогута Видовдан.
*
Ништ’ на земљи постојаног!
Данас весео, сутра тужан,
Данас силан, сутра сужан,
Данас богат, сутра дужан,
Данас славан, сутра ништ.
— — — — — — — — — —
Време иде, време бежи
Бујним стремом, бујном хуком,
Све раздире кивном руком
Куд манито смртни тежи.
Јуче страшан, данас смирен,
Јуче важан, данас презрен,
Јуче славан, данас потрен,
Јуче силан, данас роб.
— — — — — — — — — —
1841.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 182-184
|