Споменик (Д. Васиљев)
Споменик
Кроз густу јутарњу маглу
и беле таласе плача
моје срце очајно корача,
јер је дуга Ноћ, а кратки су Дани,
а Они што су пали
ноћас, од мача,
још леже непокопани.
За њих нема маслиновог уља
ни белог платна;
и шта ће по смрти палом Робу
одећа бела ил' златна?
Кроз густе јутарње магле
и беле таласе плача,
моје срце уморно корача
у новембарској зими
која реже, као умирући крик -
да пале Робове у своје топле
одаје прими,
и да им тајно подигне споменик.
|