Споменик

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Споменик
Писац: Владислав Петковић Дис


Vladislav Petković Dis.jpg


                  
СПОМЕНИК

Са очију мојих сан лагано иде,
И душа се буди. И Док расте јава,
Израсли гробови сад се лепо виде,
К'о далека брда кроз поднебља плава.

Нека чудна радост и ново буђење!
Као да су дани страшни, али прошли,
Као да су слава, рат и мучно бдење
Били сан велики, да су из сна дошли.

Све се то десило к'о у наглом хуку
Пролетњих потока и надошле воде:
Пет векова дугих, у црном јауку,
Изгубили су се у химни слободе.

Све се то десило са брзином река
У име морала ове отаџбине:
Као да је народ целог свога века
Спремао се за то да слободно гине.

Као измишљени да су били људи
Са жртава својих и својих подвига!
И ја питам себе, док се душа буди,
Да л' доживех све то, ил' читах из књига.

Од Косова плач је, Богу се вапије,
Ал' нигде помоћи, свуда срца тврда:
Сиђоше громови, падоше капије,
Прогледаше људи, и поља и брда.

И кад гледам воде, вароши и села,
Земљу што изниче из крви синова,
Чини ми се људска да то нису дела,
Већ споменик давни минулих џинова.

И још ми се чини, док ми душа сања,
Да споменик живи, има живот дуги,
Да данас силази у нова предања,
Да спрема нараштај за споменик други.



Извори[уреди]

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 110-111.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 106 година.