SPOMENIK
Sa očiju mojih san lagano ide,
I duša se budi. I Dok raste java,
Izrasli grobovi sad se lepo vide,
K'o daleka brda kroz podneblja plava.
Neka čudna radost i novo buđenje!
Kao da su dani strašni, ali prošli,
Kao da su slava, rat i mučno bdenje
Bili san veliki, da su iz sna došli.
Sve se to desilo k'o u naglom huku
Proletnjih potoka i nadošle vode:
Pet vekova dugih, u crnom jauku,
Izgubili su se u himni slobode.
Sve se to desilo sa brzinom reka
U ime morala ove otadžbine:
Kao da je narod celog svoga veka
Spremao se za to da slobodno gine.
Kao izmišljeni da su bili ljudi
Sa žrtava svojih i svojih podviga!
I ja pitam sebe, dok se duša budi,
Da l' doživeh sve to, il' čitah iz knjiga.
Od Kosova plač je, Bogu se vapije,
Al' nigde pomoći, svuda srca tvrda:
Siđoše gromovi, padoše kapije,
Progledaše ljudi, i polja i brda.
I kad gledam vode, varoši i sela,
Zemlju što izniče iz krvi sinova,
Čini mi se ljudska da to nisu dela,
Već spomenik davni minulih džinova.
I još mi se čini, dok mi duša sanja,
Da spomenik živi, ima život dugi,
Da danas silazi u nova predanja,
Da sprema naraštaj za spomenik drugi.
