Соргуч Омер избавља сужња
из галије Јаноклије бана
Процвиелио сужањ у галији,
Баш онога Јаноклије бана
По имену Лички Алајбеже;
Љуто цвили три године дана;
Зобун чини осталој дружини, 5
Ником неда мира ни покоја.
Тиешила га остала дружина,
Међу њима Ђулиг Барјактаре,
Тиешио га, тер му бесиедио:
„Добар Ага, Лички Алајбеже! 10
„Јер човјече цвиелиш без потребе?
„Та ево нас седам с тобом друга,
„Све по избор ага и јунака',
„Да уједно возимо галију,
„Па ми опет тако не цвиелимо, 15
„Нег' јуначки муке подносимо,
„Све у Бога тврдо ухвајући
„Да ће скоро крај мукама доћи.—
„Немој, беже, а тако ти дина
„И тако ти твоја чељад жива! 20
„Ти срамотиш себе и дружину,
„Нит' нам веће муке задавати
„Од овијех те их подносимо.“
Алајбег му на то одговара:
„Мучи брате Ђулиг Барјактаре! 25
„Лијепа, ти на бесиедам хвала,
„И твојему браћком свиетовању;
„Ал' је тебе и осталом дружтву
„Ласно тако мислил' и бесиедил',
„Јер свак' од вас Богом побратиме 30
„Имадете на својему дому,
„Али брата, али братанића,
„Ал' од срца својега порода;
„Па да никад дома не видите,
„Остаје вам од срца порода, 35
„Или браће од вашег колиена,
„Неће вам се замести колиено,
„Нит' угасит ватра на огњиште,
„Тако није овоме јаднику
„Кој нигдие никог својег нема, 40
„Нити брата, нити братанића,
„Нит' од срца својега евлела,
„Пак ће ми се колиено замести,
„На огњишту ватра угасити,
„Па ми пола јада неби било 45
„Да се нисам скоро оженио
„Мало прије од сужањства мога,
„Па ми оста љуба нељубљена,
„Ни љубљена, ни омилована,
„И сестрица млада неудата, 50
„А моја ће скапат стара мајка
„Од велике туге и жалости,
„Кукајући брате без престанка,
„То су побре Ђулиг Барјактаре!
„То су моји јади и чемери, 55
„Грдне ране на срдашцу моме,
„То ме чини кукат без престанка,
„Преко ноћи и бијела данка. —
„Па ево ти турску виеру дајем,
„Тврду виеру Бога великога 60
„И нашега светца Мухамеда,
„Да б' волио сјутра погинули
„И да м' хоће бане погубити,
„Но оваке муке подносити.“
А када га Ђулиг разумио, 65
Алајбегу ријеч бесиедио:
„Добар јунак, Лички Алајбеже!
„Ради Бога и ради севапа
„Док' се сване и сунце огране
„Узет' хоћу изун у галији, 70
„И отић ћу до Јанока града,
„До онога Јаноклије бана,
„Љубит ћу му руке и колиена,
„И њега ћу крстом заклињати
„Нек те пусти из танке галије 75
„Јер да си нам свијем додијао,
„И да с тобом живиет не можемо.“ —
Па што реко није се пореко,
Већ док свану и сунце ограну,
Узе јунак изун на галији, 80
Па он оде до бијела града
Баш до двора Јаноклије бана.
А кад Ђулиг к бану доходио,
Поклони се до земљице црне,
Пољуби га у скут и у руку, 85
По двие руке стаде га дворити. —
А бан њему ријеч проговара:
„Моје диете Ђулиг Барјактаре!
„Која ли је мука додијала?
„Тер си доша' до бијела града 90
„И до мене господара бана?“
А Ђулиг му по истини каже:
„Добар Бане, добар господаре!
„Није нама мука додијала,
„Ни глад, ни жеђ, ни танка галија, 95
„У твом здрављу бане господаре!
„Свег' имамо доста изобила,
„Досла пива а досла јестива,
„Биелог хлиеба и овнова меса,
„Али, бане, добри господаре! 100
„Што трпиесмо више не можемо
„Од забуне Личког' Алајбега,
„Коиј, бане, добар господаре!
„Преко ноћи и циелога дана,
„Не престаје цвиељет' и кукати; 105
„Ра нам више мука додијала,
„Од његова плача и кукања;
„Просто бане све наша невоље
„Ал' нам неда мира ни покоја,
„Ни у ноћи ни у биелом дану, 110
„Па ме посла до колиена твога
„Да те молим и Богом заклињам,
„Да га пуштиш, ил' да га погубиш,
„Јер му пуче срце од жалости,
„Тамнујући у твојој галији, 115
„Како нема од срца порода,
„Нити брата, нити братанића,
„Пак ће му се замести колиено,
„У племену свиећа утрнути,
„На огњишту ватра угасити. — 120
„Него, бане, добар господаре!
„А тако ти и обадва свиета,
„Твога крста и виере христјанске,
„Не погуби самцала јунака,
„Не утрн' му свиећу у племену, 125
„Већ га пусти из танке галије,
„Уциени га како боље знадеш,
„Нек остави виеру у тутију,
„Сви ћемо се за њег ујамчити
„Да ће дониет циену уциенену, 130
„Боље ти је потегнути благо,
„Него њега погубити, бане,
„Па нек' иде двору бијеломе,
„Јер се скоро јунак оженио,
„Мало прије нег' допо сужањства, 135
„Па му оста љуба нељубљена,
„Нит' љубљена, нит' омилована;
„А сестра му млада на удају,
„Па диевојци није до удаје,
„Док је њојзи братац у невољи.“ 140
А кад бане риечи разумио
Ђулигу је ријеч бесиедио:
„Чујеш мене Ђулиг Барјактаре!
„Не бих пушта' Личког Алајбега
„Да ми дадеш сву Удбињу равну, 145
„И све благо што је у Удбињи.—
„Јер је мога баба погубио,
„Стару мајку коњем погазио,
„Него ћу га млада погубити,
„Погубити на весељу моме, 150
„На осванку мале Госпојине,
„Јер ћу онда оженити сина,
„Мода сина млада Маријана.“
Кад је Ђулиг разумио бана,
Поклони се до земљице црне, 155
Па је бану ријеч бесиедио:
„Добар бане! добар господаре!
„А тако ти живота твојега,
„И јединка Маријана сина,
„И сретњога његова весеља, 160
„У здрављу га оба дочекали,
„А чему се ја могу надати?
„Са осталим сужњем у галији?
„Али ћеш нас бане погубити,
„Али ћеш нас циеном уциенити?“ 165
На то њему бане одговара:
„Диете моје Ђулиг Барјактаре!
„О осталим сад зборит нећемо,
„А тебе ћу пустит' из галије,
„Да ти идеш двору бијеломе, 170
„И тебе ћу циеном уциенити,
„Твоја циена од триста цекина,
„Кад донесеш уциенену циену
„Онда ћемо за друге зборили.“ —
А кад Ђулиг разумио бана, 175
Поклони се бану до колиена,
Па га љуби у скут и у руку.
Бан му даје изунли тескеру,
Да он иде двору бијеломе,
И донесе циену уциењену; 180
Ал' му мало рока оставио,
Мало рока, један мјесец дана'.
Кад се писма јунак добавио,
Одма иде ка' танкој галији,
А сужњи га једва дочекаше, 185
И док селам од њег прихватише,
Сви га редом питати стадоше,
Јел донио изун Алајбегу,
Што л' одлучи учинити бане?
Сва им Ђулиг по истини каже 190
Што му рече Јаноклија бане,
Како рече да ће погубити,
Баш јунака Личког' Алајбега,
И како је њега уциенио,
И дао му изун на Удбињу. 195
Па када се стаде опремати,
Опремати с дружтвом разстајати,
Свак' поздравља код својега дома
И све редом Аге по Удбињи;
А Алајбег плачућ проговара: 200
„Богом брате Ђулиг Барјактаре!
„Кад у здрављу у Удбињу дођеш,
„Ти отиђи мојој пустој кули,
„И селам ми остаралој мајци,
„Све јој кажи што је и како је, 205
„Нек' продаје дворе и тимаре,
„Нек се храни и одазла брани,
„И селам ћеш мојој секи драгој,
„Да не чека, но нек' се удаје,
„Нек' не губи својега времена; 210
„И селам ћеш мојој виерној љуби,
„Нек' м' алали на обадва свиета
„Што 'но сам је заручио младу,
„Заручијо па и оставијо
„Не љубљену, нити миловану, 215
„Нек' слободно млада уговара,
„И за себе избира јунака;
„Па док прође влашка Госпојина
„Нек' с' удаје, просто да јој било,
„Ако л' пође за горег јунака 220
„Од њезина првог господара,
„Тада нек' би њојзи арам било.“
Кад се Ђулиг с дружтвом опростио,
Оставијо танану галију,
Оде јунак на турску крајину, 225
Брзо дође у равну Удбињу;
А кад јунак у Удбињу дође
Он не иђе својој кули биелој
Него кули Личког Алајбега;
А кад биелој кули долазио 230
На авлији затворена врата,
Па он куца алком на вратима.
Из куле га питала кадуна:
“Ко то куца алком на вратима?“
А Ђулиг се по имену каже. 235
Кад то чула Алајбега мајка,
Брзо спаде кули низ скалине,
На авлији отворила врата,
Па Ђулигу ријеч бесиедила:
„Добро дошо синов побратиме! 240
„Побратиме Ђулиг Барјактаре!
„Јеси л' мени здраво и весело,
„Гдие си мога сина оставио,
„Мога сина, твога побратима,
„Јели мајци здраво и весело?“ 245
А Ђулиг јој по истини каже:
„Стара нано Алајбега мајко!
„Хвала Богу на његову дару,
„Јошт сам ево здраво и весело,
„И твога сам сина оставио 250
„У галији Јаноклије Бана;
„И теби је селам учинио,
„Да продајеш дворе и тимаре,
„Да се храниш и ода зла браниш,
„Јер га никад дочекати нећеш, 255
„Јер га хоће погубити Бане
„Када влашка Госпојина сване.“—
Кад старица ријеч разабрала,
Она цикну као гуја љула,
Па закука као кукавица, 260
Ајме њојзи до Бога милога!
Туте паде на мермер авлији,
Косе гули, по авлији баца.
То зачула Фатима диевојка.
Гдие јој стара закукала мајка, 265
Намах трчи кули низ скалине,
До Ђулига доходила млада,
Пољуби га у скут и у руку,
И Ђулигу ријеч бесиедила:
„Добро дошо братин побратиме, 270
„Побратиме Ђулиг барјактаре!
„Јеси л' мени здраво и весело?
„Гдие си мога брата оставио,
„Мога брата, твога побратима;
„Јели мени здраво и весело?“ — 275
А Ђулиг јој по истини каже:
„Посестримо Фатимо диевојко!
„Хвала Богу на његову дару,
„Јесам теби здраво и весело,
„И твога сам брата оставио, 280
„Твога брата мога побратима,
„У галији Јаноклије Бана,
„И теби је селам учинио:
„Да не губиш среће ни времена,
„Да с' удајеш, да њега не чекаш, 285
„Јер га никад дочекати нећеш,
„Хоће њега погубити Бане
„Када влашка Госпојина сване.“ —
Кад диевојка ријеч разумиела,
Она проли сузе низ образе, 290
Па закука као кукавица:
Јао' њојзи до Бога милога!
Косе гули, по авлији труни,
Прислони се уз старицу мајку;
То зачула Алајбеговица 295
Виерна љуба Личког Алајбега,
Па и она спаде на авлији
И Ђулигу руку пољубила,
И њему је ријеч говорила:
„Добро дошо Ђулиг барјактаре! 300
„Јеси л' мени здраво и весело,
„Гдие си свога побра оставио,
„Свога побра мога господара,
„Жалостнога Личког Алајбега!“
А Ђулиг јој по истини каже: 305
„Невиестице Алајбеговице!
„Хвала Богу на његову дару,
„Јесам секо здраво и весело!
„А твога сам мужа оставио,
„Твога мужа Личког Алајбега, 310
„У галији Јаноклије Бана;
„И теби је селам учинио,
„Да м' алалиш на обадва свиета,
„Што је тебе младу заручио,
„Заручио па те оставио, 315
„Не љубљену, нити миловану;
„Нег' да млада с киме уговориш,
„И да себи избираш јунака,
„Па док' прође влашка Госпојина,
„Да с' удајеш, просто нека ти је. 320
„Ако л' пођеш за горег јунака,
„За горега од твог Алајбега,
„Онда теби арам нека буде!
„Па да њега већ не чекаш млада,
„Јег га никад дочекати нећеш, 325
„Бане рече њега погубити
„Када влашка Госпојина сване.“
Кад кадуна ријеч разумиела,
Она цикну као гуја љута:
Јао' њојзи до Бога милога! 330
Косе гули, по авлији труни,
И ту паде по мермер авлији. —
Тиешио их Ђулиг барјактаре:
„Не плачите црне сиротице!
„Не кукајте сиње кукавице! 335
„Прие времена и судњега данка,
„Још је вама у животу глава,
„Далеко је влашка Госпојина,
„Велике су у Бога судбине,
„Све ће бити што имаде бити, 340
„И како је Богом наређено;
„Па ако је баш и Божја воља
„Да остави кости у кауре
„И да вам се дому не поврати,
„Тад кукајте бит ће вам времена, 345
„И плачите док вам буде суза'."
Па их једва диже од земљице,
И одведе у ћемерли кулу,
Ту их јунак мало разговори. —
У то доба кафу изнесоше, 350
Кафу пије Ђулиг барјактаре,
Низ пенџер се јунак наслонио,
Пак он гледа низ Удбину равну,
Низ Удбину уз поље широко;
Нешто му се даде погледати, 355
Угледао на коња делију,
Који хитро јаше уз Удбињу,
И све ближе к двору примицаше,
А кад стиже под бијелу кулу,
Јунак кликну, а коњица тикну, 360
А пуст му се коњиц помамио,
Све му добар на колаче скаче,
Под јунаком зечки поиграва,
Ту одјаха коња од мејдана
Па му запе дизген о ункашу, 365
Сам се коњиц изпод двора шета,
Тад кадуном Ђулиг проговара:
„Чуј Анумо моја стара нано!
„И ти снашо Алајбеговице!
„Чудан јунак уз поље изиђе, 370
„Вас у злату и на седлу златну,
„На ђогату коњу помамноме,
„Па под кулом одјаха ђогина,
„И баци му дизген на ункашу,
„Боже мио, ко би онај био! 375
„Знадете ли ко је и одкуд је?“ —
Тад прихвати Алајбеговица:
„Мој диевере Ђулиг барјактаре!
„То је јунак на коњу ђогину,
„Што под колом коња одјахао, 380
„Вас у злату и на седлу златну,
„Главом јунак Соргуч Омербеже,
„Од Грбаве млађен барјактаре;
„Често јунак долази до куле,
„Јер се момче јашик учинио, 385
„За Фатимом, за нашом диевојком;
„Он је проси, а Фата га неће,
„Јер диевојки није до удаје
„Док је њојзи братац у невољи.“
Истом она ријеч изустила, 390
На кули се врата отворише,
Уђе јунак у диван одају,
Па је њима селам подвикнуо,
А Ђулиг му селам прихватио.
Сиеде јунак на диван одају, 395
Па је турчин лулу запалио,
И ту њему кафу изнесоше,
Изнесоше, с кафом понудише. —
А кад јунак кафу прихватио,
Тада Ђулиг ријеч отворио, 400
И њему је 'вако говорио:
„Црн ти образ Соргуч Омербеже!
„Црн ти образ на обадва свиета!
„Што се скиташ по нашој Удбини,
„Што л' пристајеш за Фатом диевојком, 405
„Када Фати није до удаје
„Док је њојзи братац у невољи?
„Кад си јунак и така делија,
„И кад ти је Фата омилила,
„Најприе хајде до Јанока града, 410
„До галије Јаноклије Бана,
„Избави јој брата из сужанства,
„Доклен влашка Госпојина додје,
„Јег ће г' онда погубити бане,
„Погубити на весељу своме, 415
„Онда жени Маријана сина,
„Јединак је од петнаест лиета,
„Па ће онда Фата твоја бити,
„Прије неће, виера ти је моја!
„Одмах чисти, нит' се више скитај, 420
„Ни диевојке Фатиме ти питај;
„Јер ако се већ икад повратиш,
„Прије нег јој брајена избавиш,
„Ево теби турску виеру дајем,
„Мојом сабљом одсиећ ћу ти главу.“ 425
А кад момче ријеч разумио,
И то њему врло мучно било,
Постиђе се горе но диевојка;
Намах скочи на ноге лагахне,
И он спаде кули низ скалине, 430
До ђогата коња доходио,
И њему је колан прихватио,
Па посиеде коња од мејдана,
Намах оде трагом уз натраге.
Гонећ јунак преко поља равна, 435
Чудне су га мисли обузеле,
Све се мисли што ће и како ће,
Јер му Фата биеше омилила;
Ваља ићи до Јанока града,
Или своју изгубити главу, 440
Ил' диевојку задобити младу! —
Све мислио, на једну смислио.
Пак кад дође двору бијеломе,
Посла звати млада терзибашу,
И њему је ријеч бесиедио: 445
„Диете моје терзибаша Ђуро!
„Није л' Бог да и срећа од Бога
„Да си сине кадагодер био
„У далекој у земљи Московској,
„Није л' Бог да и срећа од Бога, 450
„Да ми знадеш скројити одиело,
„Ка' што носе у земљи Московској,
„Све сердари Московске краљице?“
Терзија му на то одговара:
„Добар Ага Соргуч Омербеже! 455
„Теби могу скројти одиело,
„Ка' што носе Московски сердари,
„Али ваља много поарчити,
„Јер се хоће везено, шарено,
„Много злато, срма, и кадифа“. 460
Омербег му на то одговара:
„Диете моје терзибаша Ђуро!
„Ти не жали што ћу поарчити,
„Само гледају ред направити“.—
Ту се они одмах погодише, 465
Да одиело буде зготовљено,
Петнест дана' прије Госпојине.
Терзија се посла прихватио,
Прије рока робу зготовио:
А Омербег не стоји залуду, 470
Него гоји ђога у подруму,
И приправља богате дарове,
А кад добро коња одгојио,
Ђого неда на се ни гледати
А камоли коме узјахати! 475
Примакла се близу Госпојина,
Тада јунак опрема ђогина,
А облачи чудно одијело,
Све одиело скоро сакројено,
Па посиеде помамна дорина, 480
У поводу поведе ђогина,
Управ оде ка' Јаноку граду.
Трећи данак биелу граду дође,
А кад уђе у Јанока града
Добре јунак разиграје коње; 485
Чудила се Јаночка господа,
Чудила се тер су бесиедила:
„Боже мио! ко би оно био? —
„Зор јунака, а дивна одиела!
„Добра под њим коњица дорина, 490
„Јошт бољега у поводу води.“
Кад ишћера на врх од чаршије,
Ту одсиеде дора од мегдана
И провода оба добра коња.
Питала га Јаночка господа: 495
„0 Бога ти незнана делијо!
„Одкуда си, од којега л' града?
„Којт л' јунак, од које крајине?“ —
А Омер им на то одговара:
„О господо од Јанока града! 500
„Ја сам јунак из далеке земље,
„Из далеке из земље Московске,
„Главом сердар Московске краљице,
„Она чула бану за весеље,
„Да он жени Маријана сина, 505
„Па му шаље на пешкеш ђогина,
„Добра коња да му пара нема,
„Којега је скоро набавила,
„Од Турака за боцу дуката;
„Већ вас молим бирана господо! 510
„Гдие су двори Јаноклије бана?
„Водите ме до банових двора.“ —
Кад то чуше Јаноклије младе,
Једни лете на муштулук бану,
И његову сину Маријану, 515
Јер је диете добар бињижија,
И љубитељ од добриех коња;
А други га воде к биелу двору.
Кад зачуо лаган Маријане,
Да долази такова делија, 520
И да води тако добра коња;
Полетио из бијела двора,
Пред авлијом сусрио Омера,
За здравље се с њиме упитао,
И добре му коње прихватио; 525
А кад гледа пеливан ђогина
Од мила га диете пољубило;
Одведоше у дворе путника,
Па кад Омер к бану долазио,
Кару скида, поклон учинио, 530
И бану је ријеч бесиедио:
„Добар бане! добар господаре!
„Поздрав ти је од моје госпоје,
„Од велике Московске краљице,
„Која чула за твоје весеље, 535
„Да ли жениш сина Маријана,
„Жив ти био, а сретњо ти било!
„И да ли је диете бињижија,
„Пак је добра коња набавила,
„По избору пеливан ђогина, 540
„Од Турака за боцу дуката,
„Па ме шаље теби на весеље,
„И шаље ти на поклон коњица,
„Да таквога нема у Турака'.“ —
А пита га Јаноклија бане: 545
„Како ти је госпоја краљица?
„И њезини бани, ђенерали?“ —
На све Омер мудро одговара,
И све бану ка' истину каже.
Па кад три дни лиепо починуо 550
И четврто јутро освануло,
Тад Маријан бану бесиедио:
„О мој бабо Јаноклија бане!
„Примако се данак од сватова,
„Да ми хоћеш изун допуштити, 555
„Да оседлам претила ђогина,
„Па да одем у поље широко,
„Да окушам коња виленога,
„Да сазнадем какове је ћуди;
„Јер кад скоро будем у сватове 560
„Да се с њиме владати умијем.“ —
На то Бане одмах каил био;
Тад прихвати Соргуч Омербеже
И бану је ријеч говорио:
„Господару Јаноклија Бане! 565
„Реци своме Маријану сину,
„Нек нареди својием слугама,
„Нек седлају и мени дорина,
„Али твога претила гаврана,
„Пак ћу поћи и ја с Маријаном, 570
„Тамо доље у поље широко,
„Да б' диетету до потребе било,
„Како незна коњу марифета
„Да му могу бити у помоћи.“—
И то бану врло мило било, 575
И његову младу Маријану.
Слуге брзо коње опремише,
Опремише те их изведоше;
Па јунаци коње посиедоше,
Оћераше у поље широко, 580
Све играјућ преко поља равна.
Па кад били у сред поља равна,
Маријан се хтиеде повратити,
Ал' му турчин ријеч проговара:
„Бре не лудуј лаган Маријане! 585
„Срамота се одмах повратити,
„А добриех коња' не згријати,
„Већ гонимо до дно поља равна,
„Онда ћемо мало одахнути,
„Добре коње мало одморити; 590
„Па ћемо их онда појахати,
„И уз поље коње разиграти,
„У повратку боље угријати.“ —
То Маријан једва дочекао,
Јер се добра коња дохватио, 595
Па одоше у дно поља равна,
И ту добре коње одморише;
А кад добре коње одморише,
Онда Омер згоду угледао,
На Марјана јуриш учинио, 600
Пак му биеле савезао руке;
Па посиеде претила ђогина,
За се баци лаган Маријана,
И добро га утегнуо пасом,
Па окрену низ поље широко, 605
Управ гони у турску крајину,
Држећи се увиек странпутице,
Обилазећ путника, тежака,
Све док' уђе у турску крајину.
Кад се своје земље дохватио, 610
Одмах свога коња одјахао,
Одриешио диете Маријана,
Те га јунак тиеши разговором,
Да не плаче, да с' не боји квара,
Јер га неће забољет' ни глава. 615
Па доклен се мало одморио,
Тад написа књигу шаровиту,
А шаље је Јаноклији бану,
Овако му Омер бесиедио:
„Побратиме Јаноклија Бане! 620
„Знадем дивно да си с' забринуо
„За својега сина Маријана,
„Куд ли оде, што ли би од њега?
„Нит се бринте, нити се страшите,
„Диете ти је здраво и весело, 625
„И ево га жива у Турчији
„У мојему бијеломе двору,
„Јер ја ниесам из земље Московске,
„Нити сердар Московске краљице,
„Већ сам Турчин из турске крајине, 630
„А на име Соргуч Омербеже,
„Од Грбаве млађан барјактаре,
„Ра се јунак јесам заљубио,
„Амо горе у нашој Удбињи,
„У Фатиму лијепу диевојку 635
„Милу секу Личког Алајбега,
„Ја просио и дали би ми је,
„Ал' диевојки није до удаје
„Док је њојзи братац у невољи,
„У сужанству у твојој галији. 640
„Сад делијо од Јанока Бане!
„Кад ми пустиш сужње из галије,
„Алајбега и остале Турке,
„Онда ћу ти опремити сина,
„Баш твојега Маријана млада.“ — 645
Па кад ситну књигу накитио,
Одмах нађе књигоношу млада,
И даде му два дуката жута,
Да му носи књигу у Јаноку.
Брзо момче у Јаноку дође 650
И банове дворе находио,
Па кад био у бијеле дворе,
Стоји жалба по банову двору,
За јединком за бановим сином,
Па он слугам' Бога похвалио, 655
И њима је ријеч говорио:
„Не плачите за банићем младим,
„Јег је диете здраво и весело,
„И ено га у земљи Турчији,
„У Турчији, у кршној Грбави, 660
„Од куда сам ево сад дошао,
„И дошао и књигу донио." —
А када га слуге разумиеше,
На муштулук Бану одлетише,
Књигоношу млада одведоше. 665
А кад Бане разумио гласе,
И кад виђе што му књига пише,
У радости Богу захвалио,
Књигоношу млада обдарио,
И пита га за јединка сина. 670
Све му момче по истини каже,
Да је диете здраво и весело,
И да му је код турчина дивно.
Онда бане књигу одпишује,
И шаље је Соргуч Омербегу, 675
У књизи га Бане поздрављаше,
И овако њему говораше:
„Ој делијо Соргуч Омербеже!
„Аферим ти јуначко колиено!
„Кад си тако мудро измислио 680
„Да избавиш сужња из галије,
„И како ћеш себе оженити,
„Од господског рода и племена,
„И с диевојком која ти је драга,
„Нек' јуначе са срећом ти било, 685
„Пусти ћу ти сужње из тамнице,
И по вољи теби учинити.
„Ма тако ти среће у јунаштво,
„Не мучи ми млада Маријана,
„Већ га држи као и својега, 690
„Кад опремим сужње из галије,
„Лијеп ћу ти поклон учинити.“ —
Па кад ситну књигу накитио,
Даје књигу књигоноши младу,
И даде му осам мађарлија 695
Да с' напије црвенога вина,
И њему је ријеч бесиедио:
„Носи, сине! књигу у крајину,
„Поздрави ми Соргуч Омербега,
„И мојега Маријана сина; 700
„Ево у мах шаљем своје слуге,
„Да пуштају из галије сужње,
„Држат ћу их неколико дана',
„И у двору моме погостити,
„И тада их дома одпустити.“ 705
Оде момче и књигу однесе,
А бан шаље своје виерне слуге
Да доведу сужње из галије,
Али им је љуто заприетио,
Да не кажу што се догодило. 710
А када их бану доведоше,
Лијепо их бане дочекао,
Сваком' чибук, кафу понудио,
И господски дивно угостио,
Па им онда ријеч бесиедио: 715
„Ој бора вам турци крајичници!
„Знадем да се сваки од вас чуди,
„Да вас тако пуштам из тамнице
„И без циене и без мртве главе,
„Ал' на томе мени не захвалте, 720
„Него томе Личком Алајбегу,
„И његовој сестри племенитој,
„Она вас је свијух избавила,
„И сужанства тешка опростила.“ —
Пак им каза што је и како је, 725
Све по реду што се догодило,
И даде им књигу Омерову. —
А кад Турци гласе разумиеше,
Веома се чуду зачудише,
Зачудише и обрадоваше. — 730
Бан их части за недјељу дана',
Па им онда пусат износио,
Сваком дава што је чије било,
И свакоме коња поклонио,
И по жутих стотину дуката', 735
Нек' имају ашлука за пута,
А Соргучу шаље пет стотина',
Нек се жени и троши на пиру;
И диевојци пешкеш учинио,
Лијеп ђердан од добра бисера, 740
И менђуше од шесет дуката',
Па је бане ријеч говорио:
„Чујте аге, крајичници Турци!
„Сад хајдете двору бијеломе,
„Заборавмо што је досад било, 745
„Одслен будмо добри пријатељи
„Стојмо с миром једни у другога
„Као ррава браћа и комшије,
„Поздравте ми Соргуч Омербега
„Нек' се жени, аирли му било! 750
„Нек' м' опреми Маријана сина
„За да бабо и њега ожени.“ —
Турци добре коње посиедоше,
И одоше своме завичају,
Свратили се Соргуч Омер-Бегу, 755
И предали поздрав и пешкеше;
А он бану опремио сина,
И дао му на поклон ђогина.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
